Парламент усвојио Декларацију о уставним принципима – припремити нови текст Устава Српске

Извор: РТРС

Народна скупштина Републике Српске усвојила је данас на посебној сједници Декларацију о уставним принципима.

 Декларацији, Народна скупштина задужује Владу Републике Српске да, у координацији са предсједницом Републике Српске, припреми текст Устава Републике Српске којим ће се потврдити све надлежности Републике Српске, изузимајући надлежности које по Уставу БиХ припадају БиХ.

Новим Уставом Републике Српске, између осталог, Бањалука ће бити одређена као главни град Републике Српске, а Пале као престоница Републике Српске.

Прочитајте комплетну Декларацију о уставним принципима:

Уставно уређење БиХ утврђено Анексом 4. као међународним уговором, подлијеже одредбама Бечке конвенције о праву међународних уговора (Бечка конвенција) како је то констатовала Европска комисија за демократију путем права (Венецијанска комисија) својим мишљењем од 10/11. јуна 2005. године.

Међународни уговори се тумаче правилом pacta sunt servanda како то предвиђа и члан 26. Конвенције по коме “сваки уговор који је на снази веже стране и оне га морају извршавати у доброј вјери”.

Међународни уговори се могу мијењати анексима које закључују стране, а никако одлукама ненадлежних органа, што је чињено бројним одлукама високог представника и Уставног суда БиХ.

БиХ нема уставноправни континуитет, јер је Устав БиХ као Анекс 4. дио међународног уговора – Дејтонског споразума, и није донесен ни ратификован од било ког органа у БиХ.

БиХ  је асиметрична државна заједница коју “чине два ентитета” (члан 1.3. Устава БиХ), “Бошњаци, Хрвати и Срби као конститутивни народи” (Преамбула Устава БиХ), а чланом 9.3. Устава БиХ је одређено да функционери именовани на мјеста у институцијама БиХ представљају народе БиХ.

Република Српска је ентитет српског народа, а Федерација БиХ је заједнички ентитет бошњачког и хрватског народа, што потврђује и Устав БиХ, члановима 4.1. и 5.2.д:

Народна скупштина Републике Српске бира пет Срба за делегате у Дом народа Парламентарне скупштине, пет бошњачких делегата у Дом народа Парламентарне скупштине бирају бошњачки делегати у Дому народа ФБиХ, а пет хрватских делегата у Дом народа БиХ бирају хрватски делегати у Дому народа Федерације БиХ (члан 4.1. Устава БиХ), избор чланова Предсједништва БиХ врши се на територијама ентитета, тако да Србина, као члана Предсједништва БиХ, бирају бирачи на подручју Републике Српске, а Бошњака и Хрвата за чланове Предсједништва БиХ бирају бирачи на територији Федерације БиХ. (члан 5. 1.а. Устава БиХ).

Када члан Предсједништва БиХ из Републике Српске гласа против неке одлуке Предсједништва БиХ, и такву одлуку прогласи штетном по витални интерес Републике Српске, упућује је Народној скупштини Републике Српске на потврду (члан 5.2.д. Устава БиХ). Вијеће народа у Републици Српској наметнуто амандманима високог представника на Устав Републике Српске, нема никакву уставну надлежност у заштити виталних интереса ни ентитета ни народа, за разлику од Дома народа у Парламенту Федерације БиХ који има надлежност по члану 5.2.д. Устава БиХ. Тиме Устав БиХ потврђује Народну скупштину као једини представнички и законодавни орган Републике Српске као ентитета српског народа.

Бошњачки члан Предсједништва БиХ своју одлуку о проглашењу штетном по витални интерес Федерације БиХ упућује бошњачким делегатима у Дому народа Федерације БиХ, а хрватски члан Предсједништва БиХ такву одлуку упућује хрватским делегатима у Дому народа Федерације БиХ (члан 5.2.д. Устава БиХ).

Чланови 4.1. и 5.2.д. Устава БиХ су уставна потврда националне и конститутивне структуре ентитета – Републике Српске као једнонационалног ентитета српског народа, а Федерације БиХ као двонационалног ентитета бошњачког и хрватског народа.

Устав БиХ потврђује асиметричност државотворних ентитета приликом састављања дејтонске Босне и Херцеговине, која је накнадно грубо нарушена наметањем амандмана на уставе ентитета од стране Високог представника, под плаштом провођења Одлуке Уставног суда БиХ број У 5/98, на шта није имао никакво право.

