Странци већ деценијама користе специфичне методе “убјеђивања” домаћих политичара: Прво су нудили мито, а онда пријетили породицама и рушили каријере

Извор: Глас Српске

Стара прича која каже да тврдоглавог магарца можете натјерати да се покрене ако испред њега ставите шаргарепу или ако га потјерате штапом, одавно се претворила у принцип који се веома често користи у политици, поготово на нашим просторима. Разни међународни званичници користили су се том тактиком како би домаће политичаре који имају улогу тврдоглавца, да не кажемо магараца, привољели да пристану на политичке уступке који у јавности немају подршку њиховог бирачког тијела.

Конце БиХ у својим рукама, од њеног званичног проглашења у Дејтону, гдје је у новембру 1995. године потписан мировни споразум и чиме је стављена тачка на рат, уз домаће политичаре, изабране вољом народа, у великој мјери и данас држе странци.

У годинама које су иза нас бројне америчке и европске дипломате настојале су да, уз палицу ОХР-а и високих представника, скроје БиХ по својој жељи, а из Републике Српске су редовна упућивана упозорења и да све оно што странци, у суштини желе, махом иде на руку Бошњацима и у њиховом правцу да од ове земље направе унитарну државу по њиховој мјери, без ентитета.

Сати и дани

Историју садашње БиХ, нарочито у првим годинама новог миленијума, је обиљежено стално сазивање изабраних представника народа на преговоре који су знали трајати сатима па и данима и у којима се, према свједочењима актера, није презало ни од чега. Поједини странци који су послати да, прије свега, у БиХ одрже мир, понашали су се, како и данас тврде, као шерифи, а с циљем да промјене оно што је договорено и на папир пренесено у Дејтону.

О ријечима и методама које су користили како би натјерали политичаре, а посебно оне који су долазили на мучне преговоре из Српске, за “Глас” говоре они који су на својој кожи осјетили терор страних дипломата и који се тога и данас сјећају као да је било јуче.

О томе шта се дешавало у неким собама за састанке веома, од БиХ па све до Америке, често прича актуелни српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик који акценат готово увијек ставља на преговоре о реформи полиције и покушајима да Српска остане без ње.

И то је управо, према ријечима готово свих представника Српске, углавном био циљ реформи за којима се посезало и пријетило црним сценаријима, ако епилог не буде као пресликан оном што је замишљен у неким центрима далеко изван граница БиХ. 

Приликом сваке озбиљније рунде разговора о уставним промјенама које су сваки пут значиле смањење надлежности Републике Српске, а које су по правилу биле увијене у причу о напретку и европском путу БиХ, разни “доналди хејзови”, “вилфреди мартенси”, “рафи грегоријани” и слични опскурни међународни званичници користили су се провјереном методом “штапа и шаргарепе” би дошли до циља креираног у најмоћнијим западним амбасадама. При томе је важно истакнути да је у њиховим рукама много чешће био штап, а ријетко шаргарепа, иако директни актери и учесници тих процеса признају да је било ласкања, па и покушаја подмићивања, али да су много чешће били на мети директних и отворених пријетњи.

Бивши функционер СДС-а Момчило Новаковић за “Глас плус” се присјећа априла 2005. године и разговора о реформи полиције под руководством белгијског званичника у улози предсједавајућег Комисије за реформу полиције Вилфреда Мартенса и под будним оком тадашњег злогласног шефа ОХР-а Педија Ешдауна као и шефа Делегације Европске комисије, британског званичника, Мајкла Хемфриза.

Новаковић каже да је трпио директне пријетње да пристане на рјешења о организацији полиције којима би МУП Републике Српске, најблаже речено, био развлаштен.

– То су у суштини биле директне и отворене пријетње, иако су биле увијене у формулације типа “треба да размислим о својој политичкој каријери” и слично.  Прве “тихе пријетње”, а у ствари врло гласне, добио сам приликом преговора о реформи полиције. Поред Педија Ешдауна, било је ту још неких међународних званичника који су вршили директан притисак на домаће учеснике разговора, прије свега на нас из Републике Српске, да прихватимо њихове приједлоге. Мени лично је директно “сугерисано” да би због моје политичке каријере било добро да сарађујем. Тон и начин на који ми је то речено је био наредбодаван, али успио сам да се одупрем, а подршку ми је дао тадашњи предсједник Српске Драган Чавић – истакао је Новаковић.

Поред личних пријетњи, присуствовао је разговору са Ешдауном на којем је изнио директну уцјену руководству СДС-а.

– То је било у два наврата. Прво током разговора о реформи полиције, а онда и током разговора о априлском пакету уставних промјена. Познато је да је међународна принудна управница Привредне банке Српско Сарајево Тоби Робинсон блокирала рачун СДС-у на којем је било око два милиона марака. Ешдаун нас је позвао на састанак и у очи нам рекао да ће рачун бити одблокиран ако пристанемо на оно што тражи међународна заједница. То је категорично одбио тадашњи предсједник СДС-а Драган Чавић, иако је у врху странке било и оних који су имали мекши став. И данас тврдим да смо направили добар посао када су у питању и реформа полиције и априлски пакет, поготово када се сјетим свега чему смо били изложени. Недавно сам управо за “Глас” говорио да нас је тадашњи амбасадор САД у БиХ Даглас Меклхејни држао гладнима током разговора о априлском пакету. И тога је било – испричао је Новаковић.

