Шта су високи представници радили од Дејтона до данас: Године изгубљене у правном насиљу

Извор: Глас Српске

Именовање њемачког дипломате Кристијана Шмита за новог високог представника у БиХ подигло је много буре и додатно усталасало ионако немирно политичко море. Међутим, ОХР као парадржавна институција већ 26 година је предмет опречних ставова. За једне гарант мира, за друге фактор нестабилности и институција протектората над БиХ.

Канцеларија високог представника (ОХР) је ад хок међународна институција одговорна за надгледање спровођења цивилних аспеката мировног споразума којим је окончан рат у БиХ. Функција високог представника је успостављена у складу са Општим оквирним споразумом за мир у БиХ, који се обично назива Дејтонски мировни споразум, договореним у Дејтону и потписаним у Паризу 14. децембра 1995. године.

Према првобитној идеји планирано је да високи представник сарађује са грађанима и институцијама у БиХ те међународном заједницом да би се развила мирна и одржива демократска земља. Међутим, убрзо након завршетка рата до кости је огољена његова права улога. Игноришући Дејтонски споразум, резолуције Савјета безбједности Уједињених нација и сва релевантна правила међународног права, високи представници су својим одлукама почели знатно да мијењају устројство, уређење и правни оквир БиХ, што је изазвало контраефекат и умјесто напретка БиХ је заглавила у прошлости, док успјех сваке реформе спада у ниво научне фантастике.

Иако је институција високог представника настала са жељом да он надгледа и спроводи цивилне аспекте Дејтонског споразума, врло брзо све дипломате на челу ОХР-а, уз свесрдну подршку западних сила, поставиле су се као тумачи цјелокупног споразума.

Одлукама високог представника смјењивани су функционери, одузимане грађанске части, увођене нове институције на нивоу БиХ, све с циљем слабљења ентитета и стварање централистички уређене БиХ, а 26 година послије БиХ је држава у којој је немогуће причати о озбиљним темама, стопа корупције је превисока, судство и систем су подређени одређеним партијама или политичарима. Једноставно, о напретку БиХ на европском путу може се говорити само декларативно, јер БиХ политички, економски или привредно није ни приближно на нивоу најлошијих чланица ЕУ.

Поставља се питање шта су сви високи представници, од Карла Билта до Валентина Инцка, радили у ових 26 година?

Случај “Поплашен”

Захваљујући тзв. бонским овлашћењима високи представници су својом вољом тек оформљену и компликовану демократију БиХ већ у првим њеним годинама почели да касапе и блокирају смјенама, наметањима, судовима и оспоравањима. За једне, то је морало тако да би био спријечен нови сукоб, за друге то је био наставак агресије на српски народ. И, чињеница, високи представници су од 1997. до 2007. смијенили више од 150 функционера у Српској, а већина њих била је на високим позицијама.

Прва и вјероватно најозбиљнија смјена, која је била увод у све што ће се послије дешавати, била је она када је Карлос Вестендорп донио одлуку да са позиције предсједника Републике Српске уклони Николу Поплашена.

Он је за предсједника Српске изабран 12. и 13. септембра 1998, а на дужност је ступио 4. новембра 1998. Предсједнички мандат Николе Поплашена прекинут је 6. марта 1999. самовољном одлуком високог представника, упркос вољи народа на међународно признатим непосредним изборима, а одлука о смјени је спроведена 2. септембра 1999. Прекид његовог мандата био је формално образложен одбијањем да дозволи именовање и повјери мандат кандидату за премијера са већином посланика у тадашњој Скупштини Милораду Додику.

Вестендорпов прави мотив за то драстично кршење легалитета и легитимитета вјероватно је, заправо, било застрашивање прекодринских Срба уочи агресије НАТО-а на СРЈ.

Поплашен се већ на почетку ратних дешавања истакао у подршци тадашњем ректору сарајевског Универзитета Ненаду Кецмановићу, а у предратном Сарајеву препознат је по интелектуалној и организационој подршци Српској демократској странци. Као један од најбољих стручњака у области политичких наука Поплашен је важио за истакнутог интелектуалца на политичкој сцени. Ипак, након смјене од стране високог представника, у политици се појављивао спорадично, све до коначног повлачења.