Сви закони које је наметао Високи представник су неуставни, јер нису донесени по предвиђеној уставној процедури од стране Парламентарне скупштине. Сви наметнути закони које је потврђивала Парламентарна скупштина позивајући се на члан 4.4.а. Устава БиХ су неуставни. Устав БиХ је јасан: “Парламентарна скупштина је одговорна за доношење закона за спровођење одлука Предсједништва или извршење надлежности Парламентарне скупштине према овом Уставу”, па стога није ни имала надлежност да усваја законе које је наметао Високи представник.

Неуставност наметнутих закона, па и оних закона које је донијела Парламентарна скупштина без изричитог уставног основа, директно потврђују два покушаја уставних промјена познатих као „априлски“ и „бутмирски“ пакет који нису никада усвојени по процедури промјене међународних уговора утврђеној чланом 40. Бечке конвенције и чланом 10.1. Устава БиХ који регулише његове измјене и допуне. Недостатак нових иницијатива за уставне промјене, не значи да су надлежности које су пренесене на ниво БиХ постале уставне.

Споразумима ентитета: о одбрани, о порезу на додату вриједност и високом судском и тужилачком савјету БиХ, те надлежности нису трајно пренесене на ниво БиХ, јер им нису претходиле измјене и допуне Устава БиХ да би се створио уставни основ који одређује члан 3.3.а. Устава БиХ. Није било ни накнадних уставних промјена, па су и те надлежности неуставне и самим тим привремене.

Одбрана и војска по Дејтонском споразуму су надлежност ентитета, што потврђује члан 5.5. Устава БиХ: “Сваки члан Предсједништва БиХ по службеној дужности, има овлаштења цивилног командовања оружаним снагама. Ниједан ентитет не смије пријетити или користити силу против другог ентитета, а оружане снагње једног ентитета ни под којим условима не смију улазити или се задржавати на подручју другог ентитета без сагласности владе овог другог ентитета и Предсједништва БиХ.” Устав БиХ не предвиђа “оружане снаге БиХ” нити даје уставни основ за постојање оружаних снага БиХ. Анекс 1- А Дејтонског споразума у члану 1.2. као циљеве обавеза страна потписница – “Републике БиХ” (која по Дејтонском споразуму више не постоји), Републике Српске и Федерације БиХ, наводи „успостављање трајног прекида непријатељстава“ настављајући текстом: “Ниједан ентитет не смије пријетити или користити силу против другог ентитета, а оружане снагње једног ентитета ни под којим условима не смију улазити или се задржавати на подручју другог ентитета без сагласности владе овог другог ентитета и Предсједништва БиХ.”

Устав БиХ чланом 8. јасно одређује начин финансирања трошкова заједничких институција БиХ путем буџета БиХ, по коме„Федерација осигурава двије трећине, а Република Српска једну трећину прихода потребних за буџет, осим уколико се приходи прикупљају на начин који је утврдила Парламентарна скупштина.Тиме није створен уставни основ за доношење закона којим се БиХ дају изворни приходи, већ само даје могућност да Парламентарна скупштина за неки годишњи буџет одреди други омјер који није 2/3 напрема 1/3. Споразум о надлежностима у области индиректног опорезивања никада није ни објављен у Службеном гласнику БиХ, па тиме није ни ступио на снагу и није могао бити основ за доношење Закона о индиректном опорезивању.

Закључцима Народне скупштине Републике Српске од 25.2 2004. у погледу Споразума о преношењу одређених одговорности ентитета кроз оснивање Високог судског и тужилачког савјета БиХ, захтијевано је да се „кроз закон уграде рјешења која ће институционално и суштински сачувати утицаје ентитета што подразумијева формирање подсавјета ентитета са јасно дефинисаном улогом и процедуром њиховог рада у односу на Високи судски и тужилачки савјет БиХ, да се текст Споразума прије потписивања усклади са терминологијом из Устава и да сједиште ВСТС БиХ буде у Српском (Источном) Сарајеву. Уколико суштина ових закључака не буде садржана у Приједлогу закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, Народна скупштина Републике Српске ће повући своју сагласност на овај Споразум, на исти начин како је дала.“

Међусобна права и обавезе ентитета уређени су Дејтонским споразумом, укључујући Устав БиХ. Споразуми који у складу са Уставом БиХ закључе два ентитета, сами по себи не представљају амандмане на Устав БиХ, нити га могу мијењати или допуњавати. Уставни суд БиХ је својом одлуком У 17/05 од 24. маја 2006. године исправно утврдио да међуентитетски споразуми нису дио Устава БиХ, те да Суд нема надлежност да утврђује да ли је оспорени акт супротан Уставу БиХ. (Суд образлаже: “Подносилац захтјева основу за неусаглашеност оспорених одредби предметног закона са чланом 3.5.б. Устава БиХ види у томе што су оспорене одредбе одступиле од Споразума којима су ентитети пренијели надлежност у наведеним питањима на државу БиХ. Стога, подносилац захтјева посредно тражи од Уставног суда да испита оспорене одредбе предметног закона у односу на Споразум. Имајући то у виду, Уставни суд напомиње да је надлежан вршити оцјену уставности и законитости оспорених законских одредби искључиво у односу на одредбе Устава БиХ и Европске конвенције, а не у односу на одредбе Споразума који не представља дио Устава БиХ.”)

