Борис Ђорем: Опроштајно писмо- постхумно објављена збирка пјесама Даре Секулић
Извор: budjenje.info
Средином октобра 2022. године из штампе је постхумно изашла пјесничка збирка велике српске књижевнице Даре Секулић. Наслов књиге је Опроштајно писмо, а издавач је Матична библиотека Источно Сарајево.
Рукопис ове књиге за објављивање је припремила сама ауторка. Будућој књизи намијенила је и знаменит наслов, а практично је уредила и њену нумерацију. Извјесне околности ипак су одредиле да се рукопис у облику књиге појави (тек?) отприлике годину и по након смрти Секулићеве.
Опроштајно писмо изашло је у оквиру новоутемељене едиције Завјештај, која је – по ријечима библиотекарке Матичне библиотеке, мр Иване Куљанин – замишљена као пројекат „од капиталног значаја за Источно Сарајево“, у оквиру којег би читаоцима требало „представити богату заоставштину завичајних писаца“. Управо се са Дариним Опроштајним писмом и зачиње едиција, за коју вјерујемо како ће бити оно што су њени зачетници навели као циљ.
Ово пјесникињино дјело сачињавају четири по броју пјесама подједнака циклуса насловљена као: Немој о том, ћути; Повјеравање; Разговор с Маром те Жути сат. Дара Секулић пажљиво је конципирала ове промишљене и са преданошћу и мукотрпношћу на папир изливене пјесме, од којих су поједине настајале и десетак година и више прије њене смрти, тако вјероватно и чекајући прави тренутак да се у пуноме сјају појаве пред нама, прави тренутак за свој засебан живот. Пјесникиња је, са пуно осјећања, али ипак врло сталожено и трезвено, ово своје поетско писмо укомпоновала у заокружене цјелине састављене од иначе главних својих књижевних преокупација. Ни у овој стихозбирци – досљедно својој поетици – Дара (се) није служила крупним, помпезним или колико-толико научним ријечима. Али, и тим и таквим мање бљештавим ријечима, као и увијек, и овдје је представила патњу и трпљење једне осјетљиве, у свему лирске душе, и због појединачног и због општег удеса и јединке и цијелога човјечанства у једном времену тешком не само да се живи и преживљава, него и да се у животу прије свега и изнад свега ипак понајприје буде човјек.
Иако су Дарине ријечи и овдје, као и током цјелокупног свог пјевања, углавном испуњене тугом и тјескобом због неразумијевања многих човјекових дубоких, мрачних порива за уништавањем и самоуништавањем, за негирањем било каквога чина љубави, доброте и савјести – пјесме су, и баш због неприхватања таквих идеја и непристајања на њих, богате разумом, душом, срцем, што је умногоме и потребно да се опстане у ов(акв)оме времену. Посљедње објављена пјесничка збирка наше изузетне, честите старице и богомдане књижевнице – да парафразирамо Тина Ујевића – пуна је, такође, ријечи црних од дубине: нимало, ни у ком случају, не заостајући за претходним њеним књигама.
За објављивање Опроштајнога писма, једне од тридесетак изузетних и за савремену српску књижевност свакако злата вриједних духовних чеда Даре Секулић, велике заслуге припадају неколицини врсних познавалаца књижевности. То се овдје пак односи на рецензенте, Стевана Тонтића и проф. др Сашу Кнежевића – али, такође, и на мр Ивану Куљанин, једнога од покретача едиције Завјештај и истраживачицу која је, при томе, у Дариној заоставштини и пронашла Тонтићев (такође постхумни) запис о пјесникињином рукопису.
Жао нам је што међу нама физички више нису Дара Секулић и Стеван Тонтић. Вјерујемо да они не би скрили срећу због прилично добро урађеног посла у вези са издавањем рукописа, али ни због врло лијепога дизајна – и корица и унутрашњости збирке.
Дизајн збирке уопште је пак сведен, смјеран, некако и изгледа њежно, па и крхко, а чак су и боје које красе корице умилне те такође сведене. Све ово некако у цјелини и одражава Дарину душу, Дарину топлину, Дарину животност упркос свим недаћама, мукама и страдањима током дугога живота (91 година), али и током више од седам деценија стварања. Речено у овоме пасусу додатно је истакнуто добро одабраним фотографијама, на предњој и на задњој корици књиге.
Нажалост, генерације које тек стасавају неће имати прилику да упознају Дару Секулић и увјере се у њене особине, како је ту могућност и благодет кроз деценије имао низ генерација и умјетника и „обичних људи“. Ипак, треба им о томе што чешће говорити. Посебно их ипак треба упућивати на њену поезију, па тако и на ову збирку која је тек изашла, али и на њену поетску прозу те на повремену, нажалост ријетку критичко-(ауто)поетичку ријеч.
Мада се пак новоизашла стихозбирка по једној од значајни(ји)х пјесама у њој зове Опроштајно писмо – при крају овог нашег текста истичемо и још то како ово ипак није и посљедњи рукопис Даре Секулић. Сасвим је извјесно да ће издавач, у оквиру споменуте едиције Завјештај, током наредне године издати још два рукописа из ауторкине изузетно вриједне заоставштине. Док се надамо да ћемо имати увид и у њих – сада се коначно можемо и похвалити да смо имали прилику прочитати и један од рукописних примјерака Опроштајнога писма – те док се уз то надамо и штампању преосталих ауторкиних рукописа, свакако прижељкујемо да и посљедња објављена стихозбирка има добар пријем код критике, али и код „обичне публике“, као што су умногоме имале и претходне књиге Даре Секулић. Опроштајно писмо свакако и заслужује да што више људи чује или прочита пјесме из њега и да их евентуално и вреднује.
