Da li je za velikog državnika potrebna velika vizija? Da li iza uspjeha nekog naroda mora da stoji veliki vođa?

Izvor: Nedeljnik/Predrag J. Marković

Često se pitamo: kakav treba da bude vođa koji spasava svoj narod? Kakve su bile velike vođe u prošlosti? U tekstu koji je pred vama pokušaću da pokažem da smo skloni jednoj samoobmani kada posmatramo istorijske velikane. Na vremenskom horizontu vidimo “prošlosti naše brod” (da obrnemo tekst himne), na čijem pravcu stoji neki čovek. Vođa. Možda pogrešno zaključujemo da on vodi brod. Pre će biti da tog vođu sve sa brodom nosi strašni talas istorije kojim niko ne može da upravlja.

Tolstoj je, recimo, odbacivao ulogu pojedinca u istoriji. On suprotstavlja Napoleona, simbol moćnog pojedinca za koga se verovalo da vuče dizgine istorije, i Kutuzova, čoveka koji naizgled pasivno prihvata događaje, a zapravo sledi duh vojske i naroda. Naravno da nas Lav Nikolajevič lako ubedi svojim blistavim darom u ovu svoju ideju.

Zamka je u tome što su mnogi kroz istoriju verovali da baš oni poznaju “dušu naroda”, da su samo oni prepoznali nameru Proviđenja. Drugo pitanje je: da li je za velikog državnika potrebna velika vizija? Kako je to išlo kroz istoriju? Da li veliki narodi rađaju više velikih predvodnika? Da li je tačna ona Njegoševa “Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije. U velikim narodima geniju se gnjezdo vije”. Bilo je slučajeva i kada su sasvim nedostojni ljudi grabili kormilo najvećih naroda. Najzloglasniji takav primer je Hitler, potpuna neznalica i čovek sa dna društvene kace. Ali i čovek sa vizijom, koju zamalo nije ostvario. Za njegovog vakta Nemačka je stvorila verovatno najbolju vojsku svih vremena. Na kraju je ta vojska propala između ostalog i što se u vremenu odluke povinovala volji jednog diletanta i ludaka.

Pravi pobednik tog, najvećeg rata u istoriji bio je Staljin. Čovek za koga je u mladosti bilo teško reći da li je mafijaš ili revolucionar. Neugledni birokrata koji kontroliše partijski i državni aparat dok se intelektualci raskošnog uma kao Trocki i Buharin iscrpljuju u beskrajnim raspravama. Zbog Staljina je dotle skromna titula generalnog sekretara postala glavni položaj u komunističkim partijama. Za razliku od Hitlera, Staljin je u odsudnom trenutku pustio iskusne vojskovođe da vode rat. Time je ispravio svoju grešku s kraja tridesetih kada je ogroman broj visokih oficira poslao u gulage. Među pobedničkim vođama je na vrhu bio Čerčil, a malo niže i Tito.

Čerčil je doveo Britaniju do “najslavnijih sati” (the finest hours), kako je sam rekao u svom čuvenom govoru iz 1940. godine. Taj blistavi govornik i veliki državnik je teško poražen na prvim posleratnim izborima. Porazio ga je sivi činovnik, Atli. On je obećao više društvene pravde i jednakosti. Atli je stvorio britansku socijalnu državu. Britanci su pravilno odabrali jednog vođu za rat, a drugog za mir.

Neke vođe su nepravedno u senci. Lindon Džonson je vodio Ameriku kroz vreme najdubljih promena sredinom šezdesetih. Zauvek je ostao u senci Kenedija. Na Džonsona je najvećim delom pala sramota Vijetnamskog rata, koji je započeo u vreme Džona Kenedija. Koji je pak ostao simbol probuđenih, a neostvarenih nada i obećanja. Nešto kao Mihailo Obrenović i Zoran Đinđić u našoj istoriji.

Varljiv je istorijski usud vođa. Tito je u danima svoje svetske slave bio najpoznatiji regionalni, možda i evropski državnik. Dokaz za njegov globalni ugled je i njegova sahrana, koja se pretvorila u neformalni samit skoro svih svetskih državnika. Njegova blistava Jugoslavija formalno je nestala desetak godina posle njegove smrti. U stvarnosti, ona nije bila jedinstvena država već od početka sedamdesetih. U isto to vreme, Tito je izgubio svaku stvarnu vlast, tvrde Dejan Jović i drugi istraživači. Za to vreme, neupadljivi Enver Hodža, koga su jugoslovenski komunisti doveli na vlast, stvorio je trajnije nasleđe. Albanija ne samo da postoji kao jedinstvena država, a da više nije igračka svojih suseda kao pre Drugog svetskog rata, nego se nada ozbiljnom proširenju ka istoku. Svakako je na duže staze najveći regionalni političar Ataturk. Iako je Erdogan načeo njegovo sekularno nasleđe, ipak Mustafa Kemal-paša i dalje zaslužuje nadimak “otac Turaka”.

