Шаренац: Побјегли од тортуре, па затворени у логор

Извор: Срна

Међу хиљадама недужних српских цивила који су доживјели страшне тортуре у сарајевским логорима, само због тога што су Срби, било је много жена и дјеце, а једна од њих је Љубица Шаренац /65/ из села Локве у општини Хаџићи, која данас живи у Братунцу.

Она је у мају 1992. године са дјецом и свекрвом била у кући у селу, а супруг Саво је радио у Техничком ремонту у Хаџићима. Остали су раздвојени када је дошло до блокаде, односно онемогућавања кретања српском становништву и успостављања линије раздвајања зараћених страна.

Они су са великим бројем Срба у хаџићким мјесним заједницама Тарчин и Пазарић остали под муслиманском контролом.

Љубица прича да је одмах по избијању сукоба у БиХ почело малтретирање Срба на подручју ове двије мјесне заједнице.

“Формирали су војни штаб у сеоској школи на 50 метара од моје куће и пратили су моје кретање. Имала сам стоку и стално су пратили када сам ишла у шталу да храним и напојим стоку. Плашила сам се тих наоружаних људи и након неколико дана отишли смо код мужевог стрица Благоја и стрине Лене Шаренац, чија је кућа била у горњем дијелу села, удаљенија од школе, сматрајући да ће нам ту бити безбједније”, износи своје сјећање Љубица.

Она наводи да је неколико јутара ишла рано да положи кравама и почисти шталу, те да је једно јутро виђела да су одваљена кућна врата и поклопац за пролазак на таван.

Док су намиривали стоку, наоружани војници су блокирали шталу.

“Била су седморица. Почели су нас испитивати, претресли су кућу тражећи наоружање, које нисам имала”, објашњава ова жена.

Војници су их малтретирали због дјечијег пиштоља-играчке.

“Нису нашли оружје, али су наредили да морам остати у својој кући. Нисам смјела ту остати и када су се они удаљили, поново сам отишла код стрица и стрине, чијег су сина Гавру већ били одвели у логор. Од тада више нисам ишла да храним краве и не знам шта је с њима било, а од три краве двије су требале да се отеле за неколико дана”, прича Љубица.

Kомшије пријетиле да ће их поклати

Љубица истиче да су један дан браћа Хурем и Расим Шехић дошли и пријетећи и псујући пуцали у прозоре на спрату куће, чије се стакло сручило на њу и њеног сина. Рекли су да ће их све поклати.

“Те вечери, нас петнаесторо побјегло је из села у шуму. Међу нама био је старац Васо Шаренац /82/, који је остао на рубу шуме јер није могао да иде због болести, а збјег са нас четрнаесторо ушао је дубље у шуму и пошао у неизвјесност, надајући се да ће се негдје домоћи слободе”, појашњава Љубица.

Она истиче да је кренула муслиманска војска за њима, да су дозивали Благоја, вичући да се врате и да су пуцали по шуми.

“Васо се вратио, затворили су га у Силос, гдје је тучен и умро под оптужбом да је скривао радио-станицу, сазнали смо касније”, прича Љубица.

Идући кроз шуму изашли су на Игман.

Цијелу ноћ падала је хладна киша. Тумарали су мокри и гладни и ноћили у шуми.

“Уз јаку грмљавину, дезоријентисани, ујутро смо наставили кретање и прешли пут на Малом Пољу на Игману. Однекуд се чула галама. Ишли смо напамет и дошли до неких дрвених колиба. Ту смо сусрели неког човјека, који нас је питао ко смо и куда идемо и рекао да смо на Храсничком Стану”, објашњава ова жена.

Наставили су пјешачење док пред њих нису истрчала два наоружана војника и зауставила их. Испитивали су их и они су испричали ко су и зашто бјеже од својих кућа.

“Један је рекао да иде у Локве да све провјери, а други је говорио да нас проведе некуда. Kренули смо и опет су звали да станемо. Пришли су. Један је кренуо испред, а други иза нас и након стотињак метара наишли смо на наоружане стражаре у маскирним униформама и шљемовима на главама”, говори Љубица.

