Роман “Деобе” Добрице Ћосића објављен прије 60 година: Упозорење на трагично понављање историје

Извор: Глас Српске

У дан када је ставио посљедњу тачку на рукопис од неких 800 страница назван “Деобе”, његов писац Добрица Ћосић (1921-2014) улазио је у пету деценију живота.

Иза себе је имао четири године учешћа у партизанима, статус побједника и петнаестогодишњу историју политичког, интелектуалног, књижевног дјеловања у новом друштву, велике заносе и озбиљнија разочарења, јасне сумње, искуства и искушења, важна пријатељства и партнерства са обје стране идеолошке раздјелнице српског и југословенског друштва. Роман објављен 1961. године, освојио је другу НИН-ову награду за свог аутора, након оне коју је добио за други роман “Корени” (1954) и на неки начин његово треће прозно дјело, означило је врхунац прве фазе писања вођене идеолошким заносом лијевих идеја и комунистичке револуције.

У вријеме изласка романа, био је један од најцјењенијих писаца бивше СФРЈ и талентована звијезда социјалистичке књижевности, пред којим су била отворена сва врата тадашњег друштва, тако да је сам избор теме и начин њеног књижевног третмана изазвао велику буру у јавности. Све то дешавало се прије сукоба са идејама КПЈ и критикама на рачун његовог вођства у другој половини шездесетих , због чега ће годинама бити забрањиван и оспораван уз статус идеолошког дисидента. Далеко прије од, како је он то више пута истакао у интервјуима, нежељеног, али стеченог статуса “оца нације”, заслуженог прије свега успјехом романа “Време смрти” и “Време зла”, те политичким ангажманом у просрпској политици. Тај појам је касније често злоупотребљаван од стране политичких и књижевних опонената, прије свега противника тзв. “великосрпског национализма”, који су да иронија буде већа, бившег партизана и комунисту често крстили идеологом четништва и Велике Србије.

Строго књижевно посматрано, “Деобе” су на први поглед роман са темом о четничком равногорском покрету у Србији, о путу од компромисне сарадње са партизанима у првим устаничким данима 1941. па све до његове војне, историјске и моралне капитулације у финишу рата 1944. године. Међутим, “Деобе” су истовремено и социјални, ратни и психолошки роман, који описује и објашњава једну сложену националну појаву са дубоком коријенима у прошлости и традицији. Главни фокус је на два лика једне породице, то су Урош и Милош Бабовић. Отац, који постаје четнички војвода, и његов син, партизански вођа. Син покушава да ликвидира оца, а отац када заробе сина доноси одлуку да га убију. Мајка, односно жена, на крају српом којим је муж пресјекао дјететову пупчану врпцу – одсијеца му главу. Страховита прича о раздвојености, о крвним сродницима на супротним ратним странама, која је кроз призму личне, породичне драме сецирала општу националну трагедију идеолошких подјела у Другом свјетском рату, чији ефекат појачавају судбине осталих ликова попут официра старе гарде Косте Цветића, политичара Бате Павловића, монаха Гаврила, надничара, четника Љубише Дачића и злокобне фигуре идеолога ножа четника Лазара Обичног. Српски есејиста, књижевни и позоришни критичар, романописац и драматург Драгољуб Стојадиновић у предговору за једно од бројних издања романа пише да је Бабовићева аврамовска одлука агонично финале романа и свијета на издисају.

– Убиство сина је агонично финале, апсурдни чин дезоријентације, класне и националне пометње, параноични покушај очајања да се преобрати у врлину, осећај краја и смака света на издисају – пише Стојадиновић.

Без обзира на књижевна и идеолошка тумачења, “Деобе” су једно од најзначајнијих дјела српске књижевности након Другог свјетског рата. Изазвале су пажњу читалаца и критике због тематског и формалног искорака у односу на тадашње књижевне токове.

