“А не знаш Лили Марлен?”: Амерички дани Томе Здравковића и тријумфални повратак

Извор: Недељник/М.Прелевић

Не би такав ритам, ту боемштину, посебно уз тугу коју му је редовно сервирао, издржао ниједан организам: средином седамдесетих година, иако тек у четвртој деценији, Тома Здравковић почео је да осећа прве последице свог живота, а његов је живот био масовна појава.

Када већ није имао среће да га прихвати цела Југославија онако како је желео – а сваки музичар, сваки уметник жели да буде популаран, сујетна је то професија, само што неко то боље, а неко мало лошије крије – почео је да пева и зарађује у дијаспори.

Прва генерација југословенских гастарбајтера већ се била одомаћила у Западној Европи толико да је почела да јој недостаје домовина, а певачи су били најчешћа, углавном и једина веза која је у крвоток убацивала ритмове и укусе земље у коју се многи неће вратити.

У Немачку је Тома отишао већ прилично болестан, његова јетра више није могла да обрађује хектолитре алкохола које би уносио у себе готово свакодневно, али још већи су му били проблеми са бешиком, у којој се појавио тумор и због чега ће морати да му буде одстрањен бубрег. Први бубрег, прецизније, јер ће остати, уочи фајронта, и без другог.

Тамо “преко” је ствар ескалирала, јер шта друго да радиш међу својима него да пијеш, посебно ако други плаћају, и посебно ако ти се чини да дојчмарке расту на дрвету и треба их само убрати.

Из Немачке је отишао у Канаду и Америку, желео је да се лечи и да пева, али једно са другим није могло. Уз то, више неспособан са парама него што је био наиван, опет је био жртва.

“Мислио сам да је Америка нешто посебно. А и болест ћу лакше зауздати у земљи у којој су само врхунски лекари и болнице. Кренем са десет долара у џепу. Требало је на аеродрому да ме неко сачека. Али кад сам изашао из авиона, никог није било. Менаџер, обични преварант, гледао је само како да он заради. На крају сам турнеју од дванаест концерата у Америци и Канади завршио са дефицитом. У ствари, испало је да он треба да ми исплати тек 50 долара. Био сам превише поносан и горд па сам одбио и тај мизерни хонорар. Превише сам веровао у људе, а они су то, бар већина, обилато користили.”

У Америци би рекли да сваки облак има своју сребрну поставу, наше би бабе то рекле “Ко зна зашто је то добро”: а његова сребрна постава била је управо Гордана, коју је срео у Торонту и са којом ће остати и наредних година, све до краја. Пратила га је и кроз тешку операцију тамо далеко. Из болнице је, писала је тада штампа са закашњењем од неколико месеци, изашао са 55 килограма. Ни то, ни Горданини апели, нису му значили много. Или макар не довољно да би се држао савета лекара.

Није имао ни четрдесет година, а већ је био оронуо. Годину, две, па пет целих није запевао; издржавала га је супруга – венчали су се, на њено инсистирање, у међувремену – од онога што би зарадила својеручно, у фризерском салону који је држала. Попут Џонија Кеша, његовог сабрата, којем мора да је био близу макар у једном тренутку на тој немузичкој америчкој турнеји, посветио се породици, подизао малог Сашу и тек би му понекад, када му се у проласку до исељеничког ресторана или кафане јави неко од старих пријатеља, очи зацаклиле.

Посебно што су му причали оно што је желео да чује и управо оно од чега је негде дубоко у себи зазирао: његове се песме и даље певају, има их на радију, али је још важније што их има међу народом, има их по кафанама и сви их знају и сви га још помињу, зар не штуца некад касно по подне, то је мркла ноћ по београдском, новосадском, лесковачком, загребачком, сарајевском времену?

Касније ће Тома причати, ни то се не разликује много од класичних повратничких наратива, да му се у Америци ништа није толико свидело, да тамо нема – као што вероватно и нема, не спочитавајмо му да то измишља – ни наше душе ни комадића завичаја, ни наших људи ни атмосфере. Говориће, дакако, и о “прозаичном свету без мириса и укуса”, те о томе да је “срећне дане” (ах, као да су Томи икада могли доћи они баш срећни дани!) желео да “живи у земљи коју воли, међу људима које воли).

