Без судског епилога и злочин муџахедина над деветогодишњом дјевојчицом

Извор: Срна

Кобна судбина деветогодишње Мирјане Драгичевић, једне од првих жртава муџахедина у БиХ који су је 28. децембра 1992. године у Илијашу брутално силовали, а потом убили – један је од најтрагичнијих случајева страдања Срба током рата у Сарајеву, али ни овај гнусни злочин, као ни многи други над невиним српским цивилима никада нису добили судски епилог.

-Хоћемо ли икад дочекати правду? – упитала је Мирјанина мајка Рада Драгичевић по ко зна који пут чланове Градске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила града Источно Сарајево Мирјану Цабо и Горана Тимотију, који су је недавно посјетили.

Тада им је Мирјанина мајка рекла: „Људи говоре да временом пролазе бол и патња, али варају се. У мом случају свака година је све гора и гора.

Најлакше ми буде кад сам код своје Мирјане на гробу. Испричам се и као да ми с плућа камен падне и неко олакшање добијем. А, највише бих вољела да легнем поред ње и не пробудим се више, али шта да радим кад остадох на овом свијету да носим неизмјерни терет, бол и патњу који не пролазе“.

Тимотија је за Срну истакао да је огорчен што нико није осуђен за овај тешки злочин.

Он пита зашто постоје Суд и Тужилаштво БиХ, који су све вријеме и слијепи, и глуви, и нијеми на језиве злочине које су над сарајевским Србима починици припадници муслиманских ратних војних, паравојних и параполицијских снага, под плаштом такозване Армије РБиХ.

Тимотија, који је и предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила у Трнову и предсједник Одбора дјеце-потомака погинулих бораца Републике Српске пита сарајевску политичку врхушку и институције под контролом СДА – ко је протјерао Србе из Сарајева, ко им је уништио и присвојио имовину, ко и данас кочи њихов повратак и равноправан статус са друга два конститутивна народа на подручју цијеле ФБиХ?

-Колико још времена треба да прође да Рада и многе друге ојађене српске мајке добију бар неку утјеху тако што ће се правосудни органи на нивоу БиХ смиловати да процесуирају не само гнусно убиство мале Мирјане, него и сва друга нечовјештва и злочине почињене над Србима у Сарајеву и цијелој БиХ – питају Тимотија и Цабо.

Дјевојчица Мирјана Драгичевић жртва је злочина муџахедина и муслиманских ратних јединица такозване Армије БиХ под командом Алије Изетбеговића, које су 28. децембра 1992. године упале у њено село Доњу Биочу у тадашњој општини Илијаш и ту извршили монструозне злочине.

Кад је убијена мала Мирјана имала је само девет година и била је једна од првих жртава муџахедина у БиХ.

Према подацима из полицијске пријаве, коју је тадашњи Центар јавне безбједности (ЦЈБ) Источно Сарајево поднио тужилаштву 2005. године, наведено је да су у зору 28. децембра 1992. године јединице Другог батаљона Седме муслиманске бригаде такозване Армије РБиХ упале у село Доња Биоча, гдје су убили малу Мирјану, те Николу Мићића и Ленку Скоко, а ранили Раду Драгичевић и Милојку Драшкић.

ЦЈБ Источно Сарајево поднио је тада извјештај због кривичног дјела ратни злочин против 11 лица, од којих се осморица осумњичених терете по командној одговорности, док се преостала тројица сумњиче као непосредни извршиоци ратног злочина.

Према исказима свједока, тог кобног јутра у двориште Драгичевића упала су три муслиманска војника, један бјелопути и два тамнопута, који су имали повезе преко глава.

Шестогодишњи Мирјанин брат Јанко остао је у кући, сакривен испод кревета, док је Мирјана са својом мајком Радмилом дошла до кућних врата јер су њена бака и бакина сестра јаукале у дворишту.

Војници су ухватили малу Мирјану и одвели је у кухињу. Ту су је силовали сва тројица и, док ју је први војник силовао, била је свјесна, дозивајући мајку, која јој није могла помоћи, да би потом пала у несвијест.

Војници су натјерали Радмилу да гледа силовање кћерке, након чега су пуцали из ватреног оружја у силовану дјевојчицу, која је преминула, а затим и у њену мајку и тешко је ранили.

Мирјана је првобитно била сахрањена на мјесном гробљу у сарајевској општини Илијаш, али тој сахрани мајка Радмила није присуствовала јер се мјесецима у болници опорављала од посљедица рањавања.

На Радин захтјев, због скрнављења гроба, посмртни остаци ове несрећне дјевојчице пренесени су 5. септембра 2012. године на Војничко гробље Мали Зејтинлик на Сокоцу.