Професор Ковачевић: Не вјерујем да волимо ћирилицу мање од Бугара, али смо ту љубав мало заборавили

Извор: Глас Српске

Дошли смо дотле да ћирилица никад као данас није била угрожена, а и да српски језик никад није био на “нижим гранама”. И ћирилица и српски језик полако губе дигнитет. Зар је онда чудо да данас царује неписменост и језичка некултура.

Каже то за “Глас Српске” члан Одбора за стандардизацију српског језика, редовни професор на Филолошком факултету у Београду и Филозофском факултету у Палама Милош Ковачевић, који годинама упозорава да српски језик и ћирилица морају бити заштићени, јер су дио културне вертикале српског народа.

Српска и Србија су утврдиле приједлоге закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћирилице, а одговор на питање како смо, као друштво, дошли у ситуацију да питање заштите ћирилице морамо уредити законом почео је ријечима да је интересантно да је сва писана традиција Срба православаца од Светога Саве и првих хагиографија до стварања Краљевине СХС, дакле до 1919. године, била ћириличка.

– Ћирилица је тако била заштитни знак српскога језика, па сљедствено и српског народа. Између српског језика и ћирилице готово да се могао повући знак једнакости. А онда најприје са стварањем Краљевине СХС, која је прерасла у Југославију, код Срба је нагло примат добила латиница. Као да је у пракси спровођено Аустроугарско становиште да Срби треба да се “ослободе својих заблуда”, међу којима је ћирилица “највећа препрека укључењу српског народа у цивилизацију”. Толико је латиница постала и код Срба преовлађујуће писмо да је ћирилица своју употребу свела још само на православна гробља и читуље и то и ово прво (гробља) тек у посткомунистичком периоду. Иако је са Српском православном црквом један од најбитнијих идентитетских критеријума, ћирилица је употребно незаустављиво нестајала код Срба. Једини начин њене заштите, враћања у живот – била је законска заштита. Уосталом, готово сав друштвени и политички живот сваке државе почива на законима па што не би и ћирилица.

ГЛАС: Шта послије 15. септембра, када предложени закон, што је за сада неспорно, буде усвојен у републичким парламентима с обје стране Дрине? Да ли је то крај или само почетак борбе за језик и писмо српског народа?

КОВАЧЕВИЋ: Сваки је закон мртво слово на папиру, уколико не почне досљедно да се примјењује. Зато је усвајање закона само први корак. Корак ка његовој примјени. Као својеврсна подсјетница Србима да би било срамота да законом буду присиљавани како би се очитовали као Срби. Јер, не заборавимо, српски језик и ћирилица јесу главни српски идентитетски национални критеријуми. Закон је тако крај борбе с политичарима да напокон увиде колико је значајна одбрана српске културне баштине с једне стране и с друге стране почетак борбе у којој сваки Србин треба себе да види дијелом српскога рода, чија је најбитнија интегришућа заједничка карактеристика: српски језик писан ћириличким писмом.

ГЛАС: Да ли ћемо успјети, условно речено, натјерати људе да, рецимо, називе продавница и других објеката исписују ћирилицом? Да ли сте сагласни да тврдњама да се, када сагледамо стање на терену, стиче утисак да се стидимо своје ћирилице?

КОВАЧЕВИЋ: Колико смо држали до ћирилице, а самим тим и до себе као Срба, најбољи показатељ управо јесу називи објеката – треба само прошетати и већим и мањим градовима Србије и Српске и увјерити се да су називи готово свих фирми и продавница исписани латиницом. Ћирилица је ту прије изузетак него правило. А требало би да буде обрнуто. Бојим се да овим законом није баш јасно одређено ни у Србији, ни у Српској, да се сви јавни натписи исписују најприје ћирилицом, а онда испод тога може да се бира било које друго писмо, латиничко, кинеско није битно које. Зато се бојим да се овим законом у том погледу стање неће баш много промијенити.

