По чему се разликују вакцине које су у употреби?
Извор: ФИЛТЕР
Текст преузет из Часописа Коморе доктора медицине Републике Српске – KOD, број 54.
Након што је 11. јануара 2020. објављена генетска секвенца вируса SARS-COV-2, широм свијета започеле су интензивне активности за развој сигурне и ефикасне вакцине против КОВИД-19, као најбољег дугорочног рјешења за сузбијање пандемије. До сада невиђена сарадња између влада земаља, корпорација, научних институција, универзитетских истраживачких група, међународних организација, фармацеутске индустрије, као и правовремено обезбијеђена значајна финансијска средства, омогућили су у рекондном року развој вакцина и почетак њихове употребе.
Према посљедњем извјештају СЗО о глобалном напретку у производњи вакцина против КОВИД-19 од 26. 02. 2021. у свијету тренутно постоје 74 вакцине кандидати у фази клиничких истраживања и 182 у фази претклиничких истраживања.
Постоји шест врста технолошких платформи за производњу вакцина против КОВИД-19.
1. Инактивне вакцине се прозводе на бази инактивисаног вируса, којег детектују имунске ћелије у организму, што изазива снажан имунски одговор. Производња захтијева велике количине вируса. Примјер инактивних вакцина против КОВИД-19 су вакцине произвођача Синофарм и Синовак из Kине, које су тренутно у трећој (Синофарм) и четвртој (Синовак) фази клиничких истраживања.
2. Живе атенуисане вакцине су вакцине на бази живог узрочника, који је ослабљен тако да не може да узрокује болест, али изазива исти имунски одговор организма као природна инфекција. Овакве вакцине се не могу давати трудницама и имунокомпромитованим особама. Примјер ове технологије је вакцина произвођача Codagenix/Серум институт Индије, чија вакцина је у првој фази клиничких студија.
3. Вирусне векторске вакцине користе вирусни вектор који је генетским инжињерингом или модификацијом измијењен тако да његова нуклеинска киселина садржи ген који носи информацију за синтезу протеина вируса SARS-COV-2, који онда стимулишу имунски одговор код вакцинисане особе. Ове вакцине се развијају брзо, али уколико је особа раније била изложена вирусном вектору који се користи (најчешће се користе аденовируси), то може умањити ефекат вакцине. До сада се ова технологија користила у производњи вакцина против еболе, а примјери међу вакцинама против КОВИД-19 су вакцине произвођача Гамалеја из Русије (Спутник В), Астра Зенека/ Оxфорд и Џонсон&Џонсон. Спутник В, вакцина која је већ у употреби у Републици Српској, а производи је Национални центар за микробиологију и епидемиологију из Русије, за прву и другу дозу користи различите типове аденовируса (Аd26 и Аd5), чиме је избјегнута могућност да се након прве дозе развије имунитет на аденовирус који би смањио ефекат друге дозе. Ефикасност ове вакцине, приказано у прелиминарним резултатима треће фазе клиничког истраживања објављеним у часопису Ланцет, је врло висока (око 92 одсто).
5. Вакцине засноване на нуклеинској киселини су вакцине на бази RNK или DNK узрочника болести. Примјери RNK вакцина против КОВИД-19 су вакцине произвођача Фајзер/Бионтек и Модерна, које су прве добиле дозволе за употребу и тренутно су у четвртој фази клиничких студија. Ове вакцине се састоје од информационе RNK (iRNK) која кодира синтезу шиљак протеина вируса SARS-COV-2, а налази се у омотачу од липидних наночестица који омогућава пролазак кроз мембране и улазак у ћелије. Након уласка у ћелију, iRNK индукује у рибосомима синтезу шиљак-протеина вируса SARS-COV-2 (iRNK из вакцине не улази у ћелијско једро, што значи да не долази у контакт са DNK вакцинисане особе), који изазива имунски одговор домаћина. Вакцине против KОВИД-19 на бази iRNK имају високу ефикасност, око 95 одсто.
5. Вакцине засноване на честицама сличним вирусу се производе на бази вирусног омотача који је сличан вирусу против којег се вакцинише (у овом случају SARS-COV-2), али без генетског материјала вируса. Вирусни омотач стимулише стварање имунског одговора. На овој технологији засноване су вакцине произвођача Bharat Biotech, Medicago, Серум Институт Индије итд.
6. Протеинске подјединичне вакцине користе фрагменте вируса који су важни за изазивање имунског одговора. Мање су реактогене (мање нежељених ефеката) али могу бити и мање имуногене (имуни одговор може бити слабији). Трећина вакцина кандидата против КОВИД-19, које су у некој од фаза клиничких студија, се ради на принципу протеинских субјединица.
Различите технолошке платформе за производњу вакцина кандидата значе и различите карактеристике вакцина, укључујући вријеме потребно за производњу, имуногеност, распоред дозирања, сигурносне профиле, захтјеве за хладним ланцем и другом потребном логистиком. Већина тренутно доступних вакцина се даје у двије дозе, а њихова ефикасност и сигурносни профил, показани у клиничким истраживањима, а сада и кроз практичну примјену, су охрабрујући.
Нека од ових истраживања су показала да је ниво антитијела након вакцинације вишеструко већи него ниво антитијела након прележане теже форме КОВИД-19. Kако још увијек не постоје поуздани подаци о трајању имунитета након преболијевања КОВИД-19, СЗО препоручује вакцинацију и онима који су ову болест већ имали, нарочито ако је од преболијевања прошло више мјесеци.
У свијету је до сада примијењено више од 240 милиона доза вакцина против КОВИД-19, што чини нешто више од три дозе на 100 становника.
