И Трескавица има своје Кошаре

Извор: Глас Српске

Тешка срца, али уздигнуте главе, поново један до другог, некадашњи припадници Прве гардијске моторизоване бригаде Војске Републике Српске, данас браћа и пријатељи, први пут организовано су обишли гробове својих сабораца, чију је младост тог 15. априла 1995, на висовима Трескавице, у мећави, прекинуо непријатељ. Када је стало 12 срца, готово у минуту.

На браник отаџбине деведесетих година прошлог вијека стала је и једна гарда – Прва гардијска моторизована бригада ВРС, о којој се, донедавно, готово ништа није ни знало. Формирана је на Богојављење 1993. одлуком Главног штаба ВРС, махом од младих регрута, старих тек 18 и 19 година из цијеле Српске, а неки су и пунољетства дочекали на линији. Највећи дио рата бранили су шири рејон Трескавице и Трнова и управо је ту, на суровој планини, заувијек угашено 12 живота чија су гробна мјеста, од Шековића до Босанског Петровца, у петак обишли њихови некадашњи саборци, данас окупљени поново под истом капом – у Удружењу гардиста Прве гардијске моторизоване бригаде Главног штаба Војске РС.

“Пред њима је био живот, али сурове услове на таквим висовима, гдје су олује и мећаве, могли су да изнесу само момци тих година. Тога дана, на таквом положају на Трескавици, на врху Пашина планина, 2.700 метара надморске висине, је уписан најтужнији дан у историји бригаде. Страдало је 12 момака”, тим ријечима причу о њима за “Глас” је почео Драшко Маџар, члан Предсједништва Удружења гардиста.

У рат је отишао са 19 година, на први позив, а у годинама мира, сваког 15. априла од 1996. пали 12 свијећа за браћу коју су тога датума 1995. с Пашине планине кућама вратили у сандуцима. Непријатељ им је дошао с леђа, по мећави. Неочекивано, на војничким крпљама.

“У раним јутарњим сатима су напали. Ручним бацачем. Погодили су прво, како смо ми то звали, једну бајту. Страдало је десет момака. Затим су они из друге почели да пружају отпор, њих 15 је зауставило вишеструко бројнијег непријатеља, али смо изгубили још двојицу браће. У дану је угашено толико младости. Имали су по 18, 19 година. Сви су били на редовном одслужењу војног рока, мјесецима нису отишли кући, а Слађан Шиљак се никада није ни јавио кући од октобра, родитељи су га тражили, а кући смо га вратили у сандуку неколико мјесеци касније. Сви Срби, мање више, знају за херојске момке с Кошара, а ово су биле Кошаре прије Кошара”, казао је Маџар, додавши да су касније сазнали да је у нападу учествовало стотину војника Армије БиХ.

Горчину у срцу, док је жив, носиће и Предраг Аћимовић, данас предсједник Удружења гардиста.

“Тај дан је један од најцрњих, ако не и најцрњи у историји наше бригаде. Тога дана је 12 мајки сазнало да од синова неће добити унучад”, прича за “Глас”, али додаје да ће се свим силама трудити, као некад када су бранили земљу, да им другари никада не падну у заборав.

Са породицама погинулих гардиста су обишли њихове вјечне куће, положили цвијеће и запалили свијеће.

“То је 12 наших хероја, момака који су били на одслужењу редовног војног рока, на првој линији гдје је нападао бројчано надмоћнији непријатељ, али нису устукнули. Један од циљева удружења је да сва наша погинула браћа, њих око 130, и њихове породице никад не буду заборављени”, рекао је Аћимовић, који је додао да очекују да Влада РС обећано спроведе у дјело и да сви гардисти добијају статус борца прве категорије, јер је то, како каже, најмање што Република треба да уради за своје преживјеле ствараоце.

Образ без мрље

Ниједан њихов припадник, каже Драшко Маџар, није ни процесуиран нити осуђен.

“Пречешљана је сва архива о јединици. И све је чисто. Ништа нечасно није урађено. Ратовали смо по међународним нормама, без иједне мрље”, рекао је Маџар.