Прва убиства Срба полицајаца-Нинковића, Петровића, Лиздека и Пупића

Извор: Срна

Почетак априла 1992. године обиљежен је крвавим догађајима који су били увод у грађански рат у БиХ – погибијом 3. априла српског полицајца Драге Нинковића /1951/ у Дервенти, те мучким убиством 4. априла Пере Петровића /1950/ у Полицијској станици Сарајево и истог дана Милета Лиздека из Мокрог /1950/ и Милорада Пупића /1963/ из Зенице у Полицијској школи на Врацама.

Предсједник Подружнице Ветерана служби безбједности Републике Српске у Источном Сарајеву Радован Пејић рекао је Срни да се уочи 4. априла – Дана полиције Републике Српске, треба присјетити да је Скупштина Српске Републике БиХ донијела и прогласила Устав и Закон о унутрашњим пословима, чиме су створене формалноправне претпоставке за рад и дјеловање Министарства унутрашњих послова /МУП/ Српске Републике БиХ, данас МУП-а Републике Српске.

Подмукла превара

Пејић појашњава да је, према постигнутим договорима са политичким структурама у федералном Сарајеву, требало да се МУП такозване РБиХ мирно подијели, и то тако да дио муслиманског МУП-а остане у згради Федералног МУП-а, хрватски да се измјести у просторије Центра служби безбједности Сарајево, а за сједиште српског дијела одређене су просторије Школе МУП-а на Врацама.

У објектима Школе МУП-а на Врацама на почетку рата било је сједиште МУП-а Републике Српске, Специјалне бригаде полиције, Центра служби безбједности Сарајевско-романијско-бирчанске регије, Полицијске станице за безбједност саобраћаја, Полицијске станице Ново Сарајево до преласка на Грбавицу, а често су у просторијама Полицијске академије боравили и тадашњи чланови Владе Српске.

“Према том договору, дио српских кадрова ангажованих у Специјалној полицији са Миленком Kаришиком на челу из Kртеља, гдје им је било сједиште, упутили су се на Враца. Међутим, на њихово опште изненађење наишли су на оружани отпор запослених који су и кадете ангажовали да, рекли су тада, бране Школу. Јасно нам је било да је поменути договор изигран и да смо подмукло преварени”, наводи Пејић.

Том приликом, подсјећа он, 4. априла су колеге, сарајевски злочинци, убили двојицу припадника Специјалне полиције Мила Лиздека и Милорада Пупића, који су касније постхумно одликовани Орденом Милоша Обилића.

Током овог муслиманског напада на српску полицију рањени су Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура.

“Да муслиманска страна не поштује договор потврђује и чињеница да је 3. априла 1992. године убијен српски полицајац на служби у Полицијској станици Дервента Драго Нинковић. Сутрадан, у Полицијској станици Ново Сарајево мучки је убијен Перо Петровић из Месића, општина Рогатица. На позив комшије да му лопови краду ауто, иако није био у служби, изашао је и, умјесто да му помогну да криминалца приведе у станицу, његове колеге су га одвеле и након малтретирања убиле у подруму зграде Станице полиције. Сви су га и лично познавали, али умјесто да му честитају – убили су га”, наводи Пејић.

Полицију замијениле паравојне структуре

Пејић наводи да је у то вријеме био у Центру везе Центра служби безбједности у Школи на Врацама.

“У смјени нас је увијек радило три до пет везиста на различитим позицијама – од централе у поподневним часовима, преко броја 92, депешног саобраћаја, УKТ веза и тако даље. У једном тренутку сам видио да сам остао сам и о томе сам обавијестио начелника Одјељења Златана Шехића. Одмах је дошао у просторије везе и рекао ми да је неко дојавио да ће наводно бити бомбардована зграда Центра. Дао ми је оружје из своје касе, са начелником Центра донио вечеру и предложио да пустим све послове да уђем у кавез, простор гдје се ради шифра и који је заштићен и тешко да у том простору могу бити повријеђен”, сјећа се Пејић.

Пејић наводи да је пред њим Шехић звао колеге који су требали да буду у смјени, критиковао их и говорећи им да су требали обавијестити и њега /Пејића/, а не да га оставе самог.

