Kako se rodio pobedilac komunizma među Srbima i najglasniji kosovski pobunjenik

Izvor: Politika/ Živojin Rakočević

Od Kosova do Jadovna

„Pobegao sam iz kasarne iz Vučitrna i, za Božić, otišao u crkvu u Babinom Mostu da se pričestim. Opaze me i prijave, pa sam bio deset dana u zatvoru. To su mi najlepši dani – nisam nosio petokraku i nisam morao da pozdravljam oficire“, ovako je svoju životnu, iskustvenu kosovsku priču započeo Zoran Jevtić. Zamonašio se 1960. kad je stigao sa Kosova i dobio ime Atanasije. Od tada se Kosovo i Atanasije ne razdvajaju.

Predanje kaže da su oko te drevne crkvice, u kojoj se pričestio, sahranjeni učesnici kosovskog boja, a bliža istorija beleži da su stradale i pomrle srpske vojnike iz povlačenja tokom Prvog svetskog rata sakupljali po kosovskoj ravnici i bezimene polagali oko minijaturnog hrama kosovskih Srba u Babinom Mostu. Prošli su ovuda i kraljevi vojnici Jevtići iz Brdarice kod Valjeva, i vratili se kao slobodni ljudi sa Solunskog fronta i preli priču golgote i vaskrsenja jednog naroda. Sve što su oni sanjali i sve što se u onom zatvoru sa pričešćenim mladićem Zoranom Jevtićem događalo postalo je deo preživelih ideja koje su sačuvale pravoslavlje. U toj maloj kosovskoj, vojničkoj zatvorskoj ćeliji rodio se pobedilac ideologije komunizma. Rodio se neodstupni borac za istinu i najglasniji kosovski pobunjenik novog veka. Komunizam je pao na kolena pred verom malih i poniženih, pred pričešćem u ubogim i zapuštenim crkvicama. Tu je Atanasije započeo put od Kosova do Jadovna i nikada ga nije završio. Sa samrtne postelje tražio je, ovih dana, od Ljubiše Čeperkovića Bralke, Dejana, Živojina da mu se traže fotografije, proveravaju podaci, istražuju detalji života kosovskih Srba za sedmotomno izdanje knjige „Od Kosova do Jadovna“

Ako je mitropolit Amfilohije iznikao iz Lovćena, Kosova i Jasenovca, vladika Atanasije je najvažniji srpski putnik od Kosova do Jadovna. Njegove tri ključne tačke su Kosovo, Hercegovina i Jadovno. Nema strastvenijeg, obrazovanijeg, detaljnijeg, istrajnijeg, duhovitijeg, ljubaznijeg i surovijeg delatnika na toj liniji ispunjenoj patnjama, radostima i vrednostima koje određuju karakter našega naroda. Nauka, profesura, složeni teološki radovi, polemike, politička nekorektonost, instinkt koji otkriva diktatora, munjeviti refleks na ugrožavanje slobode, drugačije mišljenje u crkvi koje nikada nije rušilo nasleđe Svetoga Save kretali su se u duhovnoj vertikali od Kosova do Jadovna. Između te dve tačke Hercegovina je njegovo najveće delo. Istinit, prirodan, empatičan, dinarski srčan i oblikovan kosovskim zavetom on je, usred krvavog građanskog rata, obnovio pravoslavlje i vratio Svetog Savu u njegovu đedovinu. Drama rata je njegov karakter dominantno usmeravala prema ličnosti pojedinca koji strada. U pojedincu je otkrivao Boga i Hercegovina je to prepoznala. Od bogoboračke, ateističke i zemlje zapuštenih svetinja postala je najhrišćanskiji deo srpskog naroda.

Haos građanskog rata je tek utihnuo, a na Kosovu i Metohiji počinje novi sukob. Vladike Atanasije i Amfilohije su u njemu bez ostatka, da se nađu pri ruci tadašnjem vladiki Artemiju.

„Obišao je svaki kraj Kosova i Metohije, znao je svako selo, svako crkvište i sve je beležio, čuvajući pomen na one koji su postradali za Hrista, posebno nove kosovske mučenike Bosiljke, Grigorija, Vasilija, Haritona i Stefana“, napisao je vladika raško-prizrenski Teodosije u oproštajnoj poruci iz Bolnice „Dragiša Mišović“ iz Beograda gde se leči od bolesti kovid 19, od čijih posledica je i preminuo vladika Atanasije.

