Три утакмице, три Митровдана

Аутор: Реља Басара/youtube

Александар Митровић има много фактора против себе и само један на својој страни: постиже головe. Тако је са непуних 27 година постао најбољи стријелац наше репрезентације у историји, а вјероватно је тек на пола своје репрезентативне каријере

Био је 69. минут утакмице са Ирском. Александар Митровић испуцану лопту ирског голмана главом је вратио на противничку половину. Она је дошла до Влаховића, који је из прве прослиједио до Тадића, а он је, такође из првог контакта, упутио ка Митровићу на десној страни. У тренутку када је Митар дошао до лопте био је 25 метара од гола. Није било тешко примјетити да је Траверс предалеко од линије, али је било много тешко извести онакав лоб ударац. Србија је повела са 2:1.

Шест минута касније, поново је Митровић искористио Тадићев одличан центаршут, и поред двојице Ираца главом повећао на 3:1.

Од тог тренутка, Срби су се опет навукли на фудбал.

Пиксијевих 11 

Било је то очигледно уочи утакмице са Португалом. Репрезентација коју су многи унапријед отписали, опет је била главна тема у земљи. Противник су били Роналдо и друштво, а Митровић је са два гола у претходној утакмици себи купио мјесто у стартној постави.

Утакмица је почела онако како су многи очекивали када су видјели Пиксијевих једанаест – превише офанзивних у односу на снагу противника. Португал је лако долазио пред гол Србије, и са два слична гола Дијега Жоте до краја полувремена повео са 2:0.

Пикси је направио неколико паметних измјена, које су се чиниле дефанзивним, али су омогућиле да Србија нападне како треба. Умјесто Лазовића у игру је ушао Радоњић, а Немања Максимовић замијенио је центарфора Душана Влаховића. Одлука да се играч Херте постави на мјесто десног ‘вингбека’, у пару са оном да центарфор који остаје на терену буде Митровић  – испоставила се као кључна.

У првом минуту другог полувремена Тадићеву пресјечену лопту Радоњић центрира, Митар се сјајно поставио, и поред Фонтеа и Переире главом дао гол наде за Србију. Тим голом, 39. за национални тим, момак из околине Смедерева постао је најбољи стријелац у историји репрезентације, престигавши Стјепана Бобека, легенду Партизана.

Успијех који би био величанствен у било ком тренутку каријере, дошао је шест мјесеци прије Митровог 27. рођендана, када пред собом има још шест, седам, можда и више година играња за српски тим.

Неколико дана касније, увећао је своју предност на вјечној листи стријелаца са два гола Азербејџану, у побједи од 2:1. Код првог, Спајић је на половини терена пресјекао лопту, додао је Тадићу, а овај као и увијек Митровићу, полулијево. Он је из првог контакта створио простор за шут и ниским, прецизним ударцем послао лопту у малу мрежу.

Други гол је био можда још љепши: након Гудељевог паса, Сергеј је између линија лијепо нашао Митра, који се мајсторски намјестио и лијевом, слабијом ногом опет погодио угао.

Телепатија с Тадићем

Још откако је пре осам година, у септембру 2013, као тинејџер одиграо онакву утакмицу против Хрватске, осјетило се да је Александар Митровић играч за важне утакмице. Са невиђеном лакоћом је код оног прекида надскочио Ведрана Ћорлуку за изједначујући гол, и током цијеле утакмице леђима окренут голу издржавао тешке дуеле.

У очајним квалификацијама за Европско првенство 2016. није имао важну улогу, али је у успјешним за Свјетско првенство 2018, код Славољуба Муслина био кључни човјек. Тај циклус је важан зато што се тада развила готово телепатска сарадња Митра и Душана Тадића. Голови Аустрији у Београду, Велсу у Кардифу, али и асистенција за Пријовића против Грузије, одвели су Србију у Русију.

И тамо је Митровић био на висини задатка. Против Костарике није постигао гол, али је сарадња њега и Сергеја Милинковића Савића на тој утакмици била као пјесма. Два мајстора, која до тада нису много пута играли заједно, један другом су остављали лопту из прве, стварали шансе и узајамном несебичношћу одушевили нацију. Против Швајцарске, опет телепатија са Тадићем – он центрирао слабијом ногом, а овај својим најјачим оружјем, главом, доводи Србију у вођство против екипе која, због неколико косовских Албанаца у тиму и њихових изјава пред меч, није био обичан противник. Како и зашто није суђен пенал над Митром када га је Лихтштајнер у стилу Хулка Хогана оборио на траву, остаће мистерија и подлога за сумњу у њемачког судију Бриха. Србији је послије остало да одигра са Бразилом и очекивано изгуби, и врати се у Београд.

Све је за Митровића било солидно и у Лиги нација и у квалификацијама за континентално првенство, које ће се због ковида-19 одржати тек овог љета. Онда су, у новембру прошле године, дошле утакмице против Норвешке и Шкотске, а Митар је био потпуно ван ритма. Против Норвежана, срећом, његов велики промашај није био скуп, јер је Србија побиједила и обезбиједила себи меч са Шкотима. Ту је лоша форма још више дошла до изражаја – изгледао је дезоријентисано, трудио се али за 120 минута није ни улазио у много шанси. На крају, промашио је последњи пенал који је противника послао у групу са Енглеском, Хрватском и Чешком, а Србију послије 20 година оставио без пласмана на Европско првенство.

Завршница срцем и главом  

Уз све то, његов Фулам је ове сезоне испод свих очекивања. Није да Скот Паркер не може да објасни зашто је Митровић често на клупи – у његовој тактичкој концепцији централни нападач мора да има другачије карактеристике. Да по одузетој лопти у средњој или ниској зони својом хитрином може да крене према простору, али и да током позиционог напада често измјењује позиције са саиграчима. И поред ове рационализације, осјећа се  ипак и нека врста неправде према Митровићу, који је претходне три године био најбољи играч тима.

Живот у тешким фудбалским околностима за Митра није новина. Само се на почетку каријере, у Партизану и Андерлехту, борио за трофеје, и освајао их. Са Партизаном је био првак земље 2013, а са Андерлехтом годину дана касније. Гробари и даље памте његов сјајан гол Трумсеу у августу 2012. када је још био малољетник. Све ово што у репрезентацији Србије готово девет година касније показује, видјело се у том голу. Сирова снага, одлично кретање и завршница главом.

Од оспораваног момка који није наступао ни за једну селекцију српске репрезентације, експресно је постао најбољи стријелац младе, а онда и члан А селекције, и постао један од најтраженијих младих нападача на континенту. Али већ у другој сезони у Белгији доживјео је за стандарде Андерлехта неуспијех – није узео титулу и поред тога што је са 20 голова био најбољи стријелац лиге. Отишао је у Њукасл, и одатле креће потпуна неизвјесност, несугласице са тренерима и стална борба за опстанак и промоцију, а он – када добија шансу – увијек испоручује голове.

Александар Митровић има много фактора против себе. Због свог играчког профила, на који људи из незнања не гледају баш како треба, као да се чека и најмањи пад у форми да би се кренуло са теоријама да је Митар „застарјели тип играча”, да је „спор” и „технички слаб”. И поред тога, он увијек даје голове, не само због великог умијећа већ и због великог срца. Као што срећа прати тренере попут Пиксија, прати и играче као што је Митар.