ГЛАС: За Вас је, како сте казали, далеко најзначајније то да неће бити разлике у језичкој политици између Србије и Српске? Због чега то стављате на прво мјесто? Да ли је то прва одскочна даска у заштити српског идентитета кроз писмо и језик?

КОВАЧЕВИЋ: Најбитније је да истовремено Србија и Српска усвајају закон о употреби српског језика и ћирилице. Поновићу, језик и ћирилица су основни идентитетски критеријуми свих Срба. И сад замислите, ако би Србија на један начин, а Српска на други начин те критеријуме тумачиле – различита језичка политика једноставно би указивала на то да су Срби у Србији и Срби у Српској различити Срби. Зато је законска одбрана српског језика и писма и својеврсни показатељ недјељивости Срба, одбрана њихове националне истости.

ГЛАС: Ћирилицу годинама описујете као културну вертикалу српског народа. Колико је она већ пољуљана, нарушена? Да ли је српски језик икада био угроженији? Колико брзо морамо дјеловати?

КОВАЧЕВИЋ: Несумњиво је да су српски језик, ћирилица и Српска православна црква три културне вертикале српскога народа. Дуго је ћирилица била симбол и српског језика и српске цркве. Онога тренутка кад се српском језику почела оспоравати ћирилица као најименентнија (најнеотуђивија) особина – почео је суноврат и ћирилице и српског језика. Српски језик почео је да живи под несрпским именима (хрватским, босанским и црногорским) само са латиницом, без ћирилице као заштитног знака његовог српског карактера. И почело је и код Срба урушавање статуса и ћирилице и српског језика. Посљедњи је тренутак за дјеловање, да би српски језик и ћирилица опет у српском народу имали статус који заслужују. Да би били на понос, а не на срамоту онима који их употребљавају.

ГЛАС: Често се чује да нигдје не постоји такав однос између језика и писма, као код ћирилице и српског језика. Како бисте Ви описали тај однос?

КОВАЧЕВИЋ: Давно сам написао да ниједан језик није у толикој љубави са својим писмом као српски језик са ћирилицом. То најбоље показује историја: кад год је у историји вршен напад на Србе, прво је забрањивана ћирилица, зато што су је српски непријатељи (сјетимо се само Независне државе Хрватске и Аустроугарске) сматрали најбитнијом идентитетском карактеристиком Срба. Напад на ћирилицу истовремено је значио и напад на српски језик, а сљедствено и на сав српски народ. И онога тренутка када је тобож ћирилици код Срба равноправно писмо постала латиница – национални статус ћирилице почео се полако губити, са извјесношћу потпуног одласка у употребни заборав. Тиме постаје угрожен и српски језик, а и јединство и српски карактер српске културне баштине. Зар томе најбољи показатељ није чињеница да се данас у свијету све што је писано и што се пише латиницом и српским језиком – подводи под хрватску језичку и културу баштину.

ГЛАС: Какав траг на ћирилицу оставља дигитално доба? Како се томе супротставити?

КОВАЧЕВИЋ: Погрешно се погоршање употребног статуса ћирилице доводи у везу са дигитализацијом. Дигитализацији су подједнако подобне и латиница и ћирилица. Зар томе најбољи показатељи нису руски и бугарски језик. Зато нема никаквог разлога за бригу о неподобности ћирилице у дигиталној употреби. Већ живимо у времену гдје у највећем броју случајева можемо вршити слободан избор између латинице и ћирилице у дигиталној употреби. Плашење дигиталном употребом једнако је бесмислено плашењу да се с ћирилицом не може у Европу. А ћирилички Бугари чак и на евро ставише ћирилицу, без противљења Европе. Ја не вјерујем да ми мање волимо ћирилицу од Бугара. Само смо на ту љубав, чини ми се, били помало заборавили.

