Самопроглашени антифашисти постали су највећи фашисти

Извор: Глас Српске

Различите идеологије, политички опоненти са истока и запада су половином 20. вијека срушили највеће зло људске историје, а та величанствена побједа је озваничена 9. маја, када су њемачки генерали ставили параф на документ којим је потврђена капитулација Хитлерове Њемачке у Другом свјетском рату. Данас, 76 година касније, тема антифашизма је, умјесто да поново уједињује, тачка спајања ревизионизма и идеолошког надгорњавања.

Дан побједе над фашизмом се годинама обиљежава 9. маја, у знак сјећања на завршетак Другог свјетског рата, а тај датум се слави и као Дан Европе. Капитулацијом Њемачке је озваничен почетак краја крвавог сукоба у којем је, према процјенама, страдало око 55 милиона људи, што га чини једном од највећих свјетских катастрофа која се мора памтити.

Под утицајем хладног рата и новим тенденцијама глобализма идеја антифашизма постала је средство за остваривање циљева који су данашњи свијет довели у ситуацију сличну оној пред праскозорје Другог свјетског рата. Јаз између богатих и сиромашних, трка у наоружању, запаљиве реторике и дубоке подјеле су све оно што чини модерни свијет.

Да ли је фашизам заиста побијеђен или је само промијенио свој облик у којем се манифестује? Зашто се данас антифашизам подразумијева, а да се не објашњава шта заиста значи и да ли је таква ситуација произвела да се млађим генерацијама лако наметну лидери или политичке опције које имају назнаке фашизма? Да ли је идеја мира и јединства у Европи и свијету пропала?

Режими и кампање

Нигдје на свијету 9. мај нема већи значај него у Русији, која је уз Јевреје, Србе и Роме преживјела највеће губитке и, уз савезничке силе, играла кључну улогу у побједи над Хитлеровом Њемачком.

– Дан побједе је највећи празник за цијели народ Русије, а и за све народе Совјетског Савеза. Побједа у Другом свјетском рату је постала неотуђиви дио нашег генетског кода. Рат је погодио скоро сваку совјетску породицу и стога се празник слави у свим земљама-чланицама Заједнице независних држава – рекао је за “Глас” амбасадор Русије у БиХ Игор Калабухов.

На питање зашто се величанствена Парада побједе одржава само у Москви и да ли се може повући паралела између неких данашњих потеза појединих западних земаља и њихових званичника са одређеним потезима и дешавањима из најмрачнијег периода прошлог вијека, Калабухов каже да се Парада одржава широм Русије, од Калињинграда до Владивостока, али и у главним градовима Бјелорусије и Казахстана. 

– Овај догађај одражава радост побједе и моћ војних снага које стоје на стражи мира и слободе. Нажалост, све чешће у посљедње вријеме свједочимо обнављању фашистичких идеја широм свијета. Управо због тога се залажемо за васпитање младих генерација у духу историјске истине и за заједничку борбу против фалсификовања историје – рекао је Калабухов.

Историчар из Београда Чедомир Антић наглашава да је фашизам побијеђен, али се, каже, веома често везује за неке тенденције које препознајемо као нешто што може довести до појаве режима, односно политичког система који би и данас био погубан као некада фашизам.

– Невоља је у томе што је злоупотреба антифашизма била велика у међувремену, посебно у тоталитарним режимима, па је испало да свако онај ко није за неку политичку опцију у очима заговорника такве тоталитарне опције одмах постаје фашиста – истакао је Антић.

Демократија се данас претворила у збир процедура које они моћнији, према његовим ријечима, гледају да не поштују и у непрекидно истраживање јавног мњења.

– То није демократија. Демократија је слобода, суверени народи, слободни грађани који воде рачуна о себи, гласају, дају мандат, а испоставило се да је од библиотеке и скупштине важнија кампања за истраживање јавног мњења – сматра Антић.