Da li iza uspeha nekog naroda mora da stoji veliki vođa? Skandinavci su listom najuspešniji narodi na svetu. Pa opet malo ko na jugu zna ko su njihove vođe. Može se reći da su to zemlje sa tako čvrstim i snažnim institucijama, koje su otporne na svaku kadrovsku promenu. Recimo, kada je Finska, zemlja sa najboljim školskim sistemom, počela svoje obrazovne reforme, sve partije su se obavezale da ne menjaju timove koji se bave tim poslom. Da li bismo mi poboljšali svoju administraciju ako bismo uvezli skandinavske činovnike, pa i rukovodioce? Već znamo odgovor na to pitanje i on je, nažalost – ne. Čak i u BiH, a pogotovo na Kosovu, skandinavski funkcioneri raznih međunarodnih organizacija su se često i brzo prokrali. To pokazuje da sredina vuče, nadole ili nagore.

Ipak je Skandinavija i po ovom pitanju, kao i u svemu, izuzetak. Znamo i iz fudbala, da vođa ipak znači. Videli smo šta se dešava kada dođe dobar selektor. Videli smo da i u zemljama koje imaju vrlo snažne institucije, vođa ipak daje opšti ton, pogotovo na svetskoj sceni. Dobar primer za to su SAD, koje su izgubile mnogo ugleda zbog Donalda Trampa i njegovog stila vođenja pre svega spoljne politike. Doduše, Bajden je nastavio da bruka svoju zemlju, posebno posle ponižavajućeg bekstva iz Kabula. Iako Bajden ima decenije radnog iskustva u najvažnijim državnim institucijama svoje zemlje.

Jasno je da u ovoj priči o vođama nije reč samo o onima na samom vrhu. Treba razmišljati o kakvoći vođstva na svim nivoima i u svim oblastima života. Verovatno uspeh vođe zavisi od vrlina sledbenika. Naša istorijska iskustva se razlikuju od jednog do drugog vremena. Našu modernu državu su stvorili preki Karađorđe i lukavi Miloš. Današnji polupismeni ljudi se teše pričom o nepismenom Milošu. Knjaz je imao ljude koji su mu čitali svetske novine, i terao ih je da odgovaraju na svaki napis o Srbiji u evropskoj štampi. Najviše mu je čitao prvi srpski novinar i ustavotvorac Dimitrije Davidović, dok se nisu zavadili. Uprkos strašnim svađama i uvredama, Miloš je skoro neprekidno finansijski podržavao Vukov rad. Administrativne položaje su u Kraljevini Srbiji, pa i u Jugoslaviji, zauzimali vrhunski školovani ljudi. Prvo pogledajte gde su službovali Andrić, Crnjanski, Dučić, Rastko Petrović, Milan Rakić i Vinaver. Onda pogledajte današnje diplomate na njihovim mestima. Pri tome, ovi prvi (ne ovi sadašnji), nisu otišli u diplomatiju kao veliki pisci. Oni su pre svega bili državni činovnici, koji su pisali u svoje slobodno vreme.

Što se kvaliteta vođstva tiče, komunisti su oklevetani. Pričalo se o polupismenim generalima koji su postajali direktori ili ministri. To nije bilo sasvim tako. Prvo, komunisti su veoma poštovali obrazovanje. Oni su smatrali da je njihova ideologija naučni pogled na svet i podsticali su učenje u svakoj prilici, od robije do šume. Titovi kadrovi su bili najbolji mogući ljudi provereni u ekstremnim uslovima kao što su robijašnice i/ili gerilski rat. Što se posleratnih preduzeća tiče, ako je generalni direktor bio partizan, tehnički i finansijski su bili stručnjaci, često bivši vlasnici. Osim toga, biti na čelu brigade ili divizije u ratu prevazilazi kao iskustvo svaku visoku školu menadžmenta. Nisu slučajno ratni veterani veoma cenjeni rukovodioci korporacija u SAD. Kasnije su komunisti iškolovali milione ljudi. Najbolje kadrove su negovali od sedamnaeste godine života, kada se ulazilo u Partiju. Dakle, netačno je reći da je neko morao da bude partijac da bi bio na položaju. Partija je imala milione članova, sama knjižica nije bila dovoljna.

