Двије епизоде из живота посљедњег совјетског предсједника: Југословен у срцу Раисе Горбачов и политички успон њеног супруга

Извор: rts.rs

У младићком животу и раној каријери Михаила Горбачова, посредна повезаност с Југославијом у два догађаја, преко његове супруге Раисе Максимовне и његовог политичког ментора Фјодора Кулакова, одиграла је можда и прекретничку улогу. Да су се догађаји у та два случаја другачије расплели, ко зна каква би била Горбачовљева судбина, а тиме и судбина светског социјализма. Последњи совјетски председник преминуо је у Москви у уторак 30. августа 2022, у 92. години.

Ове године навршава се три деценије од коначног нестанка „прве земље социјализма”, Савеза Совјетских Социјалистистичких Република (СССР), а заједно с њим и силаска с политичке сцене личности која је обиљежила крај 20. века, Михаила Сергејевича Горбачова. 

Мало је, међутим, познато да је у Горбачовљевом животу, повезаност с Југославијом, и то управо преко његове супруге Раисе Максимовне, играла прекретничку улогу у његовом личном животу и политичкој каријери. Да су се догађаји повезани с Југославијом у два случаја другачије расплели, ко зна каква би била Горбачовљева судбина, а тиме и судбина светског социјализма.

Ликвидација комунизма

Горбачовљева супруга, Раиса, имала је веома велики и значајан утицај на њега и његову каријеру, што је Михаил Горбачов истицао у бројним приликама.  За „перестојку” и „гласност”, које су биле симболи промјена које је Горбачов уводио у СССР, последњи совјетски лидер заслуге је, поред главног идеолога Александра Јаковљева, не ретко приписао и својој супрузи Раиси. Тако, говорећи 1999. на Америчком универзитету у Истанбулу, Горбачов је рекао: „Циљ читавог мог живота било је уништење комунизма, неподношљиве диктатуре над људима. Мене је у томе у потпуности подржавала моја супруга која је ту нужност схватила прије мене. За испуњење тог циља искористио сам свој положај у партији и у држави и управо због тога мене је моја супруга подстицала да постепено преузимам све више положаје у држави”.  

Сличне речи су и мото Горбачовљеве књиге Сам са собом. „Мој циљ је био да ликвидирам комунизам и диктатуру над народом”, написао је Горбачов.

О статусу његове супруге Раисе, или „Раје” како су је звали, у другој половини осамдесетих година прошлог вијека, говори и тада популаран виц: „У нашој земљи постоје три најпознатије жене: Ала Пугачова, Катја Личева и Раиса Горбачева. И три најпопуларнија мушкарца: Рајин отац, Рајина кћерка и Рајин муж”.

Раиса није Михаила Сегејевича одмах учинила својим изабраником. До тога је дошло после колебања, а сам Горбачов је не без победоносног задовољства у више књига и интервјуа описивао како да је баш он постао њен изабраник. Управо када се емотивно преламала за кога да се веже, међу изабраницима нашао се и „један Југословен”, па је Раиса Максимовна могла лако да постане „југословенска снаја”, прије него супруга лидера који је промјенио свијет.

Сусрет у Москви

Оно што је Раиси и Михаилу било заједничко јесте да су обоје били полуруси-полуукрајинци, само што је Горбачову мајка била Украјинка, а Раиси Максимовна Титоренко отац, да су обоје су потицали из обичних, радничких породица, да су се научили раду од дјетињства и прихватали учење као продужетак тог рада. Уз то, обоје су у Москви били странци, провинцијалци који су жедно упијали све новости које им је пружала престоница, али нису постали Московљани.

Почетком педесетих, када су се упознали, Горбачов, наравно, није знао много о необичним квалитетима своје будуће супруге. Раиса Максимовна била је привлачна студенткиња филозофије, некадашња гимнастичарка. Око ње се налазио читав рој удварача.

На Раису је Горбачову скренуо пажњу његов близак пријатељ Волођа Либерман, коме се допало како студенткиња треће године филозофије плеше. Горбачов је био годину дана старији, али је због рата био студент друге године права.

