Kако је БиХ постала највећи произвођач смиља на свијету па доживјела потпуни крах

Извор: klix.ba

Kако је Босна и Херцеговини у еуфорији због добре зараде постала највећи плантажни произвођач смиља на свијету у кратком периоду, а у још краћем крахирала и многе завила у црно, невјероватна је прича која говори о неодговорном понашању оних који крше пословна правила и етичке кодексе.

О помами за уносим послом са смиљем, које је због својих чудесних састојака у фармацеутској и козметичкој индустрији названо „биљком вјечите младости“, а у Херцеговини због добре зараде од производње „жутим златом“ за наш портал отворено говори предсједник Одбора за пољопривреду, водопривреду и шумарство Представничког дома Парламента Федерације БиХ Ахмед Џубур.

Он је годинама био на челу Агромедитеранског факултета у Мостару и пажљиво је пратио феномен „смиљоманије“ на југу БиХ.

Реферирајући се на сами почетак помаме за смиљем у нашој земљи, која је била најевидентнија у Херцеговини, подсјећа да Босна и Херцеговина до прије седам година уопште није знала за плантажну производњу смиља, изузимајући један мали засад код Стоца, врло симболичне површине.

„Оно што је рађено са смиљем у смислу дестилиовања, рађено је на начин да су људи брали из природних популација и продавали то смиље по ниским цијенама да би се оно касније углавном дестиловало“, подсјећа Џубур.

Међутим како је прије неколико година у Француској кренула експанзија производње продуката на бази смиља, дошло је до нагле потражње за овом биљком на свјетском тржишту, што су многи видјели као добру прилику за зараду, а у цијелој причи посебно су се истакнули Херцеговци.

„Тада је у Херцеговини почела плантажна производња, гдје су за неколико година површине под смиљем постале толике да је Босна и Херцеговина била глобално највећи плантажни произвођач смиља на свијету“, прича Џубур за Kлиx.ба.

У том моменту максимална цијена смиља је била 5,20 KМ по килограму свјеже масе, што је била изузетно добра зарада. Али како је цијена једног литра уља на тржишту била изнад 3.000 еура, масовно су се почеле отварати дестилерије у Херцеговини.

Слична еуфорија је била у Хрватској, Црној Гори и дјеломично у Албанији, јер је у свим овим земљама дошло до наглог повећања површина под смиљем, што се, како Џубур истиче, неаргументовано приписивало томе да је због рата у Сирији Сиријцима онемогућено да производе смиље за свјетско тржиште, а то је била нетачна информација.

„У то вријеме фармацеутска и козметичка свјетска индустрија, као и све друге бранше, праве глобалне сајмове, прије свега сајмове етеричних уља, гдје се појављују најзначајнији произвођачи и понуђачи и наравно они који треба да откупе та уља. А на сајму у њемачком граду Ессену појавио се највећи број понуђача из ових крајева“, каже Џубур за Kлиx.ба.

Огроман број људи је, како истиче, тада ушао у бизнис тако да су стотине и хиљаде хектара до тада потпуно необрађеног земљишта, класичног крша и камењара претворили у плодна земљишта кориштењем трактора и великих фреза са више од 300 коњских снага и производило се смиље. Али, наглашава Џубур, на начин да се није радило нити се у неким случајевима жељело респектовати да то смиље, односно његово етерично уље, мора бити еколошки потпуно чисто.

„Људи су у борби против болести и штеточина користили хемијска средства која у себи имају свега, од резидуа, тешких метала, пестицида и свега што се код произведеног етеричног уља није могло сакрити. Софистициране хемијске анализе које су рађене у Институту у Београду су показивале да је херцеговачко уље у бројним случајевима потпуно неподобно за употребу, не само за фармацеутске него и козметичке сврхе. Онда се од ситуације еуфорије да је уље продавано у старту за више од 3.000 еура дошло у ситуацију да је цијена уља пала практично на 400 еура“, појаснио је наш саговорник.

Узимајући у обзир чињеницу да се у процесу дестиловања ради два пута током године и да се за производњу једног литра уља потроши сировина, енергије и других ресурса готово колико се на крају наплати, то је постао процес који се не исплати.

Науштрб једног броја људи који су били спремни да произведу еколошки и органски прихватљиво уље, они који уопште нису гледали како да дођу до циља су се користили недопустивим средствима да остваре зараду од смиља како су и замислили.

Џубур нам прича како се догађало чак и то да су неки произвођачи саднице смиља, кад им дођу болести и штеточине, или када им листови тих зељастих стабљика пожуте, с циљем да их продају прскали фарбом зелене боје, што је кроз процес асимилације доводило до тога да је уље катастрофалног састава.

„Чак је било примјера и да се такво уље, које је продавано на иностраном тржишту, неријетко мијешало с јестивим уљем, тако да је дошло до ситуације да су међународни фармацеутски и козметички стручњаци закључили да куповина уља из БиХ није поуздана и да је треба избјегавати. То је главни разлог краха“, устврдио је Џубур.

Наглашава да и данас квалитетно етерично уље има цијену коју је имало и прије еуфорије, али да су код нас, због људи који су се неодговорно бавили продукцијом, чак и они који су све радили како треба дошли у ситуацију да нису могли продати уље и онда су га давали по најнижим цијенама.

„Данас, према информацијама с терена, имамо око 20 посто оних који су кренули у тај процес да су се ипак задржали у бизнису са смиљем, а то су људи који никада нису имали проблема с хемијским анализама и који су сачували повјерење својих партнера из иностранства“, закључио је Џубур.

Хоће ли прокоцкана шанса Херцеговине у овој причи бити једна од лекција из којих ништа није научено или путоказ да се правила поштују, можда ће једном анализе показати, као и несагледиве штете које су на путу од пословне еуфорије до краха многе завиле у црно.