Био је то тријумфални повратак, налик на онај камбек са “American Recordings” који је у жижу вратио другог “Човека у црном”. Јер нису само људи из његове генерације, ни они још старији, које је освајао, дословно једног по једног, астал по астал, били међу том новом публиком, која је пала на “Уморан сам од живота”, прву синглицу која ће бити објављена по његовом доласку у Југославију.

Тада је настао образац који ће се понављати са сваким новим нараштајем: клинци од петнаест, шеснаест, до двадесет година, они ће бити његови највернији фанови, чуће га и осетиће то што је њима недостајало баш у његовим стиховима, и остајаће уз њега цео живот, макар и само једном месечно, макар када журке и седељке помало утихну па се зачује оно “Ае пусти Тому…”

Било је и до тога, посебно код младих јер млади умеју да прозру када се неко фолира, када неко жели да им се додвори, па им подилази, па уђе у нешто што му не пристаје и што не уме, да је Тома остао онај исти. Његове песме су биле какве су биле, можда му је глас био зрелији – премда никада није било (само) до гласа – али нису се прилагођавале, заправо се време, и окружење, прилагођавало њима.

Популарност је била већа него што је ико очекивао: десет концерата у Дому синдиката, практично барометру популарности, па још пет пуних сала Центра “Сава”; непролазна је и епизода коју му је Бранко Балетић, мудро препознавши Зеитгеист, дао у “Балкан експресу”, оставивши нам ону сцену са “А не знаш Лили Марлен?”.

Био је то пун круг који ће – ето, пред крај живота, испоставиће се – исписати Поте из “Зоне Замфирове”. Ако већ није имао глумачку каријеру за живота, имаће је у једном од култних филмова позне југословенске кинематографије, све са Бором Тодоровићем и Гагом Николићем, који ће, онако козерски како су умели, наглас хвалити његово глумачко умеће.

Публициста Ђорђе Матић ће рећи и да златно доба Здравковића долази касније, крајем седамдесетих се мења а осамдесете су му златни период јер тада је настао или је снимљен највећи број песама по којима га идентификујемо. Тада прави заједно са серијом апсолутно врсних музичара и аранжера своје најбоље радове, аранжмански и композиторски најхрабрије песме, нарочито баладе.

А у тим баладама Здравковић не престаје да испоручује патњу с којом се идентификују милиони. Ђорђе Матић то описује на следећи начин:

“Ту између емоције и певача као да нема границе, тако делује, све делује биографски и кад човек не зна позадину. А та емоција је најчешће патња. Он је патио у песмама другачије од осталих, што је пратио и танак, ломан глас, који је деловао као тужно запевање и преклињање, далеко од сваког мачо-начина кафанаца и од децентног концертног стила дотадашњих народних певача. Ако је то била музика кафана, то нису кафанчине с дна, него ресторани, где се и лумпује без претеривања и пати се с мером, ћутке.

Зато кад би Тома застењао ‘Остао сам сâм’, то није звучало као рола. Отварао је прозор дискретно у властиту интиму, што је потпуна новост била. А то откривање интиме поклопило се с епохом управо отварања кантаутора и исповедним стилом који је владао од Медитерана, преко Француске, до Америке. Све заједно, идеално да се транспонује код нас у оно време – било у кафану, било у станове и приватност купаца плоча у једној дискографској индустрији која је тада голема управо. У закључку описа Томе је: комплетан аутор који сам изводи своју музику, пева истински емотивно, не личи на друге, а како би рекли касније еуфемистички ‘има биографију’.”