Дјеловање Уставног суда БиХ, који се ставио у функцију потврђивања неправних одлука Високог представника и тиме мијењао уставну структуру БиХ утврђену међународним уговором, наноси велику штету односима у БиХ и доприноси трајној нестабилности. Бројним одлукама Уставног суда БиХ отимају се надлежности Републици Српској, а њена имовина ставља се у надлежност БиХ без икаквог уставног основа.

Босна и Херцеговина нема уставом дефинисано државноправно уређење и има врло ограничене и стриктно одређене надлежности, што је одређује као државу са међународно признатим границама (члан 1.1. Устава БиХ) са надлежностима у спољним односима (спољни послови и спољна трговина), док скоро сав унутрашњи суверенитет припада ентитетима.

По Уставу БиХ (члан 5.3.), Предсједништво БиХ је надлежно за: вођење спољне политике, именовање амбасадора и других међународних представника, представљање БиХ у међународним и европским организацијама и институцијама, преговарање, отказивање те уз сагласност Парламентарне скупштине ратификовање споразума Босне и Херцеговине. Устав БиХ то потврђује и саставом Савјета министара као помоћног тијела Предсједништва БиХ. Савјет министара као обавезан састав има предсједавајућег и само још два министра – спољних послова и спољне трговине (члан 5.4. Устава БиХ).

Сваком ентитету припада право на успостављање посебних паралелних односа са сусједним државама у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом БиХ (члан 3.2.а. Устава БиХ) као и право на склапање споразума са државама и међународним организацијама уз сагласност Парламентарне скупштине која може законом предвидјети да за одређене врсте споразума није потребна таква сагласност (члан 3.2.д. Устава БиХ).

Када је у питању неусклађеност, односно одступање од уставне структуре БиХ утврђене Дејтонским споразумом и његовим Анексом 4. који је Устав БиХ, а које је наступило након закључења међународног уговора, Република Српска ће се, као његова страна потписница, придржавати члана 5. Дејтонског споразума према коме „стране поздрављају и подржавају постигнуте договоре у вези са Уставом БиХ, изложеног у Анексу 4. Стране ће у потпуности поштовати и радити на испуњавању обавеза преузетих овим Споразумом.

Народна скупштина сматра да садашњу неусклађеност надлежности пренесених на ниво БиХ без промјене и допуне Устава БиХ као Анекса 4. Дејтонског споразума, треба превазићи/ријешити доследном примјеном одредбе 3.3.б. Устава БиХ који недвосмислено прописује да ће се ентитети „у потпуности придржавати овог Устава БиХ. То подразумијева право Народне скупштине и Владе Републике Српске да обуставе примјену било ког акта, мјере или активности органа и институција на нивоу БиХ, а који немају основ у Уставу БиХ и нису изричито Уставом БиХ утврђени као надлежност органа на нивоу БиХ.

Потврђујући своја ранија документа о уставноправним односима, а посебно Резолуцију о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности од 18. октобра 2017. године, Закључке у вези Информације о неуставној трансформацији дејтонске структуре БиХ и утицају на положај и права Републике Српске од 12. новембра 2019. године, Закључке Народне скупштине поводом Информације у вези антидејтонског дјеловања Уставног суда БиХ, од 13. фебруара 2020. године, као и Закључке Народне скупштине поводом Информације о примјени Анекса 10. Дејтонског споразума од 10. марта 2021. године, Народна скупштина сматра да је неопходно приступити промјени Устава Републике Српске доношењем новог текста Устава Републике Српске.

Народна скупштина задужује Владу Републике Српске да, у координацији са предсједницом Републике Српске, припреми текст Устава Републике Српске којим ће се потврдити све надлежности Републике Српске, изузимајући надлежности које по Уставу БиХ припадају БиХ. Новим Уставом Републике Српске, између осталог, Бањалука ће бити одређена као главни град Републике Српске, а Пале као престоница Републике Српске.

О процедури за доношење новог Устава Републике Српске, Народна скупштина ће одлучити након разматрања текста који ће предложити Влада Републике Српске.

Декларација је усвојена на приједлог предсједнице Републике, Владе Републике Српске, члана Предсједништва БиХ из Републике Српске и клубова посланика СНСД, СП, ДЕМОС, УС, НПС и Посланичке групе НДП.