ПЕТРОНИЋ: Чешће држим сабљу него цвијеће у руци

Извор: СРНА

Предсједник и тренер Мачевалачког клуба “Романија” из Источног Сарајева Маријана Петронић, која за себе каже да чешће држи сабљу у руци, него цвијеће, једна је од великих ентузијаста која се нада да ће успјети у настојању да овај град постане центар спортског мачевања.

Петронићева је за Срну рекла да је Клуб, који води од његовог формирања 2016. године, јединствен по томе што се једино они, осим мачевања, баве и спортском сабљом, која је уведена и у Мачевалачки клуб “Пале” на чијем је челу.

“Мачевање никада није био масован спорт, а овај клуб има од осам до десет чланова, што је довољно за једног тренера. Не располажемо великим простором, тако да је ова група идеална за рад. Тренирамо у малој сали коју нам је уступила мјесна заједница Мирјевићи на Врацама, а надамо се да ћемо наћи већи простор како не бисмо морали радити у групама”, рекла је Петронићева.

Она је истакла да има заинтересованих за овај спорт, те да је било много пријава на Палама када је клуб, након паузе због епидемије, поново почео да ради.

Петронићева каже да се овим спортом треба почети бавити са 11 година, док горња старосна доб није лимитирана јер је мачевање јако растегљива активност која може задовољити и рекреативне спортске потребе.

“За почетак, довољна је добра воља, чиста тренерка и патике. Од тога се креће, а Клуб за сада може да покрије потребе за маскама. Међутим, ако нам се појави ново дијете, морали бисмо тражити солуцију како да му набавимо опрему”, рекао је Петронићева.

Родитељи се, каже она, теже одлучију за куповину опреме, тако да све некако успијевају набавити преко клуба и “буквално одлазећи од врата до врата тражећи помоћ”.

Она је истакла јако добру сарадњу са Мачевалачким савезом Србије који су, прије пар година, покренули акцију и на првенстима у Товољу и Будимпешти, скупили и донирали им доста опреме за мач.

Што се тиче сабље, навела је она, имају само двије електричне јакне, што је недовољно за клупско такмичење.

Упркос скромним условима за рад, Петронићева је истакла да једино они у Републици Српској и Федерацији БиХ одржавају турнир под називом “Мачевалачки сусрети МК Романија Источно Сарајево”.

Она је навела да су прије двије године на такмичењу на међународном нивоу, имали такмичаре из Србије, Хрватске и Сјеверне Македоније, док је на овогодишњем турниру, одржаном 4. децембра, учествовало 35 домаћих такмичара, јер је долазак најављених учесника из региона отказан због епидемије вируса корона.

Том приликом, Милош Вукајловић је освојио златну медаљу у такмичењу за сабљу до 11 година, а као посебно талентоване истакла је изузетно спретног средњошколца Марка Мастиловића и Исидору Ерић, који су чланови Клуба од самог почетка и никада нису изостали са тренинга који се одржавају два пута седмично, што је дало видљиве резултате.

“До сада ниједном нисам водила дјецу на већа такмичења јер су то за нас велики издаци. Када организујемо турнире на нашим просторима, увијек нам у сусрет изађе пекара Златно зрно, која за све учеснике обезбиједи бесплатну храну и сокове. Срећни смо што смо у прошлој години уврштени у општински буџет тако да смо на годишњем нивоу на располагању имали 1.000 КМ, а надамо се да ће тако бити и ове године. Помогла нам је и Туристичка организација Јахорина“, рекла је Петринићева.

Она је нагласила да мачевање спада у борилачке бијеле спортове, заједно са тенисом и скијањем, и ако се ради на професионалном нивоу, није ни лакши, ни тежи од осталих спортова. Овај спорт се не заснива на снази као остали борилачки спортови, већ захтијева кондицију, брзину, прецизност, експлозивност, концентрацију.

“То је спорт гдје се бод постиже уз помоћ спортског реквизита, односно сабље, мача или флорета у контакту са противником”, додала је саговорница.

Прије него што је постало спортска дисциплина на првој модерној олимпијади 1896. године, мачевање се дуго сматрало аристократским спортом, њиме су се бавили витезови, господа, угледни људи, а касније и даме. То је било питање части, ишло се до прве капи крви.

Петронићева, која има 52 године и велико спортско и такмичарско искуство, истакла је да ће се трудити да одржи континуитет у раду овог клуба све док је здравље буде служило.

“Чинићу то како бисмо и ми могли рећи да, као државе у региону, имамо традицију у овом спорту”, додала је она.

Она каже да за сада не види свог насљедника, јер се очекује да особа која тренира дјецу има завршен Факултет физичког васпитања и спорта или да буде сертификована од Свјетске мачевалачке федерације.

“Наћи човјека таквог профила данас није лако, али се надам да ће се појавити неко ко ће наставити рад у клубу”, наводи Петронићева.