Светосавска бесједа оца Видака Вујадиновића
Извор: ФИЛТЕР, фото: Фото „Васке“
У навечерје празника Светог Саве, 26. јануара, у Културном центру Источно Ново Сарајево уприличена је четврта светосавска академија под називом „Трагом Светосавља“. Пригодну празничну бесједу о Светом Сави припремио је јереј мр Видак Вујадиновић парох лукавички.
Велику радост, присутним светосавсцима, учинили су чланови музичког састава „Каменички бисери“ при основној школи Десанка Максимовић из Косовске Каменице, који се налазе у тродневној посјети Источном Сарајеву.
Поред њих у оквиру програма представили су се чланови гусларског друштва „Филип Вишњић“, основне школе Свети Сава и КУД-а Славија из Источног Сарајева. Водитељ програма био је Дејан Керлета.
Светосавска бесједа оца Видака Вујадиновића
Драга гости из Косовске Каменице, браћо и сестре светосавци помаже Бог!
Велико ми је задовољство и част што вечерас, овдје пред Вама, говорим о Светом Сави, великом оцу, учитељу и просветитељу, чије дјело нас и послије вишевијековног битисања, изразито надахњује.
Прошло је осам вијекова од рођења овог дивног Божијег угодника, који је један народ повео истинским путем богопознања усмјеравајући га ка вјечном Царству Божијем. Прича о Светом Сави је најдужа прича коју приповиједа Српски народ и она никада не стари, нити се умара и све што о њој вечерас говоримо или будемо у будућности говорили, само су њена поглавља. Светитељ нам је одредио пут којим треба да ходимо и ако га изгубимо, изгубили смо цјелокупно језгро нашег постојања. Света Православна Црква одржала је дјело Светог Саве, како у мирним, тако и у најпогубнијим временима, кроз која је пролазио и пролази његов народ. Чудесно трајање Савиног култа кроз историју, књижевност, народну и умјетничку поезију, увјек и изнова задивљује и рекло би се, да се од његове успомене не можемо растати јер смо у лику Светог Саве, сви нашли свој одраз.
Ко хоће да се приближи Светом Сави и упозна његов лик и дјело, мора прије свега осјетити, да се њему не прилази као било којој другој историјској личности, јер у њему су саткани прошлост и будућност, садашњост и бесконачност, прожети у вјечној љубави Божијој.
Онога дана, када је млади принц Растко, са прозора Светогорског манастира Светог Пантелејмона, бацио војницима које је послао његов отац, свој прамен косе и са божанским узвиком рекао: Сава је моје име, тада је утврђен велики темељ историјског здања битисања нашег народа. Кроз вијекове се о њему пишу књиге, пјесме и службе и кроз њих он постаје велики, не само за Српску цркву и Српски народ, него постаје велики и за друге народе и друге традиције. Тешко је о Светом Сави рећи нешто што већ није много пута поновљено, али успостављање личног односа са његовим ликом и дјелом ствара нову димензију и отвара пут ка узвишеном и вјечном.
Од обнове Хиландара, осамостаљења Српске православне Цркве, утемељења просвјете и културе и са њима заједно утврђивања националне културе, традиције и државности, можемо слободно рећи да је он утемељивач наше мисли, у коју је уткана логика небеског обитавања. Та мисао је изњедрила духовнике, учитеље, пјеснике, хајдуке, војсковође, домаћине и српске сељаке. Та мисао је Цару Лазару превагнула да на Косову пољу изабере пут небески, Солунским ратницима да врате изгубљене домове, пјесницима да цијели свој вијек пишу и стварају о надљудској борби за слободу. И данас, лик и дјело Светог Саве остају неисцрпан извор трагања овоземаљског ка небеском.
Веома заслужан за очување лика и дјела Светитеља Саве јесте хиландарски монах Теодосије, који, руковођен Духом Светим, написа житије и службу и тако постави зачетак светосавља у васељени. Велики је пут у којем су Теодосијеви стихови преписивани, штампани, појани, најприје без музичких знакова а затим неумским писмом да би на крају, руком мелографа у новије вријеме, служба била записана модерним нотним писмом.
Теодосије Хиландарац, заједно са Савиним ученицима саставља прве пјесме у његову част за службу уснућу и преносу моштију. Акатист саставља непознати милешевски монах. Све нам ово говори колику су љубав ученици имали према свом учитељу и колику су жељу имали да његов лик остане дубоко урезан у срца његове пастве, остављајући свој траг до данас.
Један од Савиних ученика године 1237. записао је сљедеће стихове:
Ујасни ми језик Спасе мој
И усне моје отвори
Да узмогнем достојну похвалу принети
Овом преподобном Оцу оцима Сави
На крају вијекова који је просијао чудесима
А чије трудове и подизања ко сказати од људи може
Но, оче преблаги моли се за стадо своје
Чувајући отачаство своје.
Најстарији сачуван текст службе Светом Сави забиљежен је на пергаментном рукопису у минеју из 13. вијека, српске редакције и добио је име по његовом писару – Братков минеј. Пјесме у овом минеју забиљежене су српскословенским језиком са скраћеницама и ознакама за гласове.