Propast Titovog režima je obeležilo proterivanje školovanih i mladih kadrova početkom sedamdesetih i vraćanje na tada već zastarele i ostarele Titove ratne drugove. Tada se opet počela naglašavati moralno-politička podobnost kao uslov za bolje poslove. Čak i tada su u Titovom kabinetu radili vrlo stručni ljudi. Neko od njih je Tita obavestio o novoj sociološkoj teoriji u svetu, koju je kod nas zastupao Miroslav Pečujlić. Maršal i doživotni predsednik se u jednom intervjuu kritički osvrnuo na tu teoriju. Sa setom se sećamo takvih kabineta.

SPS je dugo imao dobre i iskusne kadrove iz vremena socijalizma. JUL je počeo da dovodi čudne likove koji nisu bili iz tradicionalnog socijalističkog establišmenta. SPO je dodao novu dimenziju u postavljanje nedoličnih ljudi na visoke položaje. Njihova kadrovska politika nalikovala je onim čudnim skalamerijama koje su posejali po beogradskim krovovima. DOS je nespreman dobio na raspolaganje ogroman državni aparat, koji je bilo teško popuniti. Većina partija članica DOS-a su imale malobrojno, zbrda-zdola pokupljeno članstvo. Neki put bukvalno sa ulice, jer je jedino radno iskustvo pojedinih funkcionera bilo vođenje demonstracija. Neke partije su veoma precenjivale svoje kadrovske kapacitete, kao ona ekspertska stranka koju je predvodio magistar. Ni dvadesetak godina kasnije, ne možemo reći da država Srbija ima naročito probrane kadrove.

Nepotizam i klijentelizam su tradicionalne boljke svih mediteranskih i bliskoistočnih društava. Prva reč je nastala od latinske reći za nećaka. U Srbiji su razna čeljad, nećaci, unuci, kumići, šurnjaje, svastike i ostala svojta napunili sve institucije, od nauke i kulture, do preduzeća. Klijentelizam je možda još gora pojava. Reč je nastala u starom Rimu i označavala je sledbenike rimskih političara – klijentelu. Političari su ih hranili, pojili, onima jačima su davali položaje i poslove, a klijenti su glasali za njih. Dobar primer klijentelizma nalazimo u prvom delu „Kuma”. Don Vito pomaže poslastičaru i pogrebniku, a oni mu posle vraćaju uslugu. Poslastičar je napravio tortu. Tipičan klijent vođe u našem regionu ne zna da napravi ni kolač od blata. Zašto ga vođa bira? Tu je na delu tzv. Kaligulin princip. Postaviću konja u Senat, tj. skupštinu, ili u SANU, ili na Univerzitet, ali će svi znati da je to moj konj, pa će ga zato uvažavati.

Vratimo se na početnu metaforu istorijske bure. Veljko Lalić i ja volimo Taleba, tvorca teorije o crnom labudu, neočekivanoj i nepredvidivoj pojavi. Takvi crni labudovi su ekonomske krize i ratovi, kao i sve druge istorijske nepogode. Taleb kaže da nijedna istorijska nevolja ne može da se predvidi, da nijedan odgovor na bilo koju istorijsku muku ne može da se unapred isplanira. On se zalaže za robustan odgovor. Šta, u skladu sa tom teorijom, treba da radi onaj vođa na kormilu broda u istorijskoj nepogodi? Da prkosi oluji ne može. Kapetan lađe u uraganu ne zna tačno odakle će doći udarci vetra i divovski talasi, niti koliko će nevreme trajati. U romanima o pomorskom životu dobar kapetan i/ili kormilar sačuvaju lađu samo ako umeju da vešto dočekuju udare vetra i talasa, da okreću brod, da tačno na vreme razapinju i svezuju jedra, da rade sve što mogu da im brod ostane na površini. Što bi Taleb rekao, da imaju robustan odgovor, da pomognu svom brodu da se ne raspadne pod udarcima istorijskog nevremena.

Nemam odgovor na pitanje s početka teksta. Istorijski pljuskovi mi magle pogled na ljude na pramcu našeg broda u prošlosti. Ne znam kako treba da izgleda taj dobar vođa, ali kroz vreme odjekuju glasovi složne i dobre posade. Možda da talebovski zaključimo, brod će spasti onaj vođa koji zna da brzo i tačno odgovori na udarac uragana/istorije. I koga podržavaju dobri sledbenici, “mornari”. Ako umesto dobrih saradnika ima konje, nama i njemu neće pomoći ni Sveti Nikola.