Наизглед, историјска епопеја о равногорском покрету у Србији, роман је метафора о подјелама у историји и традицији српског народа, судару револуције и злочина, националног мита и јужнословенских идеала, партизана и четника, сељачког и грађанског. Осим тематског преокрета у дотадашњој књижевности социјалистичког реализма, “Деобе” су се издвојиле специфичном композицијом, наглашеним и комплексним унутрашњим монологом као доминантним стилом писања, вишегласјем као говором друштвених маса у улози главног јунака, интерполацијом, стилском разноврсношћу и лексичким богатством. Критичар Милан Влајчић истиче да је роман акт интелектуалног поштења и храбрости аутора да се суочи са собом и окружењем.

– “Деобе” су спремност писца да се ухвати у коштац са пулсирајућом савешћу, својом или туђом. Потресна и узбудљива евокација катаклизме човека у рату и тегобних испаштања Србије – каже Влајчић.

Књижевни критичар и новинар Теофил Панчић, је на молбу Ћосићеве кћерке Ане Ћосић-Вукић, као насљеднице пишчевог легата писао писао предговор за “Лагунино” издање “Деоба”, прогласивши га “првим романом друге Србије”, што је истакнуто на насловници књиге као тзв. “блурб”, који је изазвао бијес оних који су писца видјели као национално оријентисаног аутора.

-”Деобе” су у најтранспарентнијем слоју роман о четништву, о узроцима и модусима његовог настанка у околностима свеевропске катастрофе и националног слома и о неминовности његовог нечасног краха, потонућа у декаденцију, у поживотињење.

– Не би то било, ни у контексту времена, револуционарно ново да истакнути партизан Ћосић о четништву није писао из њега самог, из његових унутрашњих разлога, мотива, ограничења, предрасуда, да није учинио тај кључан напор који разликује писца од идеолога: да трансцендира мишљења, укусе и лимите пишчевог грађанског и приватног “ја” и зађе дубоко на другу страну, те да се одатле врати обогаћен за спознаје од чијег стицања тек постаје могуће да настане литература – написао је Панчић.

Књижевни теоретичар и професор Филолошког факултета, Јован Делић у својој бесједи “Моделовање времена” о Добрици Ћосићу, износи тврдњу да су “Деобе” надрасле литературну вриједност и постале историјски архетип националне колективне свијести.

– Мада су се већ у “Коренима” сукоби и диобе спустили у породицу, претворивши кућу Катића у “хајдучко позориште”, тек ће тротомни роман “Деобе”, већ својим насловом, активирати архетип којим ће се означавати српски национални усуд кроз вјекове и времена, иако ће дочарани догађаји бити просторно и временски локализовани на Други свјетски рат и самоуништавајући национални сукоб између партизана и четника. Идеолошки и војнички национални раскол и грађански рат спустио се у породицу, међу оца и синове и довео је у породични злочин и самоуништење. Изванредно добро погођен наслов “Деобе” урезао се у колективну свијест српског народа као историјски архетип, уз наслов “Сеобе” Милоша Црњанског и зрачиће вјечно као опомена и страх од трагичног понављања историје – рекао је Делић.

У контексту бројних и често потпуно различитих тумачења овог романа, о његовом књижевном квалитету можда најбоље говоре десетине издања на бројим језицима и константно висока читаност у историји дугој шест деценија, коју није могла пољуљати нити критика, нити публика, нити сам аутор кроз своја књижевно-политичка лутања.

Хронологија

Након “Деоба”, Ћосић пише експеримент са антироманом “Бајка” из 1966. године, потом поново пише историјски роман “Време смрти” који је објављен од 1972. до 1979. године у четири књиге. То је роман о Првом свјетском рату, сага не само о породици Катић него и о Србији која је доживјела голготу. Трилогијом “Време зла” (“Верник”, “Грешник” и “Отпадник” 1986.), Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице. Тако је “Временом смрти” и “Временом зла” попуњена хронолошка празнина између романа “Корени” и “Деобе” и остварена историја о Србији и двије преровске породице. Романом “Време власти” настављена је историја започета романом “Корени”.