Горбачов се у почетку виђао с једном професорском кћерком, Надеждом Михајловом, која му је била ментор за културна дешавања у Москви, али њена породица није јој дозволила да се виђа с једним ставропољским „комбајнером”. 

И Раисина прва романса такође се окончала неуспешно. Она се најпре виђала са физичарем Тољом Зарецким из Литваније, чији је отац био директор литванских железница. Његова породица, међутим, сматрала је да једна провинцијска дјевојка не може да буде животна сапутница њиховог јединца, и због  одлучног противљења његове мајке, њихова веза је прекинута.

После забављања са Зарецким, Раисином срцу био је близак „један Југословен, да ли Србин или Хрват”, забележио је Горбачов у својој књизи. Тај „Србин или Хрват”, како се могло чути по Москви, био је извесни Вуковић, који је одлучио да не слиједи пут својих сународника и врати у домовину после раскида са Стаљином, него је остао у Москви.

Иако бивши совјетски лидер не даје никаквих детаља о овом бившем момку своје супруге, а ни Раиса Максимовна у својој аутобиографији није га чак ни споменула, постоје различите верзије о томе шта је утицало на окончање њихове везе.

Антијеврејска кампања и Стаљинова смрт

„Морам рећи да тада, на првом састанку, није показала интересовање за мене”, писао је Горбачов о почецима везе с Раисом. „Покушао сам да не покажем да је на мене одмах оставила огроман утисак”. После почетног кратког забављања, Раиса је рекла Михаилу Горбачову: „Знаш, ми више не треба да се виђамо. Било ми је лијепо с тобом. Поново сам се вратила у живот. Тешко сам поднијела раскид с младићем у кога сам имала повјерења. Не бих могла да поднесем још један такав раскид.  Боље је да прекинемо сада, док још није касно”.

Старији и обавештени новинари у Москви причали су да је на ову везу утицао и прелом који је донела Стаљинова смрт.

Наиме, Стаљинова смрт 1953. снажно је поделила студенте на оне који су се идентификовали с њим и његовом политиком или се опредељивали против њега. Инцидената на овој линији било је и раније, а један од њих директно је утицао на везу Раисе и Михала Горбачова, о чему је Раиса писала у својим мемоарима. Био је то догађај везан за оно што се дешавало око антисемитске „љекарске афере”, односно за откривање групе „љекара завјереника”, углавном Јевреја, који су наводно намерно погрешно лијечили високе руководиоце и становништво.

Историчари Рој и Жорес Медведев у књизи Непознати Стаљин навели су да је обједињавање свих раније започетих антисемитских случајева у вези са „случајевима љекара”, започетих још 1948, извршено тек јануара 1953. године.

Раиса Горбачова 1985.

Наиме, 13. јануара, у московској „Правди” објављена је „Хроника ТАСС-а” у којој је писало како су органи државне безбедности открили „терористичку групу љекара која је себи поставила за циљ да штетним лијечењем скрати живот активним званичницима Совјетског Савеза”. У тој „Хроници” наведена су и имена љекара Јевреја које је наводно заврбовала Међународна јеврејка буржоаско-националистичка организација „Џојнт”.

Пошто је међу ухапшеним лекарима било и Руса, и то познатих, њих су навели као чланове других организација, па су тако међу оптуженима били и Стаљинов лични љекар В. Н. Виноградов и начелник љекарске управе Кремља П. И. Јегоров, који су били наведени као „давнашњи агенти енглеске обавјештајне службе”.

Ове апсолутно фантастичне оптужбе биле су почетак изузетне, чак историјске кампање у штампи, посебно у „Правди”. Од јануара 1953. сваки дан у централним листовима објављивали су се некакви материјали о субверзивној активности коју у СССР-у воде америчке, британске, израелске и друге обавјештајне службе. Најаве наступајућег погрома биле су очигледне и изазивале су забринутост у целом свијету.