Узми или остави

Драго Калабић у разговорима на Влашићу је представљао ДНС као члан Предсједништва те странке. Као најупечатљивији детаљ за који каже да недвосмислено показује да су међународни званичници вршили појединачне притиске на учеснике тих разговора наводи случај тадашњег и још увијек актуелног лидера Социјалистичке партије Петра Ђокића.

– Били смо заједно на разговорима у хотелу на Влашићу када су позвали и некуда одвели Петра Ђокића. Послије паузе се вратио сасвим други човјек од оног који је отишао. На њему се видјело, јер то једноставно није могуће сакрити, да је био изложен притиску. Не знам шта су му урадили и никада га нисам питао, али он је када се вратио затражио да још једном размотримо рјешење које за Србе и Републику Српску није било нимало повољно и које смо одбацили свега неколико сати прије тога – присјећа се Калабић.

Он није желио да говори о детаљима тог приједлога зато што није прошао, истичући да није ни значајан сам приједлог, већ Ђокићево понашање.

– Он је тражио да се поново разговара о нечему против чега је енергично био свега неколико часова прије тога, тако да је јасно да је то резултат притиска. Ако бих морао да кажем да ли је у питању штап или шаргарепа, из његовог понашања бих рекао да је у питању штап – каже Калабић.

Према његовим ријечима, приликом разговора о реформи полиције није доживио притиске, али јесте касније приликом реформе одбране, а поготово 2007. када је тадашњи шеф ОХР-а Мирослав Лајчак покушао да наметне нове пословнике о раду Савјета министара и Парламента БиХ.

– Доживио сам директне притиске од странаца када је Лајчак наметао измјене пословника о раду. Помињана ми је породица, говорено да је наш пристанак интерес САД, али упркос свему успјели смо да се одупремо. То је било први пут да је један високи представник, у том случају Лајчак, одустао од својих рјешења и то је наша велика побједа, јер да је то прихваћено, данас би све било другачије – закључује Калабић.

Огроман притисак на својој кожи је осјетио и Милован Цицко Бјелица, а када странци ријечима нису постигли жељени ефекат, ОХР га је, како каже, “ликвидирао” из јавног и политичког живота.

– Због сумње да помажем скривање првог предсједника Републике Српске Радована Караџића тражили су да им откријем гдје се он налази, као и да га јавно позовем да се преда. Тадашњи командант јужног крила НАТО-а генерал Силвестер ми је послао писмо у којем је изнио директне пријетње на мој рачун и моје породице. То писмо су касније однијели у једном од бројних претреса. Пријећено је хапшењем чланова моје породице, претреси моје и кућа чланова моје фамилије били су скоро свакодневни, чак и у периоду када је моја кћерка била трудна. Када су видјели да не подлијежем притисцима, онда ме је СФОР ухапсио и одвео у базу у Тузлу. Држан сам у контејнеру и изнуриван. Нису ми дали да спавам, по 24 часа су пуштали гласну и непријатну музику. Био сам изложен разним непријатностима – присјетио се Бјелица.

Поред тих, било је и притисака друге врсте, односно понуда.

– Нуђен ми је новац, као и функције. Говорено ми је да ће бити формирана Дирекција за европске интеграције БиХ и да ћу ја бити директор, а када ни на то нисам пристао, онда ме је СФОР киднаповао и одвео у Тузлу. Молим вас да нагласите да ме нису ухапсили, већ киднаповали. Сигуран сам да су и наши политички функционери били изложени сличним притисцима како би дали неке политичке уступке – закључио је Бјелица.

Поред директних пријетњи о којима су говорили било је и много других начина на које је вршен притисак на домаће политичаре. Један од њих је и перцепција, која је уз злоупотребу медија стварана и о појединцима у јавности. Међународна заједница је своју моћ показивала и тако што би некога у једном тренутку прогласила миротворцем, а врло брзо послије тога облијепила најгорим етикетама.  Најбољи примјер је покојни Слободан Милошевић који се од “гаранта мира на Балкану” како је називан приликом потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године послије само неколико година постао “балкански крвник” и завршио као хашки оптуженик.

Високи представници и сљедбеници у виду разних савјетника који су били продужена рука страних центара моћи у БиХ су, према ријечима и правника и политичара, чинили чуда у БиХ, али не она добра. Остаће упамћени као ликови са стране који су на основу бонских овлашћења смјењивали чланове Предсједништва БиХ, предсједнике парламената, министре и званичнике на свим нивоима власти.  Највише их је користио Педи Ешдаун. Високи представници међународне заједнице у БиХ наметнули су до данас око 900 одлука којима су утицали на политичке, друштвене и животне прилике у БиХ. Захваљујући фамозним “бонским овлаштењима” кројили су БиХ онако како су хтјели они и њихови надређени.

Правосуђе

Као средство притиска међународни званичници су користили све могуће полуге, па чак и трећи стуб власти о чијој независности говоре надуго и нашироко – правосудни. Међу политичаре који су били по вољи запада, да би се онда нашли на оптуженичкој клупи, па чак и били осуђени, а потом правоснажно ослобођени и за чији судски процес влада прећутна сагласност да је политички монтиран убраја се и почасни лидер ПДП-а Младен Иванић.