На данашњи дан преминуо Свети Сава, вијест о смрти стигла два дана касније

Извор: Срна

Српски архиепископ и државник Свети Сава /1175-1236/, отац српске државотворности, први српски архиепископ, просвјетитељ, утемељивач српске дипломатије, просвјете, литературе, законодавства и здравства, умро је 25. јануара 1236. године, а вијест о његовој смрти стигла је два дана касније, 27. јануара.

Његове мошти су из бугарске пријестонице Трново, гдје је умро на повратку из Јерусалима у Србију, пренесене и сахрањене у манастиру Милешева 6. маја 1237. године, јер је бугарски цар Иван Асен Други једва пристао на захтјев Савиног синовца краља Владислава да их пренесе у отаџбину, будући да су и Асен и Трновљани сматрали почивање Савиног тијела код њих за велику милост Божију.

Најмлађи син великог жупана Стефана Немање рођен као Растко Немањић отишао је око 1192. године на Свету Гору и замонашио се у руском манастиру Свети Пантелејмон, а послије очеве смрти 1200. водио је државну политику са братом краљем Стефаном Првовјенчаним.

Свети Сава је у Никеји 1219. од ромејског /византијског/ цара Теодора Првог Ласкариса и васељенског патријарха Манојла Првог Харитопула издејствовао аутокефалност /самосталност/ српске цркве и српску архиепископију, за чије је сједиште одредио манастир Жичу.

Српске земље је подијелио на 10 епископија и за епископе постављао само Србе. У Рашкој је било осам епископија – Жича, Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Будимље, Хвосно и Призрен, једна у Зети /на Михољској превлаци у Бококоторском заливу/ и једна у Захумљу /Стон на Пељешцу/.

Архиепископија и посебно најзападније епископије на Превлаци и у Стону биле су главна брана агресивном папинству, које се учврстило на Балканском полуострву послије Четвртог крсташког рата од 1202. до 1204. године.

Свети Сава је са путовања по Блиском истоку донио велике светиње – честице Часног крста, дио Христовог трновог вијенца, игуманско жезло које му је пророчанством оставио Свети Сава Освећени из Палестине, икону Богородице Тројеручице, која је ношена у бојевима испред војске до пропасти српске средњовјековне државе.

Веома образован, Свети Сава је написао манастирске типике /монашки устави/ – Карејски, Хиландарски и Студенички. Капитални значај имао је његов превод са грчког “Шесте новеле” Светог цара Јустинијана Великог, коју је очистио од каснијих неправославних додатака. То је основни православни политички и државноправни документ у којем је објашњена идеја симфоније /сагласја/ цркве и државе.

“Шеста новела” /Законоправило или Крмчија, од ријечи крма – управљање/ са српског је преведена на језике осталих православних народа. Симбол симфоније је двоглави орао и први српски двоглави орао представљао је Светог Саву и његовог брата Светог краља Стефана Првовјенчаног /Свети Симон/.

У православној цркви Светог Саву називају и равноапостолни /раван апостолима/ и миротворац, јер је 1208. године у манастиру Студеница над мртвим очевим тијелом, које је пренио са Свете Горе, измирио браћу Вукана и Стефана и тако зауставио грађански рат који је под притиском Римокатоличке цркве започео Вукан, а дипломатским мисијама уносио је мир и међу балканске народе.

Култ Светог Саве је веома снажан код свих православних народа Балкана и у Русији.

У дјелу “Живот господина Немање /Свети Симеон/” описао је очев живот. Заједно с оцем, у јуну 1198. године од ромејског цара Алексија Трећег Анђела Свети Сава је издејствовао хрисовуљу на основу које је подигао манастир Хиландар, учинивши га центром српског црквеног и књижевног живота.

Свети Сава се упокојио 25. јануара 1236. године, а два дана касније је стигла вијест о његовој смрти.

Од тада Срби обиљежавају 27. јануар као Савиндан.

За вријеме турске владавине српски народ се скупљао над моштима свога светитеља, да тражи утјеху и лијек.

Бојећи се, да се са тога мјеста не дигне побуна против Турака, Синан-паша београдски је 1594. године наредио да се Савине мошти пренесу у Београд и спале на Врачару.

Према српској црквенонародној традицији, спаљивањем моштију светитељевих паша не само да није угасио свијест о Светом Сави у народу, већ ју је још више укоријенио.