Он у изјави за “Глас плус” каже да је институција високог представника, иако формирана Дејтонским споразумом, окупаторска и да је њен задатак, између осталог, да на један упакован начин реализује хегемонију западних сила на балканским просторима.

– Друга је ствар је што смо ми као мала земља и малобројан народ били присиљени да то прихватимо, али и поред тога, никада није требало, нити смо смели да показујемо одушевљење. Као што човек кад му се одсече једна нога није одушевљен што му је остала друга – рекао је Поплашен.

Коментаришући именовање Кристијана Шмита за новог високог представника, он каже да је неопходно понашати се рационално и пристојно.

– Треба задржати властито, аутономно стајалиште и понашати се рационално у складу са националним интересом. То, између осталог, значи да га треба пристојно поздравити као туристу који ће ту бити кратко и напустити ове просторе – истиче Поплашен.

Смјене и наметања

Високи представници у БиХ су, према ријечима и правника и политичара, чинили чуда у БиХ, али не она добра. Остаће упамћени као ликови са стране који су на основу бонских овлашћења смјењивали чланове Предсједништва БиХ, предсједнике парламената, министре и званичнике на свим нивоима власти. Највише их је користио Педи Ешдаун, који је од 2002. до 2006. смијенио 59 функционера у Републици Српској, из које и данас често говоре да је оно што су генерално чинили високи представници поразило демократију, за коју се, барем, декларативно залажу готово сви. То понављају они који су на својој кожи осјетили нож међународне демократије, оличене у ликовима шефова ОХР-а, али понављају и власти Српске минимално два пута годишње када своје виђење стања у БиХ и рада ОХР шаље директно у СБ УН.

Високи представници међународне заједнице у БиХ наметнули су до данас око 900 одлука којима су утицали на политичке, друштвене и животне прилике у БиХ. Захваљујући фамозним бонским овлашћењима кројили су БиХ онако како су они хтјели и њихови надређени.

На важној позицији у Српској, почетком новог миленијума, био је и високи некадашњи лидер ПДП-а Младен Иванић. Од јануара 2001. до 17. јануара 2003. године налазио се на мјесту премијера Републике, а за “Глас Српске” истиче да је од свих високих представника у најгорем сјећању остао Педи Ешдаун.

– Заиста је показивао неку врсту силе и то је типични примјер човјека који у својој земљи није могао бити озбиљан политичар, а онда је добио неограничену власт у БиХ, гдје је урадио чуда. Највећи дио неповјерења у међународну заједницу, посебно у Српској, постоји због њега, његовог понашања, осионости, смјена без икаквих аргумената, наметања закона и сличних ствари. Послије њега били су далеко умјеренији, мање посезали за бонским овлашћењима и били не тако значајне политичке фигуре – истакао је Иванић.

Каже и да му је криво што 2005, када је практично била донесена одлука о укидању Канцеларије високог представника, то није и завршено.

– Десили су се избори у којима су се појавили Харис Силајџић са тезом о БиХ без ентитета и Милорад Додик са тезом о референдуму о независности Републике Српске. То је продужило живот ОХР-а и не видим у кратком року услове да буде угашен. Као што би било добро да постоји консензус када се именују, тако мора да се све посложи и када се буде гасио. Биће то веома тешко угасити због дугорочних интереса међународних институција које се преко БиХ међусобно препуцавању – сматра Иванић.

Говорећи о бонским овлашћењима, ријечима које су се често чуле и раније, али и ових дана, наглашава да је против њих.

– Као прво, бонска овлашћења, сама по себи, нису потпуно легална и веома је контроверзно било и њихово увођење, а посезање за њима, сада након више од 25 година од Дејтонског споразума, било би катастрофално. То би била порука БиХ да нема перспективу, што је, генерално, погрешно. Може имати перспективу само на бази Дејтона и компромиса три представника три народа – истакао је Иванић.

Сматра да у скоријем периоду неће бити промјена када је ријеч о ОХР-у, али ни када су у питању извјештаји о раду и стању у БиХ које припрема високи представник.