U tim vremenima Atanasije kleči u polutami Gračanice između freska posle dana u kom je sahranjivao pobijene. Moli se i plače. Ubijenom fotoreporteru i saradniku „Politike“ Momiru Stokući oblačio je belu košulju, dok mu je podizao glavu u rukama mu je ostao mozak. Onda se vraćao i ponavljao: „živo je vaskrslo Kosovo!“

Negde oko Vaskrsa 2000. vladala je opšta oskudica u svemu. Vladika Atanasije bere maslačak i jestive trave u dvorištu Manastira Gračanica. Na trpezi hrama koji je podigao bogati i moćni kralj Milutin jela se trava. Atanasije je izvadio limun i začinio maslačak. Gurman i krupni jeromonah Vasilije Delić držao se se za glavu i glasno izgovorio: „pomrećemo od gladi!“

Iz Hercegovine se prvi, sa igumanom arhangelskim Mihailom i foto-aparatom potpisnika ovih redova, obreo u Manastiru Devič. Golim rukama su sklanjali ugarke sa ćivota Svetog Joanikija Devičkog i objavili svetu da drenički utešitelj sirotinje nije uništen u požaru koji je do temelja razorio hram. Nikakvi razorni događaji, a posebno ljudski i politički stavovi nisu mogli dovesti u pitanje Atanasijevo povernje u Kosovo. Politička nekorektnost je bila deo njegovog života i javnog delovanja.

Pre nekoliko godina za Vidovdan, napravila se velika gužva na vratima svečanog salona u konaku Manastira Gračanica. Na ulazu je vladika hercegovački Atanasije Jevtić koji krupnim glasom grmi na nekog političara: „Ti, da preispitaš svoju komunjarsku istoriju, i da se ostaviš srpske istorije!“ Svi cupkaju i čekaju da se završi „čas“ nakon duge vidovdanske Liturgije, a patrijarh Irinej se smeje i, iz grupe zvanica, dovikuje: „pusti nas Atanasije da uđemo!“ Prolazi pored političara, uzima ga za ruku i kaže: „Dobar je naš Atanasije.“

Pandemija virusa korona ove godine je zaustavila sve, samo ne deda Tasu. On je nosio proslavu Vidovdana, i svakih nekoliko sati bio na drugom mestu od razgovora u ovdašnjem Domu kulture do Novog Brda. Tu je služio pomen u crkvi Svetog Nikole koju svojajtaju ovdašnje vlasti. Albanac sa motornom kosilicom ometao je službu, vladika plahovitog temparamenta ga nije primećivao, samo je na kraju ponovio ono svoje: „živo je vaskrslo Kosovo!“ Stigao je on da pored brojnih poslova bude i adminstrator Eparhije-raško prizrenske, u dvorištu Doma kulture podigao je 2010. godine spomen krst kao sećanje na stradalnike. Obnovljen je tri dana pred njegovo upokojenje.

Za Prizren, njegovo nasleđe, ljude i crkve govorio je da je reč o prizrenskoj galaksiji i posebnom svetu. Živeo je kosovski zavet i dao jednu od njegovih najdubljih definicija. „To nije neka ideološka, nacionaistička ili politička konstrukcija, nije neka zemaljska ili istorijska teorija, nego je kosovski zavet i opredeljenje srpsko samo ispovedanje našeg hrišćanskog i pravoslavnog identiteta, ispoljavanje našeg crkveno-narodnog duhovnog bića, svedočenje o našem trajnom liturgijskom pamćenju.“ U ime tog pamćenja i zaveta kosovski Srbi su mu spustili na odar zemlju sa Gazimestana, jedan kamen iz Manastira Svetih Arhangela kod Prizrena i jedan kamen sa ulaznih vrata Manastira Devič polomljenih u Pogromu 17. marta 2004. godine.

Dan pred upokojenje iz Prizrena je u Trebinje stigao iguman Mihailo. Onda je cela bolnica pevala za vladiku Atanasija „Ječam žela kosovka devojka“. Kratko je otvorio oči.