Професор Факултета политичких наука у Бањалуци Владе Симовић каже да је данашњи свијет, у технолошком смислу и са аспекта могућности остваривања људских права, боље мјесто него прије једног вијека, али истиче чињеницу да тоталитарне идеје и поједини тоталитарни режими и даље живе и имају снажан утицај на људе и савремене процесе.

– Снажне су тенденције успостављања глобалне моћи великих корпорација и њихових олигархија. Тиме се сужава простор слободе, урушавају се суверене државе, а са њима и моћ њихових суверених народа. А када одређени народ изгуби суверенитет и способност да креира политичке, друштвене и економске процесе, постаје дезоријентисана и поробљена маса. Такво стање нас води у глобалну поробљеност свјетским и њима оданим домаћим олигархијама. Без обзира на чињеницу да је фашизам као облик успостављања контроле над људима формално побијеђен, остали су неки други модели које користе неке нове олигархије. Нажалост, људска је историја континуитет експлоатације маса од стране уског круга најмоћнијих елита. Тако је било у Акадском царству, Египту, Риму, као и у фашистичким државама, а тако је и данас. Мијењају се само начини и границе могућности експлоатације над људима. Оне су данас на најнижем нивоу јер је демократски и дискурс људских права нешто што доминира у јавном простору као вриједност за коју се вриједи борити. То не значи да ауторитарна контрола и експлоатација људи не постоје. Напротив, и те како су присутне, али у једном софистицираном облику, пуном манипулације и латентне присиле – каже Симовић.

Он истиче да је у посљедње вријеме примјетно да се фашистички и нацистички злочини релативизују и да је овај феномен видљив и у БиХ.

– Једна од сарајевских школа понијела је назив Мустафе Бусулаџића, једног од највећих бошњачких нациста. Иако је та одлука, колико се сјећам, касније промијењена и даље је скандалозна. Она је порука које су то вриједности које су у датом тренутку заступали политичари у Кантону Сарајево. Као рођеном Сарајлији, из српске породице са антифашистичким насљеђем, ово ми је било скандалозно и порука да је, у том тренутку, већинска политичка елита са простора Кантона Сарајево била супротна идејама антифашизма. То је један у низу доказа да фашизам и нацизам нису побијеђени – истиче Симовић.

Ревизија историје и хладни рат

Антифашизам, а тако и 9. мај данас су предмет ревизионистичког приступа историјским догађајима, а зачеци таквих процеса сежу у период хладног рата, када се значај супротстављених страна, САД и СССР-а, у борби са нацифашизмом различито интерпретирао.

– Историја је жива наука у којој се често појављују нови докази и тиме ревидирају постојећа знања. Међутим, када се ревизија историје одвија под утицајем дневне политике или одређених доминантних глобалних или идеолошких дискурса, онда је проблематична и може да има друштвене и политичке посљедице. Неспорно је да треба стално изучавати историју и многе појаве и догађаје демистификовати. Али тај посао треба препустити научницима, за које се очекује да ће истраживања спровести одговорно и објективно – истиче Симовић.

Он додаје да је управо хладни рат увео потпуно сулуде категорије у јавни простор кроз низ манипулација и перфидно креираних порука и да је то најбоља потврда о томе да је људска историја тешка и брутална.

– Њима су сатанизовани цијели народи, државе и идеје. Овај идеолошки одређен сукоб између различитих глобалних актера је имао за побједника капиталистички Запад. Међутим, то је била Пирова побједа. Запад је изгубио идеолошког противника, али није уништио Русију као битну свјетску силу. Кризе из 2008. и посљедња “пандемијска” из 2020. године су показале да идеје социјализма и социјалне државе нису поражене, већ да су чак у успону. Без постојања комунистичких, тоталитарних и деструктивних режима на истоку, идеје социјализма и социјалне државе су поново добиле шансу да се прогресивно развијају, и то у духу социјалдемократије и социо-либерализма. Оне се јављају као алтернатива идејама неолиберализма. Ријеч је о идеологији која је свијет одвела у велике социјалне подјеле, бројне друштвене и политичке кризе и ратове – каже Симовић.