– Не видим проблем да се извјештаји доставе заинтересованим странама, али то не би нешто драматично промијенило ствари. Извјештаји високог представника ће у суштини зависити од дешавања у Савјету за спровођења мира. Да га савјетујем, рекао бих да те извјештаје доставља свима. И Српској и ФБиХ и Србији и Хрватској, али реално знам да ће он доминантно водити рачуна о томе шта мисле чланице ПИК-а које га и постављају и од којих он зависи и политички и финансијски – закључује Иванић.

Уставно-правна улога ОХР

Професор уставног права Синиша Каран каже за “Глас Српске” да високи представник, односно његова канцеларија, дјелује као посебан апарат широких и непрецизно дефинисаних овлашћења, а при томе не сноси никакву правну одговорност.

– Стога се може рећи да он на овај начин постаје једна посебна, суверена институција у БиХ, а не институција међународне заједнице, која је дужна да у БиХ олакша примјену цивилног дијела Општег оквирног споразума за мир. Генерално посматрајући, а имајући у виду институције основане законима високог представника, али и његову улогу у реформама које су спровеле домаће власти и начин на који је ту улогу вршио, може се закључити да су акта ове институције највише допринијела ситуацији у којој Уставом БиХ установљен правни систем у стварности представља нешто сасвим друго и да је држава установљена Уставом БиХ имагинарна, посебно у сегменту њене суверености, док је њена стварност још у форми полупротектората, уз потпуну неизвјесност у погледу окончања тог и таквог статуса – рекао је Каран.

Он истиче да су бонска овлашћења високом представнику омогућила да он, посебно у времену примјене Устава БиХ, постане најважнији законодавац обликујући њено државно уређења.

– Доношењем нових и измјенама постојећих закона високи представник је битно мијењао уставом утврђене принципе подјеле надлежности. Преносом овлашћења са ентитета на институције БиХ, ентитети су све више губили своје изворне компетенције у корист институција БиХ – истакао је Каран.

Како су акта високог представника инкорпорирана у правни поред БиХ, поставља се питање односа тих аката са Уставом БиХ након одласка високог представника из БиХ.

– Уставни суд БиХ, као орган који одлучује о сагласности општих аката са Уставом, приликом оцјене уставности неких од закона које је донио високи представник, није имао јединствен став, тачније, мишљења судија су била супротстављена и различита, политички детерминисана и потпуно недосљедан у властитој пракси. Уставно-правна анализа коришћења бонских овлашћења високог представника у БиХ, осим што указује на његов утицај у обликовању државног уређења, указује и на чињеницу да је БиХ са високим представником постала држава са изразито ограниченим суверенитетом и специфичним обликом међународног старатељства, истовремено кршећи људска права грађана БиХ – истакао је Каран.

Према његовом мишљењу, дјелујући као уставотворна и законодавна власт високи представник је вршио ревизију Устава БиХ, пореметивши Уставом утврђену и јасно одређену равнотежу између ентитета и БиХ, с циљем јачања тенденција за централизацијом и унитаризацијом.

– Одбрана и заштита Уставом успостављених институционалних односа, уставног статуса БиХ и ентитета, степен њихове самосталности, државности и суверенитета и подразумијева енергично и континуирано анализирање уставно-правних ефеката пренесених надлежности и дјеловања високог представника. У овоме смислу захтјеви за оцјену уставности и законитости и враћање пренесених надлежности на ентитете имају свој пуни уставно-правни и политички основ – тврди Каран.

Бонска овлашћења

На бонском засједању ПИК-а у децембру 1997. године донесени су закључци који се тичу високог представника, познатији као бонска овлашћења. Њих је високи представник користио да доноси амандмане на Уставе Републике Српске и ФБиХ, доноси законе и њихове измјене и допуне, смјењује изабране функционере и државне службенике и забрањује им учешће на изборима, одузима грађанска права и лична документа без права на жалбу. Као своја акта доносио је одлуке за које је наређивао да буду објављене у службеним гласилима.

Високи представници у БиХ

КарлБилт – (1995 – 1997) Шведска

КарлосВестендорп – (1997 – 1999) Шпанија

ВолфгангПетрич – (1999 – 2002) Аустрија

ПедиЕшдаун – (2002 – 2006) Уједињено Краљевство

КристијанШварц–Шилинг – (2006 – 2007) Њемачка

МирославЛајчак – (2007 – 2009) Словачка

Валентин Инцко – (2009 – 2021) Аустрија