Први март за неупућене

Аутор: ФИЛТЕР/А.K.

У једном дијелу лошије уређеног бх ентитета данас се слави датум који је отворио Пандорину кутију на овим просторима. Шта нам кажу просте чињенице о том дану и зашто бошњачки корпус толико инсистира на њему као на празнику?

–Игноришући вољу српског народа и његових представника у органима власти, коалиција СДА-ХДЗ, одлучила је да крене путем изласка из СФРЈ. Одговор српских представника је био оснивање Скупштине српског народа и проглашење Српске републике БиХ.

-Тадашњи законски услов за афирмацију резултата референдума био је да на референдум изађе више од двије трећине грађана, односно више од 66 одсто, те да исти број афирмативно гласа, а изашло је 63,6 гласача.

-Првог марта 1992., ситни криминалац Рамиз Делалић Ћело (рођен у Прибоју) заједно са још тројицом саучесника, пресрео је колону српских сватова на Башчаршији. Епилог је познат. Прва жртва у Сарајеву био је младожењин отац Никола Гардовић. Симболички се послала порука Србима да од дана референдума више немају права као остали. Био је то увод у крвави грађански рат. За убиство српског свата нико није одговарао.

–Одлука о проглашењу Првог марта “државним” празником донешена је ратне 1995. године и ниједан орган Дејтонске БиХ није потврдио ту одлуку. Посљедица тога је да се тај датум обиљежава само у Федерацији.

–Парадокс је да лошије уређени бх ентитет слави као “државне” празнике који поништавају један други. Претеча данашњег Парламента БиХ било је представничко, законодавно и извршно тијело Народноослободилачког покрета у Босни и Херцеговини, ЗАВНОБиХ. Не узимајући у обзир сам легитимитет тог тијела који је упитан (ко је бирао делегате и на који начин), чињеница је да су 25. новембра 1943. усвојени постулати на којима је касније почивала СР БиХ. А то је да БиХ није ни српска, ни хрватска ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска заједница у којој ће бити осигурана пуна равноправност свих. Првог марта 1992. је одлучено да ће ова земља да почива на прегласавању и непоштовању права оних који буду у мањини.

Умјесто ратоборних изјава које сваке године на овај датум долазе из лошије уређеног бх ентитета, за почетак би било људски да оду и положе цвијеће на мјесту погибије Гардовића. Тиме би улили трачак наде да постоји искрена воља за суживотом.

У какофонији звецкања оружјем, чули су се и помирљиви тонови Жељка Комшића о томе да је БиХ земља свих нас. Управо зато што јесте, 01.03. није и никада неће бити “државни” празник који ће се славити на цијелој њеној територији. Јер ово је и наша земља.