Политички аналитичар Срђа Трифковић каже да је управо либерална квазиљевица преузела барјак фашизма као стање духа и облика тоталитарне контроле.

– Далеко од тога да су сада неки неонацисти и ошишани скинхедси наследници фашистичког погледа на свет, напротив, то су данас управо политички коректни тоталитарци који нам намећу неке потпуно извитоперене и нељудске системе вредности. При томе се третман сваког неистомишљеника као девијантног лика спроводи кроз криминализацију – рекао је Трифковић.

Упаковани фашизам

Једна од одлика фашизма је да се криминализују и демонизују сви његови сумњичавци, који му не приступају на начин да га објеручке дочекују. Сличне реакције можемо видјети и данас, јер свако неприхватање идеја Запада сматра се бунтом или пркосом здравом разуму, док они који не подржавају неолибералне идеје бивају сатанизовани.

– У Европској унији је управо од стране те, да је тако назовем, постмодерне елите наметнут принцип да национални суверенитет представља реликт прошлости који треба укинути, да земље не припадају народима који их традиционално настањују. Ни подела на мушко и женско више не важи. И ту видимо типичне фашистичке реакције. Значи, свако неслагање са таквим ставовима изазива хистеричне изливе анимозитета и спремност на радикално ућуткивање неистомишљеника. Ако фашизам третирамо као нетолерантни облик наметања једног нељудског система вредности, при чему се криминализују и демонизују сви његови сумњичавци који га не прихватају оберучке, мислим да смо на добром путу да управо тај неолиберални тоталитаризам савременог запада буде прави наследник фашизма – сматра Трифковић.

Он каже да носиоци таквог стања духа себе представљају и проглашавају за борце против фашизма, а носиоце суверенитета и идентитета попут Виктора Орбана или Владимира Путина противницима.

– Један британски коментатор је једном приликом истакао како у свакој дебати у савременом свету где једна од страна нема аргумената долази до свођења на апсурд. Када дођемо до те хитлеризације, што је било омиљено реторичко оружје Хилари Клинтон, онда знамо да су сви рационални аргументи исцрпљени – закључује Трифковић.

Церемонија

Њемачки представници су два пута потписали капитулацију. Она прва са савезницима је потписана у Ремсу 7. маја и ступала је на снагу дан касније у 23.01 по средњоевропском времену. Јосиф Стаљин је био незадовољан овим догађајима, сматрајући да предају мора да прими само изасланик врховне команде Совјетског Савеза и да буде потписана у Берлину. Инсистирао је да је протокол из Ремса био само прелиминарни, а да се главна церемонија мора одржати у Берлину, гдје се тада налазио маршал Георгиј Жуков. Стога је организована друга церемонија на неоштећеном имању изван Берлина увече 8. маја, када је већ био 9. мај у Москви због разлике у временским зонама. Фелдмаршал Вилхелм Кајтел као начелник штаба Врховне команде Вермахта, генерал-пуковник Ханс-Јирген Штрумпф као представник Луфтвафеа и адмирал Ханс Георг фон Фридебург су потписали њемачку капитулацију у штабу совјетске армије у Берлин-Карлсхорсту. У име савезника њемачку предају прихватили су совјетски маршал Жуков и британски маршал Артур Тедер. Прва парада побједе у Москви је одржана 24. јуна 1945. Сваке године од тада се одржава 9. маја. Највећа је била 2015. године када се славило 70 година од завршетка Другог свјетског рата.

Хрватска

Поруке, пароле и скандирања из времена фашистичке Независне државе Хрватске све се чешће посљедњих године могу чути из Загреба, Сплита, а посљедњи инцидент забиљежен је у Борову Селу. Срђа Трифковић сматра да, ипак, није у питању фашизам.

– Фашизам третира сопствену нацију на нешто већ формирано и постојеће, а код Хрвата је то комплекс несигурности и још присутна тенденција дефинисања себе самог кроз мржњу према другоме. Већина хрватских националиста усташког педигреа уопште не хају за идеолошку надградњу – само желе да Хрватска буде очишћена од Срба – истиче Трифковић.