Двадесет година од убиства српског премијера: Од Ђинђића данас узимају само оно што им одговара

Извор: Глас Српске/Вељко Зељковић

Нико у свету нема добрих пријатеља. Нико никог не воли. Само постоје протоколи. Значи, свако брани свој интерес и свако воли неког другога у склопу свог интереса. Ако се негде појави нека гужва, онда настрада онај слабији. Значи, на аутопуту када возите, ако возиш фићу и тамо се они шлепери или цистерне прети, немој да се трпаш, јер ћеш на крају ти да настрадаш.

То да ли је он прешао на леву или десну страну, то ће касније свети Петар да распетљава, али ћеш ти бити на небу. Порука: процени своју ситуацију, своје могућности, путању тих шлепера или шта је већ, Америка, или Русија, или Кина – ко се већ креће на тим аутопутевима и види како да се уденеш у то и да на крају стигнеш на свој циљ. У принципу, тај аутопут је довољно широк. Ако си вешт возач, аутопут је довољно широк да свако може да стигне на свој циљ.

Ријечи су ово Зорана Ђинђића, бившег премијера Србије које је он упутио 23. фебруара 2003. године бањалучким студентима у Банском двору. Било је ово само двије седмице прије атентата на њега у Београду, а град на Врбасу је био посљедње мјесто које је он званично посјетио. Како се касније открило, на Ђинђића је те 2003. године покушано неколико атентата, али ће 12. март остати кобан. Тада је пуцњевима из снајперске пушке убијен приликом уласка у зграду Владе Србије. Иако су починиоци ухваћени, остало је нејасно ко је био наручилац ликвидације.

Ко је уопште био Ђинђић, какав је био као човјек и политичар, шта је на крају остало од те његове оставштине, те колико је његово поменуто предавање у Бањалуци било визионарско, али и добро штиво које и данас треба читати и проучавати како би се извукао одређени наук?

Драган Чавић, предсједник Републике Српске у том периоду, нема тих дилема. Сматра како је Ђинђић несумњиво политички бисер Срба, који је на крају завршио трагично због својих увјерења. Како је истакао, с њим је у то вријеме одржавао интензивне контакте у којима је Ђинђић увијек био директан, није ни у чему околишао, па чак ни код оних ствари које су у то вријеме биле политичке шкакљиве.

– Не треба заборавити да су то била изузетно турбулентна времена, како у Српској због међународних притисака, тако и у Србији која се налазила у процесу политичке транзиције – каже за “Глас Српске” Чавић присјећајући се својих сусрета са Ђинђићем, па и оног посљедњег, када је српски премијер и поред повреде и гипса на нози дошао на отварање фабрике “Хемофарм” у Бањалуци.

Наводи и како је овом приликом у његовом кабинету, приликом разговора који је трајао око три сата, било говора о многим темама. 

– Тада ми је он открио сву позадину прављења афере “Орао”, улогу црногорске тајне службе у свему томе, али и да су у то вријеме фабрике из Витеза и Новог Травника производиле и слале огромне количине наоружања Ираку. Разговарали смо и о међународном фактору и притисцима који су тада били огромни. Тада ми је признао како је незадовољан спорошћу рјешавања статусног питања Косова. Схватао је да замрзнути статус Србији не може ништа доброг донијети. Имао је и пар идеја како би се то могло ријешити. Једна од њих је била да се простори са већинским српским живљем сјеверно од Митровице припоје Србији, а српске енклаве и СПЦ добију посебан статус – каже Чавић додајући како му је он тада рекао и да међународна заједница није спремна на таква рјешења.

Спољни утицаји

Ђинђић је у свом говору бањалучким студентима истакао и како сматра да више утицаја на економију једне земље имају ММФ и Свјетска банка или америчке федералне резерве, које утврђују камате на кредите у доларима, него што има економска политика те земље, јер све то што се догађа на свјетском финансијском тржишту више утиче дугорочно на економску политику једне земље од утицаја једне владе. При томе је поручио како исто важи и за политику.

На овом вишечасовном састанку, како каже, Ђинђић је изнио и мишљење у вези са БиХ, наводећи како се са Бошњацима у БиХ мора успоставити трајни мир, да ране из прошлости треба залијечити, те успоставити историјски споразум између два народа.

– Апсолутно је подржавао Дејтонски мировни споразум, сматрајући да Српска на тај начин трајно рјешава питање Срба на једном врло турбулентном подручју као што је БиХ. Зато је сматрао да је успостављање добрих односа са Бошњацима кључ за рјешавање свих проблема, поготово јер је један број њих живио и у Србији. Говорио ми је да је то пут којим се мора ићи. Био је и велики заговорник уласка у ЕУ, али је и схватао да Србија прије тога треба сама са собом да се избори. Да се направе озбиљне реформе, што очигледно некима то тада није одговарало – присјећа се Чавић.

Наводи како је и сам био свједок када су га сарадници упозорили на могућност атентата, што Ђинђић није озбиљно схватио.

– Сјећам се да га је тог дана, након завршетка његове посјете Бањалуци, док смо се возили ка аеродрому у Маховљанима, назвао Чеда Јовановић и пренио како постоје озбиљна сазнања да је оно што се десило на аутопуту када је долазио у Бањалуку био покушај атентата на њега. Ђинђић је сматрао како се ради о случајности. Тада ми је, додуше, признао и како има проблем са озбиљном мафијом, али и да не може вјеровати да га на такав начин покушавају ликвидирати. Када са ове временске дистанце све то анализирам, мислим да је он убијен због својих визија о будућности Србије – навео је Чавић.