ГЛАС: Поражавајући су и посљедњи подаци о броју уписаних студената у првом уписном року на оба јавна универзитета у Српској, јер је свега 16 њих одлучило да студира српски језик и књижевност. Чега је то посљедица? Треба ли и шта урадити?

КОВАЧЕВИЋ: Државна небрига о српском језику и ћирилици, употребна “запуштеност” српског језика и ћирилице морали су оставити посљедице. А једна од тих посљедица јесте губитак интересовања за студиј српског језика, не само у Српској него и у Србији. Илузорно је било очекивати да млади, којима је пракса показивала да у држави ни најодговорнијима није стало до побољшања катастрофалног статуса српског језика и ћирилице – бирају тај студиј. Зашто бирати нешто за студирање до чега као да никоме није стало?! Створила се клима да је свеједно да ли знаш или не знаш српски језик, да је чак пробитачније ако га не знаш, више си на цијени са својом језичком некултуром, јер си по томе сличан већини, него са језичком културом, са којим би био својеврстан изузетак. Још кад се томе дода и неизвјесност запослења – како онда очекивати да млади у очекиваном броју “похрле” на студије српског језика и књижевности. Испада да то једино могу студирати из хобија. Јадна је држава која дозвољава да јој једна од најнационалнијих дисциплина спадне на статус студирања из хобија. Зато је та чињеница о незаинтересованости за студиј српског језика и књижевност – алармни знак да се више ни тренутка не може чекати. Стање се мора мијењати! Иначе ћемо бити један од народа којима, иако ето доноси Закон о заштити српског језика и ћирилице, није стало до изучавања српског језика као историјског и актуелног носиоца српске културе.

ГЛАС: Треба ли мијењати неке ствари у основном и средњем образовању? Да ли има довољно часова српског језика и књижевности?

КОВАЧЕВИЋ: Не да треба, него је пет до дванаест, или боље речено већ дванаест и пет – да се почне са тим промјенама. Србисти већ двије године одржавају у Тршићу Интеркатедарску србистичку конференцију. На двјема досад одржаним конференцијама усвојене су три декларације: 1) Декларација о неопходности повећања броја часова наставе српског језика и књижевности у основној и средњој школи, 2) Декларација о статусу српског језика на ненаставничким катедрама и факултетима и 3) Канон српске књижевности. Декларације су послате министарствима просвјете и предсједницима Републике Србије и Републике Српске. А у њима је и дат начин превазилажења актуелног тешког стања изучавања српског језика и књижевности од основне школе до факултета. Неопходно је да владајуће структуре Србије и Српске схвате да српски језик и књижевност морају добити натпредметни статус (какав нпр. има руски језик у Русији), с тим да српски језик мора бити уведен на све наставничке и ненаставничке факултете, јер сада држава дозвољава да се производе језички потпуно неписмени ко бајаги стручњаци. При томе се нико не пита да ли и колико неко може бити “стручњак” у било којој области и још факултетски “образован” – ако је функционално неписмен. Неписменост негира и формалну стручност и формалну факултетску образованост. Суштина зато мора бити испред форме, ваљда ће то и надлежним министарствима “доћи у главу”.

Критичари

ГЛАС: У Српској већ се чују критике да се латиница ставља у други план, као и да се тим законом који ће усвојити Народна скупштина Српске крши Устав? Шта кажете на те тврдње?

КОВАЧЕВИЋ: Такве приговоре углавном дају Срби који не држе до свог културног идентитета, коме је ћирилица можда најименентнија карактеристика. Између ћирилице и латинице у осмовјековној историји српске писмености латиница никада (сем у титоизму) није била у потпуности српска колико ћирилица. Ћирилица је једино српско писмо, латиница је само писмо српскога језика, будући да се српским језиком не служе само Срби него и други народи који су српски језик преименовали и пишу га готово искључиво латиницом. Видите да критичарима не смета што је ћирилица тако дуго у другом плану, готово на издисају, али им смета чак и покушај њеног оживљавања.