Данас снимање завршних сцена документарца о Ледићима

Извор: Срна

Екипа Радио-телевизије Републике Српске данас на локалитету Тврдимића, у Источном Сарајеву, снима завршне сцене документарног филма о страдању српских цивила у селу Ледићи, 3. јуна 1992. године.

Према извјештају Министарства унутрашњих послова Српске, становници Ледића убијени су на бруталан начин – клањем, вјешањем или гушењем.

Аутор филма новинар Гвозден Шарац рекао је Срни да су иницијативу за овај пројекат покренуле породице Тешановић, Васић, Миовчић и друге да се не би заборавио овај невиђен масакр над недужним српским жртвама, које су припадници муслиманских снага мучки убили.

“Најстарија жртва Иконија Васић имала је 92 године, а најмлађа Милун Тешановић само 18 мјесеци, коме су прије смрти злочинци поломили и ноге и руке. Сматрам да овим документарцем свим Србима треба послати јасну поруку да их може спасити само јединство и слога и да нашу нејач никада више не смијемо остављати саму и немоћну”, навео је Шарац.

Он је појаснио да би овај документарни филм требало да буде јавно приказан крајем љета.

Према његовим ријечима, за снимање сцена драматизације овог језивог догађаја ангажовани су припадници МУП-а Републике Српске, који глуме муслиманске војнике, као и статисти, жене и дјеца.

Дио филма реализован је у посебно уређеном студију у Информативно-техничком центру РТРС-а у Источном Сарајеву, гдје су снимане изјаве преживјелих становника Ледића, од којих је нарочито потресно свједочење тадашњег једанаестогодишњака Драгана Васића.

Филм, чији је радни наслов “Чико, ја сам жив, немој да ме убијеш”, сниман је и на локалитету овог села, а том приликом кориштени су и дронови.

У злочиначком походу комшија убијено је десет чланова породице Васић, цијела породица Тешановић, која је имала девет чланова, три члана породице Миовчић, те Саво Кењић и Слађана Секулић.

Ледићи су прије рата имали седамдесетак житеља, а убијени су старци, жене и дјеца. Већина је страдала на кућном прагу, а они малобројни који су покушали да се сакрију по околним шумама пронађени су и убијени.
Село је, како је то обично бивало након муслиманских оружаних похода на српска насеља, опљачкано, попаљено и разорено до те мјере да се губи готово сваки траг српског присуства на том простору.

Злочин, који је започео 3. јуна у вечерњим часовима, извршили су припадници такозване Армије БиХ, регрутовани са подручја Сарајева, те комшије муслимани из сусједног села Дејчићи.

Окупација села, које је у међувремену претворено у својеврстан муслимански логор за Србе, трајала је до 10. јуна.

У том периоду, на веома суров начин, убијени су /углавном масакрирани/ сви мјештани српске националности који нису могли на вријеме да побјегну из својих кућа, али и они који су, накратко, успјели.
Истрага коју је 1994. године спровело Министарство унутрашњих послова Републике Српске показала је да су се становници Ледића приликом бијега подијелили у двије групе. Једна је кренула преко Трескавице ка Војковићима, насељу надомак Сарајева, а друга према Калиновику.

Према резултатима ове истраге, другу групу, која је ишла према Калиновику, пресреле су муслиманске снаге на локалитету Пољице и све их поубијале, осим једанаестогодишњег дјечака, који је повријеђен лежао међу тијелима убијених.

До 2001. године ископани су остаци 24 жртве. Костури су већином били непотпуни, а неке лобање пронађене су одвојене од тијела.