Ратна књижевност у 30 година постојања Републике Српске: Странице исписане блатом, крвљу и барутом

Извор: Глас Српске/Б.Предојевић

Славни њемачки писац Ерих Марија Ремарк, аутор једног од најславнијих ратних романа “На западу ништа ново”, изјавио је једном приликом да су све велике ратне књиге у суштини антиратне.

Његов једнако славни колега Ернест Хемингвеј, такође аутор славних романа на тему рата “Збогом оружје и “За ким звоно звони”, тврдио је да не смијемо никад мислити да рат, ма колико потребан био, ма колико оправдан био, није злочин, али једнако често је знао рећи и да човјек, што је ближе првој линији, среће боље људе. Негдје између ових тврдњи великана ратне књижевности крије се суштина свих ратних књига, па и оних које се баве ратом у БиХ и његовим посљедицама.

У стварном животу терет ратних ужаса из људи извлачи и оно најгоре и оно најбоље, у литератури рат као тема ипак зависи од талента, надахнућа и уложеног труда људи који пишу, без обзира на то да ли је ријеч о прози или поезији.

О рату у БиХ написано је много књига различитог квалитета, стила и форме и писане су од стране припадника свих народа укључених у крваво страдање у првој половини деведесетих. Допринос аутора из Републике Српске на тему рата и његових посљедица никако није занемарљив у свим књижевним варијантама, од антологија кратких прича преко романа до збирки поезије, али је често игнорисан од стране књижевне критике или књижевних жирија, како због политичке или идеолошке неподобности, која се није уклапала у оштеприхваћену глобалну слику на тему ратних збивања, тако и што квалитет често није реално пратио квантитет објављеног.

Велики дио српских писаца у свом књижевном раду често се није уклапао у “прописан” рецепт писања о рату у БиХ, због чега су знали бити изложени медијском линчу и различитим видовима цензуре, док је други дио писао о рату без мјере и, што је најгоре, без дара, па су безидејношћу и промашеношћу хиперпродукције учинили медвјеђу услугу литератури свог језика.

Слом озбиљне и аргументоване књижевне критике на културној сцени РС у посљедње двије деценије свакако није помогао озбиљној перцепцији књига ове тематике, као ни одсуство дефинисаног плана културне политике везане за књижевност од стране домаћих институција, због чега су неке квалитетне књиге написане на ову тему завршиле заборављене и скрајнуте од публике, док су неке литерарно промашене промовисане преко граница доброг укуса. У покушају да ову неправду донекле исправимо контактирали смо са писцима, уредницима, издавачима и књижевним теоретичарима из Републике Српске, да нам понуде свој избор књига везаних за ратну тематику како бисмо добили одређени критички пресјек ратне литературе, која није вриједна читања само због своје трагичне и велике теме већ због свог квалитета.

Тешки и лаки избори

Књижевник Горан Врачар за “Глас Српске” каже да је тешко издвојити писце и пјеснике Републике Српске који су у својим дјелима обрадили рат и писали о њему, поготово што смо се у то ратно вријеме јако слабо познавали, а још слабије комуницирали.

– Многе књиге су остале непрочитане, многе заборављене, али ја ћу узети себи за право да издвојим тројицу чије дјело ће сигурно остати записано крупним словима у књижевности Републике Српске. Један од њих је Дејан Гутаљ са својом књигом “Некрофилне и друге пјесме” у којој се налази чувена пјесма “Сарајево”, а који се, из само себи знаних разлога, одавно повукао из јавног живота и књижевности. Други је покојни Радослав Самарџија са књигом “Говорим српски”, а трећи Жељко Пржуљ са књигом кратких прича “Браћа по улици”. Осим ове књиге, Жељко је објавио још петнаестак књига од којих се већина њих бави страдањима Срба кроз вијекове на овим просторима. Навео сам њих тројицу јер сам с њиховим дјелом добро упозна, што не значи да за једнако вриједног не сматрам Бору Капетановића и друге које ће, вјерујем, поменути писци који су боље упознати са њиховим радом – рекао је Врачар.