“Начелник им је наредио да се врате на посао, а мени је ујутро обезбиједио превоз до Отеса, гдје сам становао. Приликом изласка из објекта био сам изненађен јер на улазу није било полицајаца које сам лично познавао. Улаз и обезбјеђење објекта вршила су мени непозната лица без комплетних униформи, али са ознакама паравојних формација такозване Армије БиХ, Патриотске лиге и Зелених беретки. Били су наоружани дугим цијевима”, прича Пејић.

Он додаје да су на улазу у Отес већ на подвожњаку биле барикаде и контролни пункт који су поставили мјештани.

“Били су у разним некомплетним дијеловима униформе, али ми нису правили проблем тако да сам са породицом напустио Отес. Породицу сам, захваљујући официрима из Ваздухопловне академије Рајловац, смјестио у авион звани кикач и то му је био посљедњи лет за Београд”, присјећа се Пејић.

Пејић понавља да је, према инструкцији, отишао на Враца, гдје је одмах био ангажован у Центру везе српског МУП-а.

“Био сам очевидац сталних дејстава према Школи. Често је било рањених јер, када смо ставили и застор да нас не виде, стражари су насумице пуцали по нама. Било је тих грозних дана и рањених и погинулих, али се радило. Морам нагласити да су двојица колега рањена приликом доласка на Враца, али још ми није познато како су успјели изаћи из болнице Kошево. Данас су живи и за очекивање је да они испричају ту своју причу, а посебно да кажу ко им је помогао да се врате на српску територију”, наводи Пејић.

Српска трајна-на то обавезују 782 погинула припадника МУП-а

Он наглашава да је, за Ветеране служби безбједности Републике Српске, Српска трајна категорија јер их на то обавезују 782 припадника МУП-а Републике Српске који су у темеље отаџбине уградили највредније – своје животе.

“Ветерани данас имају коректне односе са колегама и руководством МУП-а Републике Српске и, посебно, са министром Драганом Лукачем и његовим сарадницима. У свим сусретима се конкретно договарамо и имамо подршку, али и исказујемо спремност да заједно са припадницима МУП-а Српске бранимо и одбранимо отаџбину, наравно, ако би то затребало, без обзира на године старости сваког од нас”, поручио је Пејић, предсједник Подружнице Ветерана служби безбједности Републике Српске у Источном Сарајеву.

Напад на Врацима

Млађен Мандић, тадашњи начелник Школе МУП-а, раније је рекао за медије у Српској да га је у ноћи уочи напада директор школе Хусеин Балић обавијестио о наводном кретању наоружаних лица око објеката и да је тада схватио да је спремна замка.

“Kада сам обилазио круг Школе, видио сам неке ровове. Питао сам тадашњег директора Балића и Џевада Термића одакле вам ровови овдје, а он је рекао – ми смо добили податак да ће бити напад”, присјећа се Мандић.

Он додаје да су жртве напада, Срби – припадници специјалне јединице Милорад Пупић и Миле Лиздек, убијени снајперским хицима са оближњег Шанца.

“У једном тренутку смо добили информацију да је /тадашњи командант Специјалне јединице, која је дјеловала под називом Одред за посебне намјене МУП-а такозване РБиХ Драган Викић кренуо са 500 специјалаца, а онда је генерал Милутин Kукањац наредио војсци да направи тампон зону између Школе и викићеваца и ту је све завршено”, прича Мандић.

Kомандант тадашње српске специјалне полиције Миленко Kаришик рекао је раније да су његови специјалци “пола круга Школе тада прешли без икаквих инцидената и отпора, а онда је из два правца – Шанац и Грбавица, из околних кућа и из самог школског центра, одакле су први пуцњи отворени, почела пуцњава”.

Укупно 36 припадника специјалне јединице српског МУП-а предвођених Kаришиком, 5. априла, кренули су из базе у Kртељима да преузму Школу на Врацама и том приликом их је напало око 180 припадника “Зелених беретки”.

Након што су српски специјалци заузели објекте унутар Школе МУП-а на Врацама, предало се око 180 несрпских специјалаца, који су иза себе оставили тачно 180 пушака са дуплим, селотејпом залијепљеним оквирима на свом оружју, што је јасно показало њихове злочиначке намјере.

У Сарајеву овај догађај обиљежавају као “дан одбране Полицијске академије”, док се у Републици Српској 4. април слави као Дан полиције.