Истиче да је ту почело малтретирање, омаловажавање и провоцирање.

Питали су што их нису побили и довели су их до неке чесме, гдје су се опрали, а из оближњих кућа добацивале су неке жене и псовале им мајку четничку, питајући што не иду Младићу и што их не поубијају.

Умјесто слободе – логор

Одвели су их у Храсницу и провели их улицама. Слушали су разна добацивања препуна мржње и пријетњи све док их нису увели у девастирану Основну школу “Алекса Шантић” и затворили у једну просторију.

Љубица се присјећа да их је један полицајац обезбјеђивао, а други их питао да ли су гладни. Испричали су како су побјегли из села и дали су им да једу макароне у школском ходнику. Уплашена дјеца нису могла да једу.

“Псовали су и вријеђали нас, а касније су њихови наоружани војници свакодневно долазили и застрашивали дјецу. Долазиле су и неке муслиманке које су наводно избјегле из Фоче, провоцирале и пријетиле. Један дан дошао је полицајац и наредио да двије жене крену да нешто чисте. Пошле смо Нада Тешић и ја. Чистиле смо неке просторије, а када смо завршиле добиле смо по четвртину хљеба и конзерву рибе, што смо донијеле дјеци и то их је обрадовало као да смо донијеле печено јагње”, прича Љубица.

Испитивања и провоцирања била су свакодневна. Питали су за мушкарце. Гдје су им мужеви и синови.

“Нешто се тих дана десило и долази војник и каже нам да у Хаџићима више нема нико жив. Наредио је да се поскидају прозори са ћелије, а мени је рекао да ми је муж нађен мртав на прагу у Хаџићима. Kасније је дошао други војник и питао да ли имамо шта да једемо. Испричали смо му све и наредио је да у нашу просторију више нико не смије да улази”, истиче Љубица.

Према њеним ријечима, нико их није тукао, али су чули јауке и тучу у другим просторијама, посебно ноћу.

Она каже да су у њихову ћелију довели претученог човјека са поломљене обје руке који није могао да стоји.

У логору у Храсници провели су мјесец дана. Хране није било. Једна муслиманка им је понекад доносила по чашу масти и шећера, што им је слала нека Српкиња која је остала у Храсници.

Љубица се присјећа да им је поново дошао полицајац који је раније наредио да их не смију тући и пописао податке о њима. Сљедећи дан су опет њих двије извели да рибају ходник, али се појавио онај исти полицајац и рекао да то оставе и да иду на размјену.

Нису нас препознали након размјене

“Нисмо вјеровали. Ништа нам није било јасно. Са нама је у ћелији била Мара Турунташ, коју су тражили синови из полиције на Илиџи. Kада је пошла у размјену дали смо јој број телефона да јави гдје се налазимо јер смо претпостављали да нико за нас не зна”, казује Љубица.

Та порука је изазвала реакције и убрзо је организована размјена, али је неколико дана одгађана због тражења података о онима за које их размјењују.

“Довезли су нас у Соколовић колонију, а у том аутомобилу била је сестра тадашњег министра Момчила Мандића. Ми смо били преплашени, а она се смијала и рекла да јој је то трећи покушај – трећа срећа. Рекла је: Чекаће нас мој брат. Дјеца су плакала. Мислили смо да за нас нико не зна и прешли смо линију раздвајања”, прича Љубица.

Она каже да је њен син угледао тетка Ђорђу Попарића, скочио му у загрљај питајући: “Тетак, је ли жив мој тата?”.

“Отишли смо код зета Ђорђа и заова није могла да нас препозна колико смо се промијенили за мјесец дана. Били смо прљави, запуштени и мршави, али ипак живи”, уздише Љубица и напомиње да нико није одговарао за њихово прогонство, малтретирање, застрашивање, уништавање имовине, али и за тучу и убиства заробљеника у логору у Храсници.