Пре десетак година један чувени савременији српски писац је рекао: “Чекај бре, не сећам се да сам на ичијој гајби видео у колекцијама његову плочу, а сада сви извлаче да су слушали тог, јбт заборавио сам како се зове, оног са великим носем. Умро је.“

И сви ће истицати посебност његовог рада, његовог лика, његовог дела. Тај свет кафана, тај звук кафана, тај соул кафана… Тому Здравковића ће касније прихватити сви. И они којима је била далека та прерија карираних боја и лимених пиксли. Он њима неће бити народњак него неки соул лик, или шансоњер Маде ин Сербиа. Ови други ће га волети одувек, као неки саундтрек сломљених чаша и срца. Душе на ремонту у којем је прва помоћ његова песма јер је и он ушивао срце и био одбијен. Само што је он знао то да каже, тачније отпева, и они би тако па му он дође као заступник свих усамљених срца, заштитник остављених грађана, ПР срче од стакла, кардиохирург који ушива песмом.

Тома Здравковић је комплексност. Он је нека спона поџемног и наџемног света. Тај андерграунд крчми крајпуташа, градских бирцуза, па онда заљубљивање у мејнстрим жене из наџемног света. Једно ТВ лице и познати хит. Тома Здравковић је аутор, што значи проживљено и певање из првог лица. Аутентичност.

Аутентичност је била што то није био ниједан жанр. И што је он ишао испод радара својим темама. Не у оном смислу политичке провокације, него тако што је брендирао сопствену “лирску географију“. Имали смо фолк где се пева о селу, о лепим сељанкама, завичају… Велике миграције из села у градове. Индустријализација у социјализму Југославије. На Калемегдану се недељом није играо само шах, већ и коло. Деценијама. То су придошлице које недељом на Калишу срећу земљаке и хватају се у коло. Касније долази и “Посело“ – ти велики народњачки концерти. Лепа Брена је нешто друго. Она пактира и са “забавњацима“ и попом. Воле је и градске тинејџерке. И њен имиџ је имиџ поп звезде.

И Бијело дугме и пастирски рок на почетку каријере баштине јагањце, “пожурите, коњи моји“, “бекрија сам, цело село виче“… Али Тома је нешто друго. Он је трубадур градских бирцуза, али и најотменијих кафана, боемштине. То нису кафане из народњака и локације “Има једна кућа на планини“. Ово је град, и не по опису посла приградско насеље. Тома, то је и “Бели град“ на Зелењаку али и “Метропол“.

Јер Тома су и градски пијанци, остављени људи, директори, шеф рачуноводства који је ожењен али заљубљен у колегиницу с којом слаже класере и која се удаје сад у следећу недељу а он јој је дао срце, али џабе па ће морати и јетру.

И још нешто. То је само могао Тома. Не само да буде признат од села и града, да уједини све, већ и да му буде дозвољено самоуништење а да то буде проглашено не банкротом живота него стилом – боемским стилом. Само он је могао да дочекује зору уз испражњене боце а да не буде алкос него боем. Само он је могао да пева у кафани а да не буде кафански певач него шансоњер. Само он је могао да прокоцка новац за стан на рулету и буде свој а не кретен.

И још нешто кад смо споменули кафану. У кафани је почео и Звонко Богдан. И Мишо Ковач, краљ далматинских песама, певао је у београдској кафани и касније у загребачкој јер је то била више од нулте позиције естрадне каријере. Музичке каријере. И Бреговић је на почетку свирао у кафани. Јер где би се тада почело?

И само Тома је могао да призна пропасти. Не само у песмама. У разговору за новине ће признати да је његов одлазак у Немачку значио певање у бирцузима где га наши гастарбајтери вуку за рукав. Јер то је то. Дође наш јадни земљак и ради, купи „мерцедес“ и ставља сто марака Томи на чело. Успео си.

Па ће описати и певање и живот у Канади као доста трагичне. Заправо тужно. Оно када га после извесног времена, земљаци, југовићи, зезају да је пропао и да нема нигде више да пева.

Е то треба признати. У песми је то лакше јер су бродоломи тапацирани рефренима и штриховима. Али јавно у исповести? Признати да си био исмеван. Еј, Тома то призна. И онда дода и да је његов велики камбек у којем продаје толико плоча можда и последица сажаљења. Да су се људи сажалили што је пропао у каријери и има неизлечиву болест. То може само Тома. Од првог сингла да буде сумњичав и искрен. Да, када је признао да су се смејали његовом изгледу људи у продавници плоча гледајући омот његовог првог сингла. Па ко је све то могао јавно да каже?