Међутим, 1. март 1953. био је посљедњи дан ове кампање. Тог дана у „Правди” тог дана могло се прочитати како су „из СССР-а прогнани шпијуни, диверзанти, саботери, убице” и како се „ционистичке организације користе за шпијунско-диверзантску активност”, међу којима и јеврејска организација „Џојнт”.

Али већ сутрадан,  у понедељак, 2. марта 1953. године, ни „Правда”, ни други централни листови више нису објављивали никакве антиамеричке и антиционистичке материјале. Није било таквих написа ни наредних дана. Антисемитска кампања је престала. То је све имало везе са Стаљиновом смрћу, која је уследила 5. марта 1953.

Раиса је признала да је схватила да воли Горбачова управо у тренутку када је у току била „љекарска афера” и антисемитска кампања, значи између јануара и марта 1953. Тада се десило и да Горбачевљевог друга Волођу Либермана, због јеврејског порекла и наводне нелојалности совјетском руководству избаце из трамваја, а Горбачов је био једини који се због тога узбудио и јавно протествовао.

„Ту сам уочила његово достојанство, да има властито мишљење, да се не плаши да га покаже и да поштује своје другове”, написала је Раиса Максимовна. „Југословен” из Горбачевљеве књиге, највероватније Стаљинов приврженик, није сматрао да би требало да осуди такав потез и то га је коштало места у срцу Раисе Максимовне. 

Раиса Максимовна и Михаил Горбачов венчали су се 25. септембра 1953. Пошто су завршили факултете, Горбачови су се 1955. упутили у Ставропољ, где је Горбачов почео да гради своју животну и политичку каријеру.

Раиса Горбачов не само да је помогла супругу када је био на челу Совјетског Савеза, него је спасила његову каријеру на њеном почетку шездесетих година у Ставропољу.

Партијски успон Михаила Горбачова

Фјодор Кулаков, несуђени Брежњевљев наследник, почетком шездесетих је као високи партијски функционер, члан партијског Централног комитета и први човек Ставропоља, био прва политички значајна особа која је почела да подржава Горбачова и подстиче његов успон. На самом почетку то је изгледало обрнуто.

У јануару 1962, Кулаков је на изборној конференцији рејонског Комсомола критиковао формализам у раду његовог првог секретара, Михаила Горбачова. То је обично значило и крај каријере. Овога пута, међутим, само два мјесеца касније Кулаков је дао нову шансу Горбачову да крене партијским стазама. Такав великодушан однос према кадровима који су се нашли на мети партијске критике у КПСС био је изузетно риједак.  По правилу, тако се односило само према рођацима важних особа или према „неопходним људима”. Остало је неоткривено зашто је тако тврди руководилац попут Кулакова подржао Горбачова, без обзира на његове радне мане.

Горбачов је био задужен за партијски рад у три сеоска рејона: Шпаковском, Труновском и Кочубејевском, али су се и ту појавили проблеми. У лето 1962, рејонски биро партије упозорио је Горбачова на појаве неодговорности у раду у вези са обраћањем ЦК КПСС и Савета министара радницима у пољопривреди. Горбачов се супротставио тој оцјени, па је образована комисија која је требало да испита те наводе. Она је потврдила раније изречене оцјене. На састанку рејонског партијског актива, Кулаков је поново критиковао Горбачова.    

Чинило се да је његова партијска каријера, после два ударца, окончана. Горбачов је, међутим, успео да убеди Кулакова да му да још једну шансу. Горбачовљеве бивше колеге верују да је ствар спасила Раиса. Она је имала редак таленат убјеђивања саговорника и наводно је она Кулакова убједила да њен супруг није изгубљен за партијски рад.

Истина, Горбачов у мемоарима Очи у очи са собом чак пише да је Кулаков једном, користећи његово службено одсуство, наводно покушао да заведе Раису Максимовну.

Било како било, одједном је Горбачов за Кулакова постао „веома потребан човјек”, јер се другачије не може објаснити чињеница да је 32-годишњи Горбачов у јануару 1963. постао руководилац партијских органа ставропољског комитета. То је дужност која је значила првенствено рад с кадровима, због чега је стално био у контакту с првим секретаром и сматрао се његовом „десном руком”.

