Пожари пријете природном благу у РС: “Најважније очување Панчићеве оморике”

Извор: Срна

Пожари који посљедњих мјесеци, различитим интензитетима, горе у Херцеговини пријете да значајно угрозе најважније природно благо ових простора – Панчићеву оморику, те је неопходно учинити све да се она заштити, рекао је Срни шеф катедре за екологију шума на Шумарском факултету у Бањалуци Југослав Брујић.

Брујић је нагласио да је на планини Велики Столац код Вишеграда, гдје је пожар под контролом, али није угашен, главна састојина оморике коју је Јосиф Панчић тражио 25 година, нашао је и показао свијету.

“У свим језицима свијета она се зове српска смрча. Стицајем околности, она и даље природно расте само у Републици Српској и Србији. Зато је сва одговорност за њен опстанак ту, на нама”, истакао је Брујић.

Према његовим ријечима, од свих локалитета у Српској гдје природно расте Панчићева оморика, Велики Столац обухвата 90 одсто стабала, што довољно говори колика је тренутна опасност.

“Kад су пожари у питању, можемо рећи да је ова година по предусловима у вези са температуром гора од многих. Године 2012. и 2013. су биле ужасне и оставиле драстичне посљедице, али и то је било слабијег интензитета у односу на ову годину”, напоменуо је Брујић.

Он је нагласио да су многе врсте угрожене у тренутно активним пожариштима, али да нису све исте вриједности и да се неки губици могу надокнадити.

“На оваквој температури су угрожене и оне врсте које се у принципу никад не воде као угрожене, зато што су у њима ријетке појаве пожара. Ту, прије свега, мислим на шуме јеле и смрче, којих није мало у Републици Српској. Наше главне шуме букве и јеле сада су под опасношћу, не можемо рећи да су угрожене, али постоји латентна опасност због близине са другим ватри подложнијим еко-системима”, појаснио је Брујић.

На оваквој температури, тврди, може се десити да страда шума која никада не страда, јер је њена околина почела да гори.

Она је додао да је главнина пожара углавном у појасу храста медунца и црног граба, а негдје и у појасу балканског ендемичног македонског храста (quercus trojana).

“То се дешава сваке године и не би то назвали катастрофом, али је чињеница да то знатно деградира постојеће стање. Умјесто успјеха обновљене шуме враћате се на почетак, имате изгубљен прираст, немогућност да се формира онако квалитетан састав као што сте имали прије пожара”, рекао је Брујић.

Иако заслужује пажњу, поменути ендемски храст није само хергецовачка врста, јер га има и у Црној Гори, Сјеверној Македонији, Албанији…

“Питање је шта ће остати послије серије оваквих година и пожара, шта ћемо имати од до сада установљеног ареала тих шума. Питам се да ли ће се десити да кроз неколико година имамо пројекат реинтродукције оморике из финских планатажа, гдје је сађена на огромним површинама, од сјемена које је Панчић послао на адресе свих важних европских ботаничких интитуција у то вријеме”, рекао је Брујић.

Брујић је поновио да постоји озбиљна опасност да Српска и Србија, које једине у свијету имају природна станишта оморике, да то изгубе и да је послије 150 година враћају из европских земаља тамо одакле је дошла.

“Оморика је заштићена Законом о шумама Републике Српске и Црвеном листом угрожених врста. Али, мислим да би било од огромног значаја да учинимо све како би оморика дошла на листу Унескове баштине, чиме би добили подршку за њен опстанак”, нагласио је Брујић.

Према његовим ријечима, све што изгори представља губитак за еко-систем и штету трпе извори воде у тим подручијима, људи који се ослањају на те изворе, шумари који су изгубили расположиви фонд.

“Али, све то природа успјешно надокдађује. Међутим, тренутно важније теме од оморике нема. Друштво за заштиту природног насљеђа `Arbor magna`, које водим, упутило је прије мјесец дана допис на адресе надлежних институција да се покуша све што се може да се спаси оморика”, рекао је Брујић.

Он је навео да се треба побринути за какву такву инфраструктуру у састојинама оморике, која ће барем олакшати борбу против оваквих пошасти, те да се ово питање мора системски ријешавати док није прекасно.