Професор на Филолошком факултету Душко Певуља каже да у вези са својим избором није имао пуно дилеме јер су се три књиге саме наметнуле својим садржајем.

– Три књиге везане за ратна збивања објављене у посљедњих тридесет године, колико постоји и Република Српска, за мене су сљедеће, без великог двоумљења, троумљења. Дјело Никола Кољевића “Отаџбинске теме”, антологија Моме Капора “Смрт не боли” и збирка пјесама Ранка Поповића “Завјетно памћење пјесме”. Књига Николе Кољевића на магистралан начин је образложила духовно и културно утемељење Републике Српске, студија Ранка Поповића завјетну мисао која се језички најснажније пројавила кроз српску поезију, а која је у темељима свих историјских прегнућа, па и оних из којих је настала Српска. Збирка кратких прича Моме Капора на репрезентативан начин наставља традицију приповиједања о изазовним ратним временима, коју су утемељили Вук Караџић у својој устаничкој прози и прота Матеја Ненадовић у блиставим “Мемоарима” – тврди Певуља за “Глас”.

Квалитет и квантитет

Књижевник Берислав Благојевић за “Глас” каже да се о рату писало много посљедњих тридесет година, али да квалитет често није пратио квантитет.

– Мада их нисам прочитао све, наравно, сигуран сам да се може издвојити барем туце добрих књига. Одабрао сам три наслова која су на мене оставила утисак који у великој мјери превазилази обично читалачко искуство. То су Стево Грабовац и његов роман “Мулат албино комарац”, Боро Капетановић и његова збирка поезије “Лирика рата” (може и “Рижа и барут”) и Горан Врачар, такође са збирком поезије “Светла Сарајева”- истакао је Благојевић.

Он је додао да све три књиге прожима исти осјећај ужаса и бесмисла и све три аутора су искусила рат, сваки на свој начин.

– Роман С. Грабовца је препун потресних сцена, такорећи поетских слика о самом злу, поезија Б. Капетановића је на моменте иронична, црнохуморна, али и антологијска (“Далеко је Сана ривер”), док је поезија Г. Врачара испуњена посебним емоцијама које проблематизују питања човјечности, доброте, памћења, питања спасења душе и разума – пише Благојевић. 

Издајници и дезертери

Пјесник Милан Ракуљ каже да је био дијете док је трајао рат, али, нажалост, ратних дејстава се сјећа јако добро те да, када је ова тема у питању, воли да цитира ријечи Боре Капетановћа, који каже да су о рату највише писали издајници и дезертери.

– Не знам да ли је тако. Капетановић о рату није написао много, али све што је написао стоји, јер код њега су се потрефиле двије ствари, зна да пише и био је у рову. Вјерујем да су његове књиге већ препоручиле колеге прије мене, стога ћу ја препоручити књиге тројице пјесника који такође знају да пишу, а који су били у рову: Владимир Вукић “Црна Свитања” (1996), потом Жељко Пржуљ “ПТСП синдром” и Дарко Цвијетић “Што на поду спаваш” (2020). Прва препоручена књига објављена је непосредно послије рата и доноси поезију младића који је погинуо у двадесет трећој години. Прва и, нажалост, постхумно објављена књига Владимира Вукића збирка је пророчких и стихова пуних слутње, а једна строфа из ове књиге стоји и као епитаф испод фотографија и имена 87 погинулих бораца студентске бригаде на Машинском факултету у Бањалуци. С друге стране, књига Жељка Пржуља открива разочарења прекаљеног ратника и најбоље је поетско свједочанство како је то било живјети и како се живи у времену мрака. Трећа књига роман је Дарка Цвијетића који паралелно говори о војницима ЈНА заробљеним у Сарајеву на самом почетку рата и ратним дешавањима у Приједору и ову причу аутор је много година носио у себи, јер се дешавала њему, његовој породици и његовом рођеном брату. Све три књиге у први план стављају човјека који се нашао на мјесту и у времену које није желио и није бирао, а које, нажалост, неки неће преживјети, а они који преживе, преживјеће са тешким ожиљцима на души. Све три књиге су за мене антиратне – наводи Ракуљ за “Глас”.