Случај Кулаков

Фјодор Кулаков једно време сматран је највероватнијим наследником Брежњева. Он се нашао у Ставропољу по Хрушчовљевој одлуци, који је тај град користио за „прогонство” ривала. Пре њега је ту био упућен маршал Булгањин, члан Политбироа и председник Владе. По карактеру, Кулаков је био близак Хрушчову, јер је тежио реформама и осећао личну одговорност за лош положај економије у земљи. Мада је подржавао Хрушчовљев правац, није могао да трпи недосљедност и неосмишљеност његовог дјеловања. У октобарском смењивању Хрушчова 1964. Кулаков је активно учествовао, јер га је боравак у Ставропољу лишавао каријерних перспектива.

Убрзо после смењивања Хрушчова, Кулаков је премештен у Москву, где је задужен за област пољопривреде. Али, он није заборавио свог „ставропољског „Санча Пансу”, како Горбачова у односу с Кулаковим називају неки аутори. На основу Кулаковљеве  препоруке, Горбачов је у децембру 1964. постао руководилац партијских органа Ставропољског рејонског комитета КПСС.  

Горбачов је наредне четири године стицао искуство као партијски апаратчик, које ће му итекако значити када се буде нашао у Москви. У исто вријеме, одлично је разумео да не може да се напредује без одговарајућег образовања, па је, опет по савету Кулакова, усписао истурено одјељење Ставропољског пољопривредног института. Завршио га је 1967. стекавши диплому агронома – економисте пољопривреде.

Као први секретар обласног комитета, Горбачов се бавио стварањем пољопривредних комбината и комплекса. Постао је запажен по развоју свог начина жетве, који је назван „ипатовски метод жетве” који се састојао у пребацивању пољопривредне технике у рејоне у складу са динамиком сазревања житарица, што је омогућавало њено ефикасније коришћење. Жетва се у Ипатовском региону завршавала у рекордном року, што је још једном скренуло пажњу Москве на њега.

Изненадна смрт

Фјодор Кулаков је још једном, последњи пут, одлучујуће помогао каријеру свог штићеника на парадоксалан и трагичан начин – својом смрћу. Наиме, само неколико мјесеци након што му је као члану Политбироа задуженом за пољопривреду додељен Орден хероја социјалистичког рада и мјесец дана након посете Југославији, Кулаков је изненада умро 18. јула 1978. у 60. години, под неразјашњеним околностима. На његово место у Политбиро стигао је Горбачов.

Постоји неколико верзија његове изненадне и неочекиване смрти, али све се заснивају на последицама његове посете Југославији.

Након путовања у Југославију, где је предводио совјетску делегацију на 11. Конгресу југословенског Савеза комуниста од 20. до 23. јуна 1978, Кулаков се вратио у домовину под утиском оног што је чуо и видио, па је у Политбироу поставио питање кооперативне реорганизације пољопривреде. Његови сарадници га нису разумели, оптужили су га да преузима југословенски модел и назвали га ревизионистом. Кулаков је због тога одмах критикован на седници Политбироа 4. јула, али званично због наводног подбачаја жетве. Пошто није могао да издржи ове увреде, Кулаков је дошао на своју дачу гдје је ујутру пронађен мртав.

Овако чудна и изненадна смрт, наравно, одмах је створила гласине да је Кулаков убијен у борби за Брежњевљеног наследника и да су они који су претендовали на лидерску позицију у држави предузели превентивни корак и физички уклонили фаворита за првог човјека СССР-а. Брежњев није желио да прекине одмор и да дође на сахрану.

На место Кулакова, дошао је његов дотадашњи штићеник, Михаил Сергејевич Горбачов. Све било спремно за коначно ступање на позорницу човека који је промјенио свијет на крају 20. вијека. Посредно, у томе је, и на емотивном плану и на политички начин, улогу играла и тадашња Југославија.