Данас у пензији, а те 2003. године новинар “Вечерњих новости” Слободан Пешевић каже за “Глас Српске” да, иако су прошле двије деценије, сјећање на овај догађај, долазак Ђинђића, није изблиједјело.

– Када је Ђинђић са пратњом кренуо на београдски аеродром, одакле је долазио у Бањалуку, међу новинарима је прострујала вијест да је службена колона возила у којој је био он изненада пресјечена од стране тада непознатог и бахатог возача шлепера. Већ тада се то сматрало покушајем или, што су каснији догађаји потврдили, пријетњом атентатом. Зоран је то занемарио, а у свом обраћању након обиласка фабрике “Хемофарм” тај инцидент није ни поменуо – присјећа се Пешевић.

Како каже, остало му је у сјећању и да је Ђинђић тада говорио о перспективама Србије за снажан напредак и европским интеграцијама, при томе не заборављајући да нагласи добру економску и привредну сарадњу Србије и Републике Српске.

– Тежио је ка миру и повезивању. Желио је да европеизује Балкан. Нажалост, атентат је прекинуо племениту мисију и намјеру Зорана Ђинђића – наводи Пешевић поручујући да Бањалука, Српска и БиХ, посебно људи добре воље, не могу ни послије 20 година заборавити његов лик и дјело.

Историчар и аутор биографије о Зорану Ђинђићу, Бојан Димитријевић, каже да је Ђинђић био атипична особа, те да је он тада осјећао јаку потребу да набоље промијени Србију.

– Борба против криминалних кланова тада му није била приоритет. Он се тада више фокусирао на враћање Србије у међународне токове, а у каснијој фази је говорио и о потреби да се питање Косова што пре реши. Мислим да Србија у последњих неколико деценија није имала таквог политичара, тог визионарског кова, за ког би се могло рећи да је његов пандан. Што се тиче његове оставштине, данас Ђинђића свако тумачи на свој начин. У суштини, сви су некако одмакли од његових визија. Извлачи се само оно што у датом моменту може одговарати, као зачин, али заборавља суштина, политичка мисао, али и његова жртва – каже Димитријевић.

Наводи и да је био један од ријетких политичара који није затварао очи пред проблемима. Био је прагматичан, али и отворен, те се није либио да каже да се не слаже са хашким притисцима, али ни тенденцијама да се Косово осамостали.

– Фасцинантно је колико је он био видовит. Могао је да види у ком правцу би могли да иду одређене ствари. Толико је прецизно све скицирао, што се, уосталом, може видети и из његовог познатог говора бањалучким студентима – каже Димитријевић додајући да је Ђинђићева идеја била да цијели српски народ изведе на прави пут историје и врати на мјесто које му припада у свјетским оквирима.

А шта се визионарски “крије” у тим Ђинђићевим ријечима упућеним бањалучким студентима? Он је тада истакао како је суштина да свако друштво или заједница реалистично схвати своје мјесто у једном много већем систему концентричних кругова. Оно треба да открије понашање тог окружења и да покуша то да искористи за свој интерес, да види да ли се нешто дешава, гдје оно може пронаћи своје мјесто – не да се супротставља томе слијепо и да на крају страда као Дон Кихот који се бори са вјетрењачама, али не ни да се потпуно подреди томе и да напросто паразитира на логици тог окружења.

Осврнуо се и на питање национализма и патриотизма наводећи да, ако се погледа Француска, Енглеска, Њемачка или Аустрија, може се видјети већи степен “национализма” него код нас.

– Али то тамо није препознато као национализам. То је патриотизам. Наш хендикеп је делимично у томе што ми свој национални интерес изражавамо на погрешан начин, везујући га за етничку припадност пре свега, за етничку разлику и једну статичну позицију да је то довело до одређених неуспеха јер је то један приступ који није примерен модерним друштвима. То не значи да сада ми треба национални интерес да одбацимо и да кажемо: “Значи, алтернатива је интернационализам, нека свет ради шта хоће, а ми ћемо то да следимо”. Не. Ми морамо да редифинишемо начин испољавања свог колективног идентитета на сличан начин на који су то урадиле нације које су успешне у одбрани својих националних интереса. Све те земље које сам поменуо врло јасно дефинишу шта је то њихов национални интерес и бране га, али нису оптужене за национализам – поручио је тада Ђинђић.

Косово као гангрена

Зоран Ђинђић је сматрао да нерјешавање питања Косова личи на бијелу смрт, метафорички то описујући ријечима: “У снегу смо, мислимо да нам је лепо, а постепено умиремо”, те додајући како је неопходно “врло отворено причати о томе, као када имате гангрену или болест”.

– Морамо да се пробудимо и да кажемо да смо у опасности. Косово је опасност за српску државност, рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви. Морамо да је затворимо на неки начин. Максимално повољно за себе, али уз компромис са другом страном, са Албанцима који на Косову живе. Хајде да нађемо неки компромис и да се кроз регионалну и билатералну сарадњу албанског дела Косова са Албанијом, српског дела Косова са Србијом, без мењања граница, без постављања питања суверенитета, људи и бизнис крећу, да у тој опцији решимо то питање – истакао је те 2003. године Ђинђић у интервјуу датум РТРС-у.