Слијепи ходочасник Радмило Настић – довољно је само зрно вјере

Извор: Срна

Радмило Настић /41/, који је ослијепио прије три године, пјешице је са двадесетак ходочасника из Гацка прешао пут дуг 100 километара до манастира Острог и поклонио се моштима великог српског светитеља и чудотворца Светог Василија Острошког.

Настић прича да је годинама имао жељу да са гатачким ходочасницима, поводом 12. маја Дана Светог Василија Острошког, препјешачи пут до овог манастира, али да због проблема са очима и очним притиском није имао храбрости да се упусти у такав, физички захтјеван подухват.

“То је веома напоран пут, много се хода и мало спава, што је за моје здравствене проблеме представљало велики ризик. Сада тих проблема више немам, па сам се одлучио да кренем и тако испуним дугогодишњу жељу”, рекао је Настић Срни.

Настић је додао да су га додатно охрабрили пријатељи, који годинама иду на ово ходочашће, али да није изостала ни подршка породице.

“Мајка је на почетку била мало забринута, али сам јој рекао да нема потребе да брине, јер ће ми пријатељи Велибор Васиљевић, Горан Шотра и Александар Мастиловић помоћи око свега, што су и радили током цијелог пута. Према мени су се опходили са братском љубављу”, нагласио је Настић.

Ходочаснике пратило угодно и сунчано вријеме

Група ходочасника, међу којима и двије дјевојке, по угодном сунчаном времену из Гацка је кренула 9. маја око 10.30 часова.

Према ријечима Настића, први дан је физички најзахтјевнији с обзиром на то да се прелази скоро 50 километара, односно половина пута до манастира.

“Уз кратке паузе ходали смо до 23.00 часа, када само на погодном мјесту на Голији /Црна Гора/ стали да преноћимо”, додао је Настић.

Он је навео да му пјешачење није толико тешко пало, пошто редовно шета по пет и више километара, а прошле године је, учествујући у литији, од Гацка до манастира на Голији без већих проблема прешао тридесетак километара.

Првог дана, каже, није имао никаквих болова, али га је другог дана забољело испод кољена, што је осјећао и мјесец дана након повратка кући.

“Морам нагласити да сам дионицу од око четири километра возио у комбију, пошто се ишло неком тешко проходном пречицом, па су ми савјетовали да не идем јер бих се могао повриједити. Није ми било драго, пошто сам хтио читав пут да препјешачим”, истакао је Настић.

Наредног јутра их је, након што су му пријатељи ходочасници помогли да се спреми, очекивала краћа и мање захтјевна деоница до Никшића, на којој су правили дуже паузе да би у вечерњим часовима стигли у парохијски дом у Никшићу, гдје су и ноћили.

“Спавали смо на плочицама, али ваљда због умора, то ми уопште није сметало. Ту ми је некако било најљепше. Затворен простор, сусрет и разговор са другим групама ходочасника из разних крајева Републике Српске. Било је то једно вече за памћење”, истакао је Настић.

С пјесомом ишли према Острошком манастиру и Светом Василију

Трећег дана, 11. маја, гатачки ходочасници су у раним јутарњим часовима уз пјесму наставили према Острогу, гдје су стигли око 11.00 часова.

“Због ситуације са вирусом корона ове године није било вјерника, као протеклих, па смо прилично брзо приступили светитељу. Ходочасници су ми причали да су раније дешавало да чекају и по више часова да се поклоне Светом Василију”, рекао је Настић.

За Настића је овај пут, како је испричао, био искушење и испит, али је веома срећан што му је Бог дао снагу да издржи и стигне до циља, уз несебичну помоћ ходочасника, без којих не би могао.

“То је за мене испуњење дугогодишње жеље, а чим човјек тако нешто оствари осјећа се срећним и испуњеним. Искрено, имам жељу да опет идем. Најважније је с ким идеш. Ова група људи са којом сам имао привилегију да будем према мени се опходила као према брату и са њима бих био спреман да се упутим на било коју дестинацију”, нагласио је Настић.

Проблеми са видом настали још у средњој школи

Проблем са очима Радмилу се појавио још у основној школи, када је наредних неколико година имао четири операције у Русији, да би му се 2013. године стање поново искомпликовало, што је захтијевало нове хируршке захвате.

“На концу 2018. године због погрешне одлуке доктора на једној приватној клиници у Београду дошло је до компликација које су узроковале потпуни губитак вида. Било је то остварење мог највећег страха. Искрено, на почетку сам био потпуно скрхан, али сам с вјером у Бога и подршку породице и пријатеља кренуо даље”, рекао је Настић.

Живот му се у посљедње три године потпуно промијенио, више није у стању да самостално функционише, пошто му је уз сву жељу и труд, потребна свакодневна помоћ.

“Kући се некако и сналазим и колико-толико функционишем, али за сваки излазак ми је потребна пратња. Добио сам и штап, али се још нисам усудио да сам шетам”, рекао је Настић.

Настић је навео да се одлично сналази у виртуелном свијету, пошто захваљујући новим технологијама без већих тешкоћа може да користи мобилни телефон и рачунар, чији софтвери се свакодневно развијају и прилагођавају слијепим и слабовидим лицима.