Романи вриједни пажње

Писац и уредник Борис Максимовић каже да је свјестан властите необјективности када у свој избор уврсти дјело његове издавачке куће “Имприматур”, али да ниједна прочитања књига о рату у РС на њега није оставила утисак као рукопис књиге Стеве Грабовца “Мулат албино комарац”.

– Овај роман заслужује пажњу не толико због језивих ратних догађаја којима се повремено бави, колико због љепоте приповиједања која нам те и такве догађаје доноси на начин који нас оставља без даха. Стево Грабовац је догађаје из овог романа добрим дијелом осјетио на својој кожи, али за разлику од многих сличних дјела, није дозволио да они обликују његов поглед на свијет. Ово је роман о човјеку који није желио да се мири с картама које су му подијељене, узбудљив је као и живот сам и једно од дјела за које сам убијеђен да могу од нас да направе боље људе. Читати књиге Дарка Цвијетића значи редовно ићи до пакла и назад. Између два његова до сада објављена романа “Шиндлеров лифт” и “Што на поду спаваш” благу предност дајем овом другом, али и један и други заслужују пажњу, јер је мало људи као што је Дарко који знају да објасне да рат није нешто што се дешава само нама и да нисмо само ми они који пате. Берислав Благојевић је у свом роману “Тиши од воде” приказао бесмисао крвопролића из деведесетих кроз вишеслојно приповиједање у којем је успио да споји своје три велике љубави: географију, музику и Данила Хармса. Овај роман нам доноси причу о Данилу Мишићу, пацијенту број 36918, који док лежи у болници води свима неразумљиве дијалоге са овим руским писцем. Романом одјекује музика из једног прошлог времена која је на пресудан начин обиљежила генерацију која је у њему можда и највише настрадала – наводи Максимовић.

Неправедно заборављена поезија

Писац, уредник и новинар Горан Дакић свој избор базира на пјесничком дјелу јер је, по његовим ријечима, ратна поезија неправедно заборављена.

– Ратна поезија Републике Српске у потпуности је прећутана и заборављена. Тек се понекад, о годишњицама или пригодним борачким свечаностима, поједини сјете појединих. Као да се испунила горка и цинична реченица једног од тих пјесника који су вјеровали да записујући поједине стихове заправо пишу посљедњи пут, јер је наступајућа смрт могла лако бити баш иза наредне кривине, иза наредног брда, покрај сљедећег потока. А ту реченицу, која је уједно била и наслов интервјуа, рекао је Боро Капетановић: “Чини ми се да су о рату први писали дезертери”. И заиста – ко данас говори о пјесмама Радослава Самарџије, Дејана Гутаља и Горана Врачара? Готово нико. Самарџија је преминуо 2009. године, Гутаљ је прогнао самога себе у Мокро и једино још Врачар, поред Капетановића и Жељка Пржуља, пише и пјева. А њихове књиге “Ослушкивање бога” и “Говорим српски” (Самарџија), “Некрофилне и друге песме” и “Јутро у Гестапоу” (Гутаљ), “Лет изнад лукавичијег гнезда” и “Светла Сарајева” (Врачар), “Џез рата” и “Лирика рата” (Капетановић) представљају мајдан у који још нико није сишао по пјесничку руду натопљену крвљу и сузама. То су пјесници и то су књиге у којима је сабијено најразличитије ратно и ратничко искуство. Има у тим пјесмама трагедије, има суза, али и смијеха; има цинизма, тешке ахасверске туге, жестоких поклика. У пјесмама романијских пјесника, Самарџије, Гутаља и Врачара прије свих, посебно мјесто припада Сарајеву. Све тројица су у њему расла, вољела и писала. И све тројица су из њега побјегла. Гутаљева антологијска пјесма “Сарајево” сажела је сав тај бол и сву ту љубав према једном граду који је за њих то престао да буде. Искуство слично оном Нешићевом, који је, гле случаја, готово истовјетно доживио своје градове – Осијек и Вуковар. Није потребна велика критичка памет да се схвати да Врачарева “Молитва”, Самарџијина “Анђелија”, Капетановићева “Река” и изнад свега Гутаљево “Сарајево” имају антологијску вриједност – истакао је Дакић за “Глас”.

