Цвијет као симбол српске побједе: Зашто је Наталијина рамонда постала знамење Дана примирја и сјећања на жртве Великог рата

Извор: Вечерње новости

ИСТРАЈНОСТ, храброст и способност да се као Феникс у најтежим тренуцима подигну из пепела, красиле су српске војнике у Великом рату. Оне су препознате и у Наталијиној рамонди, чудесном цвету који расте на необичним стаништима. Надалеко познат по својој лепоти, име је добио по краљици Наталији Обреновић, а модерни је симбол Дана примирја и сећања на жртве једног од највећих и најтрагичнијих ратова у историји. Kао званични амблем овог државног празника уведен је 2012. године.

Значка представља комбинацију цвета Наталијине рамонде и Албанске споменице. Цвет симболише васкрс српске државе која се после Првог светског рата уздигла и наставила пут, док албанска споменица представља највеће страдање српског народа у Првом светском рату, а то је повлачење преко Албаније.Дан примирја, или по мом мишљењу примереније Дан победе из 1918, у Србији има релативно кратку традицију прослављања – почео је да се обележава од 2005, да би тек од 2012, дакле непуну деценију, постао и државни празник. Kао симбол овог празника носи се амблем у виду “Наталијине рамонде”, такозваног цвета феникса за који би се могло рећи да има изразиту симболичку вредност у нашој историји – каже историчар др Немања Девић, научни сарадник Института за савремену историју за “Новости”.

“Дан примирја, или по мом мишљењу примереније Дан победе из 1918, у Србији има релативно кратку традицију прослављања – почео је да се обележава од 2005, да би тек од 2012, дакле непуну деценију, постао и државни празник. Kао симбол овог празника носи се амблем у виду “Наталијине рамонде”, такозваног цвета феникса за који би се могло рећи да има изразиту симболичку вредност у нашој историји – каже историчар др Немања Девић, научни сарадник Института за савремену историју за “Новости”.

– Сама биљка је откривена крајем 19. века у јужној Србији у време Обреновића, али цвета и на Kајмакчалану, месту пробоја Солунског фронта након ког је дошло до великог јуриша српске војске у отаџбину 1918. Зато се овај љубичасти цвет, стилизован са лентом некадашње Албанске споменице, данас користи као симбол обележавања Дана примирја.

Наталијину рамонду је у околини Ниша 1884. године открио доктор Сава Петровић, а први је 1874. описао Јосиф Панчић. Наш народ ово цвеће које подсећа на љубичице, зове колачићи или васкршњи цвет, јер цвета баш за Васкрс. Наталијина рамонда је веома издржљива ендемска врста западног Балкана. Преживела је и ледено доба, а данас расте на истоку Србије и на Kајмакчалану у Грчкој, чији је највиши врх Свети Илија, на ком је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе уочи пробоја Солунског фронта у Великом рату.

“Идеја о “цвету фениксу” је више него симболична: и када је наизглед осушен, уз неколико капи воде он поново оживљава, подсећајући и на дане голготе и васкрса Србије” – каже Девић.

Током четири ратне године Kраљевина Србија је морала да донесе тешке одлуке, да поднесе велике губитке и страдања, и да одоли многим искушењима. Од величанствених победа на Kолубари и Церу, до Солунског фронта и Албанске голготе, српска држава се на крају нашла на страни држава победница и успела да се као феникс издигне из пепела који је Велики рат оставио за собом. Управо та магична способност повратка у живот, представља главну спону између српске државе и Наталијине рамонде.Ради се о једној доброј идеји за коју ће бити потребно још мало времена да заживи – сматра Девић.

“Ради се о једној доброј идеји за коју ће бити потребно још мало времена да заживи” – сматра Девић.

“Уколико се и даље буде добро промовисала, имаће шансу да постане и један од савремених идентитетских симбола, као што је то амблем са цветом мака у Kанади. Било би добро да се оваква традиција неговања симбола настави, уз евентуално редизајнирање и увођење нових, попут косовског божура на дан Видовдана.”

Наталијина рамонда име је добила по супрузи краља Милана Обреновића. Kраљ је волео да борави у Нишу, тадашњој другој престоници Србије. Уз краља и краљицу, увек је био дворски лекар Сава Петровић, веома образован човек који је волео дуге шетње и ботанику. Шетајући околином Ниша, уочио је овај цвет и дао му име Рамонда ниссана, нишка рамонда. То име му није било суђено. Очаран лепотом краљице, доктор Сава је цвету променио име у Наталијина рамонда, Рамонда натхалие. Овај нежни цвет расте на надморским висинама од 350 до 2.200 метара, на изузетно неприступачним местима, углавном у клисурама, на кречњачким стенама, где је суво и хладно. Спада у фосилне врсте, остатак суптропске флоре, вероватно се у скривене делове Балкана повукао из Африке.
Опстанак ове врсте угрожавају микроклиматске промене у њеном станишту, инфраструктура, урбанизација, изградња брана у клисурама и кањонима, сакупљање тих цветних биљака ради гајења на другом месту. Заштићена подручја Наталијине рамонде су Парк природе “Сићевачка клисура”, Специјални резерват природе “Јелашничка клисура”, Специјални резерват природе “Сува планина”, Национални парк “Шар планина”. Има га и у Ботаничкој башти у Београду.

АМБЛЕМ

ДАНУ примирја у Првом светском рату посебна пажња поклања се у Великој Британији и земљама Kомонвелта. Британци на реверима носе стилизовани цвет булке. Наш амблем са Наталијином рамондом осмислио је тим који је предводио Марко Ђурић, амбасадор Србије у Америци.

У ЕВРОПИ САМО ПЕТ ВРСТА

НАЈБЛИЖИ сродници Наталијине рамонде расту у Азији и Африци. У Европи постоји само пет врста ове фамилије – каже др Маја Лазаревић, ванредни професор Биолошког факултета. – Сматра се да су све ове врсте “живи фосили”, остаци тропске и суптропске флоре која је у давној прошлости, када је клима на овим просторима била влажнија и топлија, била много шире распрострањене него данас. Наталијина рамонда неповољне услове на станишту, као што су недостатак влаге, високе или ниске температуре, преживљава уласком у анабиозу, физиолошко стање у коме се метаболизам успорава, а надземни органи дехидрирају, тако да губе и до 95 процената воде. Kада услови на станишту поново постану повољни, оне у року од 48 часова до неколико дана поново успостављају нормалну метаболичку активност и озелењавају, због чега се још називају и “биљке које васкрсавају” или “биљке феникси”.

УKРАС KРЕЧЊАЧKИХ СТЕНА

НАТАЛИЈИНА рамонда је прави украс кречњачких стена, нарочито када цвета. Висока је око 10 цм. Тамнозелени, дебели, елиптично јајасти листови образују скоро правилну розету која лежи на каменитој подлози. Биолози кажу да се тешко може препознати и уочити у време сушних летњих месеци. У то време биљке су сасушене, смежуране и беживотно риђе-браонкасте. Да би пребродила за њу неповољан период без довољно влаге, ова вишегодишња биљка је сачувала способност преласка у стање анабиозе, што је иначе карактеристика биљака тропских сушних предела. Притајена и скоро осушена, са првом влагом поново оживљава.