Мухарем Баздуљ о нападима након дружења са Хандкеом: Сарајево мрзи патолошки и хистерично

Извор: Глас Српске

Град који је за симбол своје “свјетскости” прогласио августовске дане кад трећеразредни холивудски глумци газе кичастим црвеним тепихом, тешко се мири са чињеницом да се један од најбољих свјетских писаца двадесетог и двадесет првог вијека опушта у, како би они рекли, задимљеној биртији, без трунке потребе за гламуром и то с људима које они познају из неких прошлих живота и које мрзе потпуно патолошки и хистерично.

Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник и новинар Мухарем Баздуљ, коментаришући хистерију и нападе које је доживио након што је на друштвеним мрежама освануо снимак на којем, заједно са нобеловцем Петером Хандкеом и режисером Емиром Кустурицом, пјева познату пјесму Халида Бешлића.

– За сарајевску масовну хистерију по медијима и друштвеним мрежама, не могу рећи да ме изненадила, пошто памтим случај Вука Бачановића и сасвим рецентан случај Иване Марић, када се десио сличан џумбус због једног бенигног статуса на “Фејсбуку”, односно још бенигније конференцијске досјетке. Ипак, да овако нешто, приватно дружење уз музику и пјесму, односно пјевање љубавне пјесме коју иначе изводи бошњачки пјевач, који се посљедњих деценија испрофилисао као један од симбола Сарајева, а скупа са књижевним нобеловцем и двоструким добитником канске “Златне палме”, може бити повод за линч, то ми баш и није пало на памет – истакао је Баздуљ.

Како каже, склон је помисли да то нема нарочите везе са њим и да је у питању јавност коју је мука натјерала да лицемјерну медијску подршку са Запада прихвати као утјешну награду у ситуацији посвемашње социјалне катастрофе, живота у пропалој држави и која је, на запећку свега, уложила огромну емотивну енергију надајући се “Оскару” за најбољи страни филм као некој симболичној катарзи.

– Када је то пропало, ваљало је негдје каналисати ту енергију и ту се добитник Нобелове награде и сви који имају икакве везе с њим показао као савршена мета. Онај кога федерални кантончићи проглашавају непожељном особом и кога по друштвеним мрежама черече књижевни, академски и журналистички лилипутанци, овјенчан је највећим умјетничким признањем које постоји, истим које је прије шездесет година добио и омражени им Иво Андрић и уз то још није гадљив да се с пријатељима провесели – казао је Баздуљ.

Коментаришући отказивање сарадње од стране дневног листа “Ослобођење” каже да зна само оно што је објављено у медијима и да није добио службени допис. Како истиче, уредништву и главној уредници Вилдани Селимбеговић не замјера ништа.

– Захвалан сам јој што сам увијек имао потпуну слободу у писању, иако се и на њу и на власнике новина већ годинама врши, што тајни, што јавни притисак да ми се откаже сарадња. По буџацима друштвених мрежа због мог су писања на бојкот “Ослобођења” позивали разни: од дијаспорских анонимуса до професора тамошњих умјетничких академија, а по кулоарима су се вајкали “инфлуенсери” од Подгорице до Београда. Вилдана Селимбеговић спада међу најбоље новинаре, уреднике и уопште особе које сам упознао током четврт вијека бављења овим послом и ови који мене мрзе, мрзе и њу подједнако, само што она некима од њих треба па то скривају – рекао је Баздуљ.

Он каже да је захваљујући Вилдани Селимбеговић у Сарајеву доскора постојала барем илузија какве-такве слободе мишљења, јер је тај дневни лист био отворен за ставове на потезу од Мирка Ковача до Рајка Васића.

– Због тога су је нападали разни лицемјери. Данас је Сарајево, кад је о медијима и јавности ријеч, убједљиво најзатворенији, најједноумнији и најускогруднији град од Сутле до Ибра. Бањалука има и “Буку” и “Фронтал”, Београд и “Данас” и “Вечерње новости”, Подгорица и “Антену М” и “Дан”, а шта Сарајево има што је контра мејнстриму? Кад је о политици ријеч, разлика, између, примјера ради, “Става” и оног неког “Номада” или “Прометеја”, рецимо, је пука козметика. Мени је жао што је то тако, јер тако не мора бити и јер тако није увијек било – закључио је Баздуљ.

Подршка

Нападе и увреде на рачун Мухарема Баздуља осудило је и Удружење новинара Србије (УНС) оцјењујући их као покушаје отказивања и укидања слободе говора, израз национализма и атак на слободу говора у региону.