Љубав, хумор и храброст

Књижевник и аутор бројних књига на тему рата и српске историје Жељко Пржуљ каже да врхунско писање о животу и смрти у рововима, осим земље и блата, нуди љубави, хумора колико и храбрости.

– Морам поменути збирку приповједака “Снајпер”, Јована Лубардића, којом се овај провјерени и доказани српски писац и интелектуалац, професор на Сорбони, оним што најбоље зна да ради, да пише, ставио у службу свог народа. Збирком приповједака “Снајпер” први је пред читаоце ван Републике Српске ставио сликовито описане патње, племенитост и јунаштва Срба. Осим писања Лубардић се дао и у откривање талената, тако да захваљујући њему, његовој упорности и помоћи, неколико анонимуса сада се могу похвалити да су српски писци – рекао је Пржуљ за “Глас”.

Пржуљ је у свој избор додао књиге “Дневник ратног хирурга” др Миодрага Лазића и збирку пјесама “Говорим српски” писца Горана Самарџића.

– Легендарни хирург Миодраг Лазић упоредо са спасавањем живота српских војника и цивила водио је и један необичан дневник. Осим чисто љекарских извјештаја и анализа, он је скоро романсирано биљежио и догађаје и људе изван болнице. То ће сигурно остати непревазиђено свједочанство борбе Срба западно од Дрине. С друге стране, Горан Самарџић, српски тенкиста, се показао као још бољи пјесник. Лирским стихом, који је мирно могао примијенити и у љубавној поезији, Самарџија је читаоцима презентовао догађаје, живот и размишљање из рова. Показао нам је да и у тој земљи и блату има љубави, хумора колико и храбрости – наводи Пржуљ.

Уредник књижевног часописа “Срп” Милан Милошевић за “Глас” каже да снагу у спречавању наслућеног, доживљеног, а неизбјежног, као и непристрасност коју очекујемо од лица са академском вокацијом, не налазимо баш често код аутора који су писали о ратном сукобу у БиХ.

– Изнад изнијети критеријум ми знатно сужава могућност избора “обавезне” лектире за све оне који се, бивајући страни тој клетој деценији, желе боље упутити у исту. Размишљања обичног војника и његове страхове у улози бојовника и у улози преплашеног домаћина, простог човјека, можете да пронађете у “Ослушкивању Бога”, збирци лирских јадиковки Радослава Самарџије. Тутњавом рата прекинуту идилу одрастања у провинцији и спознавање ратних тегоба умјесто обећане “боље будућности” можемо да пронађемо у роману Саше Кнежевића “Кад ће срећа па се зарати”. Овај роман препоручујем и због дозираног хумора, ријетког пратиоца романа са сличном тематиком. Овај насумичан избор бих заокружио збирком прича “Принцеза од зида” Веселина Гатала. У њој налазимо зрео поглед на рат, пораће и њихове кљасте потомке – индиферентност и дефетизам – каже Милошевић.

Листа

“Некрофилне и друге пјесме” – Дејан Гутаљ

“Јутро у Гестапоу” – Дејан Гутаљ

“Говорим српски” – Радослав Самарџија

“Ослушкивање Бога – Радослав Самарџија

“Браћа по улици” – Жељко Пржуљ

“ПТСП синдром” – Жељко Пржуљ

“Отаџбинске теме” – Никола Кољевић

“Смрт не боли” – Момо Капор

“Завјетно памћење пјесме” – Ранко Поповић

“Мулат албино комарац” – Стево Грабовац

“Лирика рата” – Боро Капетановић

“Џез рата” – Боро Капетановић

“Лет изнад лукавичијег гнезда” – Горан Врачар

“Светла Сарајева” – Горан Врачар

“Црна Свитања” – Владимир Вукић

“Што на поду спаваш” – Дарко Цвијетић

“Тиши од воде” – Берислав Благојевић

“Снајпер” – Јован Лубардић

“Дневник ратног хирурга” – Миодраг Лазић

“Кад ће срећа па се зарати” – Саша Кнежевић

“Принцеза од зида” – Веселин Гатало