Лик и дјело Светог Саве много се поштује у братској земљи Русији а најзаслужнији за преношење култа Савиног су московски митрополит Кипријан и игуман дечански Григорије Цамблак који касније постаје митрополит Кијевски. Свети Сава се помиње у руском типику већ почетком 15. вијека а најстарије сачуване пјесме о њему, писане руском неумском нотацијом, налазе се у служебном минеју из 17. вијека.
Хиландарска рукописна ризница, веома је богата химнографским материјалом посвећеним Светом Сави а највише записа налазимо у зборницима из 18. и 19. вијека писаних на црквенословенском језику Хрисантовом неусмском нотацијом.
Све ово нам јасно говори о вишевијековном труду Савиних наслиједника да се личност Савина и жар који је пламтио у души његовој, пренесе на будућа покољења и љубоморно чува од заборава.
Блаженопочивши патријарх Српски Павле о Светом Сави каже сљедеће: За нас свештенике, монахе и вјерне, живот Светог Саве био је и остао узвишен углед и узор како и ми треба да вјерујемо и поступамо. Најприје то је његово прихватање двеју новозавјетних заповијести о љубави према Богу и о љубави према ближњима. Затим његово свјесно одрицање од прелести, угађања тијелу и преваре богатства и пролазне славе овога свијета да би се тако сва снага употријебила на достизање првенства славе у Христу, која се стиче служењем ближњима. Заиста, у овим ријечима најдивније је описан лик Светог Саве, који је сав свој живот уподобио свом народу, повјереном стаду Христовом. Оставио је владарске титулу и моћ и пошао скромним путем. Угледајући се на Христа од господара је направио слугу, али не обичног слугу, већ славом овјенчаног кроз све вијекове. Растков одлазак у манастир и слободно узимање небеског пута одрицањем од земаљског је веома риједак чин, али нам то јасно говори о његовој истинској вјери у Господа, коју можемо да упоредимо са старозавјетном Аврамовом вјером, када он полази на брдо Морију да на жртву принесе свог јединог сина. Овим примјером се показује велика спремност на одрицање и Господња награда када му анђео зауставља руку да не принесе жртву, видјевши његову истинску вјеру. Управо том вјером вођен, Растко напушта овоземаљске страсти и као Сава бива удостојен наградом вјечног и непролазног. Без Растковог одрицања од овоземаљског и Савине мудрости, кротости и благослова, истинско је питање колико би данашњи потомци пронашли свој пут, или би се стопили у таштину новога вијека. Светосавље није покрет нити оличење следовања некој историјској личности, Светосавље је начин живота уткано у срце не Само Срба већ и осталих народа који га следују.
Светосавље је небеско обитавање на земљи.
Многи ће рећи да историја Срба не почиње од Светог Саве, што је истинито и неоспорно, али са Светим Савом почиње другачије поглавље наше историје, усмјерено ка јасном дефинисању вјерског и националног бића, уткано у Христову ријеч која је вјечна и непролазна. Добијањем самосталности Српске Правсолавне Цркве, Свети Сава оснива девет епархија и као Архиепископ поставља епископе и самим тим поставља чврст темељ на, до тада, неуређено стање. По запису Теодосијевом Сава је тада рекао: Епископство је добра ствар јер се он брине о Богу и за Бога.
Свети Сава пише правила, Номоканон, Студенички типик, Карејски Типик, Хиландарски типик, а као бисер његових дјела свакао представља житије и служба Његовом оцу Симеону Немањи. У свом писању Сава је користио разну грађу, за то вријеме доступну, дворске и ратничке приче, манастирска писма као и народно предање. У свом дјелу показује дубину историјског приказа као и лични доживљај што га сврстава у наугледнијег писца средњег вијека.
Оваквим дјеловањем Српске земље крећу у нове историјеске токове и као такве постају међу првим европским земљама са урђеном Црквом и друштвом.
У манастиру Студеница, Сава је био Архимандрит све до 1217. године и у том периоду он обилази паству, поучава народ и бесједи, оснива школке и болнице и тај период је свакако за новију књижевност најплодоснији јер из тог перида, стварају се приче и легенде о Светом Сави као народном просвјетитељу, учитељу и чудотворцу.
Састављањем Номоканона или законика, Србија у 13. вијеку постаје чврста правна држава. Овим учинком Свети Сава је Србију учинио најмодернијом европском државом. У поменутом законоправилу налазиле су се одредбе и црквеног и свјетовног права што нам јасно говори о односу Цркве и државе и њиховој симфонији кроз вијекове.
Окупљени овдје заједно, на овој предивној академији, ми једнодушно показујемо да смо дјеца светосавља и да истински узносимо Славу Господу што нам је благословио дивног угодника и Светитеља Саву Српског. У Матејевом јеванђељу у причи о талантима каже се: Добро, слуго добри и вјерни,у малом си ми био вјеран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господара свог! Посматрајући светитеља Саву у овим стиховима, он не само да је себе увео у радост Господара свога, већ је својој пастви и свима нама, као и будућим покољењима, оставио јасне смјернице како да се удостојимо Царства вјечног. Ходећи путем светосавља ми се не декларишемо само као припадници једног народа, већ као припадници цијеле васељене јер Сава је светитељ у коме су уткани васцијела прошлост и будућност и садашњост.
Молећи благослов Божији желим свима вама да у истинској љубави, миру и слози, дочекамо непролазно Царство божије у заједници са Светим Савом и свима из рода Српског као и цијелог Православља.
Хвала вам и срећан и Богом благословен празник!
