Страдали у јамама Херцеговине ће добити заједничко спомен обиљежје

Извор: Независне новине

Страдалници херцеговачких јама ће, након осам деценија од ових страшних погрома, добити заједничко спомен обиљежје, најавио је градоначелник Требиња Мирко Ћурић на вечери посвећеној сјећању на жртве пострадале у јамама Херцеговине за вријеме терора Независне државе Хрватске.

“Град Требиње ће, заједно са општинама источне Херцеговине, у наредном периоду јавним конкурсом одлучити како ће да изгледа то обиљежје и гдје ће да буде локација, да на једно мјесто могу доћи људи да упале свијеће и да сазнају шта се то све дешавало”, истакао је Ћурић.

Он је навео да је значајно да и преживјели свједоци страдања на јамама буду интервјуисани и да се запише оно што је било, не зато да би се сијала мржња, него да се не би заборавио злочин над прецима.

У оквиру комеморативне вечери и панела “Херцеговачке јаме”, историчар Драга Мастиловић је напоменуо да коријени злочина који су задесили Србе, не само у Херцеговини него и цијеле НДХ, сежу у 19. вијек када је Дрина означена као граница два свијета – источног православног и западног католичког.

“Од тог времена трају настојања да се српском народу западно од ријеке Дрине оспори право на живот. Све оно што нам се дешавало у 19. и 20. вијеку вуче коријене из таквих идеологија”, мишљења је Мастиловић.

Он је нагласио да је на подручју источне Херцеговине постојало 36 јама које су се за злочинце у том тренутку нашле као погодна мјеста гдје би могли сакрити своје злочине, али су злочини били толико страшни и велики да у томе нису успјели.

Потомак једне од страдалничких породица Манојло Ћук је навео да су три мушкарца из његове куће који представљају три генерације продице Ћук живи бачени у јаму у једном од погрома, прадјед Мијо, дјед Јово и стриц Манојло који је имао само 15 година и чије име он данас носи.

“Генерације које долазе треба да знају како су Срби страдали у Поповом Пољу и да им се пренесу поруке које су скупо платили наши преци”, истакао је Ћук, подсјетивши да је 1990. године он упутио први јавни захтјев за отварање јама које су биле забетониране, кроз текст “Бетон и мрак” у локалном “Гласу Требиња”, а само неколико дана иза тога јаме су почеле да се отварају, а жртве достојанствено сахране.

“Пар дана након изласка текста, прво је отворена Ржана јама, па Пандурица, Бивоље Брдо, Шуманци… То је била моја породична обавеза и сви смо једва чекали да се догоди тај дан, да се отворе јаме. Моја бака је увијек живјела за ту идеју да неко из наше породице извади из јаме њеног сина и мужа. Тог јуна 1990. године Херцеговина је била тужна, али ипак поносна, јер смо могли да извадимо наше претке и да их пристојно сахранимо”, нагласио је Ћук.

Данило Kовач, професор историје у бањалучкој Гимназији и виши асистент Одсјека за историју Универзитета у Бањалуци је рекао да о феномену херцеговачких јама тешко причати, писати и још теже суштински разумјети.

Након панела премијерно је приказан филм аутора Небојше Kолака под називом “Вратићу се” који говори о освим страдањима.