Обиљежен Дан Четвртог батаљона Војне полиције Сарајевско-романијског корпуса

Извор: Срна

У храму Светог Василија Острошког на Вељинама данас је служен парастос погинулим и преминулим припадницима Четвртог батаљона Војне полиције Сарајевско-романијског корпуса, а на споменик “Слава српском борцу” у Лукавици положени су вијенци поводом обиљежавања Дана формирања ове јединице.

Кроз Четврти батаљон Војне полиције, према евиденцији, прошло је 409 бораца, 31 је одликован, а 21 је дао живот за Републику Српску.

Секретар Удружења ветерана Војне полиције Драган Пјевић рекао је да је послије пакла који је јединица преживјела у априлу и мају 1992. године у Сарајеву и погибије осам војника, према споразуму изашла из касарне “Викрор Бубањ” 24. маја 1992. године.

“Јединица је постројена 25. маја 1992. године први пут у касарни `Слободан Принцип Сељо` и тај дан се слави као дан јединице”, рекао је Пјевић.

Он је истакао да је ова јединица прошла сва ратишта у зони одговорности Сарајевско-романијског корпуса, а поред тога обављала је и војно-полицијске задатке.

Пјевић је навео да припадници ове јединице данас живе широм свијета, јер су послије Дејтонског споразума махом сви отишли, а неколицина је остала на овим просторима, формирали удружење и обиљежавају битне датуме овог батаљона.

Он је указао да припадници ове јединице данас живе доста тешко, јер је формирана од војника који су били на ослужењу војног рока, а категоризацијом су сврстани од треће категорије па ниже и немају никаква права.

Син погинулог борца Четвртог батаљона Светислав Гавриловић рекао је да је његов отац погинуо 19. јула 1995. године на Бјеловцу, општина Трново, те да се сваке године породице погинулих окупљају да сачувају успомену на своје најмилије.

Он је напоменуо да је први пут ове године на обиљежавање Дана батаљона дошла и породица Стојана Ђурића који је погинуо на Мојмилу 1995. године.

“Поред погинулих из ове јединице, рањено је више од 50 њих”, рекао је Гавриловић и додао да су породице погинулух на маргини.

Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић указао је на важност да се 26 година од окончања рата обиљежава Дан формирања Четвртог батаљона Војне полиције и да се на тај начин баштити не само традиција овог батаљона него и традиција Војске Републике Српске.

Ћосић је рекао да се град Источно Сарајево труди да пружа подршку свим удружењима и да заједно са Владом буде подршка људима који су били борци и породицама које су изгубили своје најмилије.

Он је додао да су нека права остварена али да има и оних која треба реализовати. “Сигурно да може боље али сви смо лимитирани средствима и настојаћемо да подршка буде што већа”, рекао је Ћосић.

Замјеник начелника општине Источно Ново Сарајево Александар Костовић рекао је да ће општина помагати рад и овог удружења и свих осталих која баштине традицију одбрамбеног рата и традицију Војске Републике Српске.

“Ово удужење је наставило своју традицију и како су у рату били свијетли примјер одбране, тако и након рата настављају кроз едукативно дјеловање у вријеме када се и четврт вијека након рата води жесток пропагандни рат и напад на тековине Војске Републике Српске”, рекао је Костовић.

Јединица је 24. маја 1992. године напустила касарну “Виктор Бубањ” и измјештена у село Тврдимићи, а 25. маја те године извршено је прво постројавање. Батаљон је послије тога стациониран у касарни “Слободан Принцип Сељо” у Лукавици.

Уз уобичајне војно-полицијске задатке, јединица је била ангажована и у зони ратних дејстава широм сарајевског ратишта са основним циљем очувања територије и становништва од агресије.

По завршетку ратних дејстава, батаљон је са цјелокупним материјално-техничким средствима измјештен на Пале, гдје је 1997. године одређени број војника потписао прве професионалне уговоре, јер је тада јединица стављена под команду 505. Моторизоване бригаде, која је била смјештена у касарни “Милош Обилић” и по новој формацији дјеловала је као чета Војне полиције.

Због бројних реформи и кадровских смањења, јединица је угашена 2003. године.

Батаљоном су командовали мајор Јово Штрбац, капетан Недељко Лиздек, капетан Зоран Терзић и мајор Вуко Чворо.