Срна Јелена љубимац породице Трифковић

Извор: РТРС

Догађа се да одгојено лане, које одрасте окружено пажњом човјека, жели остати уз одгојитеља и неће да се врати у природу. Иако стручњаци тврде да је спој човјека и природне дивљине немогућ, у пракси има примјера како је све могуће. Један од њих је и породица Трифковић и њихова Јелена.

Све је почело прошле године када је мало лане пронађено у близини села Доња Лијеска код Вишеграда, а од тада је, на неки начин, члан породице Горана и Младене Трифковић.

Младена каже да је комшија пронашао лане и донио њој, како би га отхранила уз помоћ крављег млијека, што је и учинила те сада има “љубимца” – срну Јелену.

Њен супруг Горан додаје да се срна сада, након што је расла уз њихову пажњу и љубав, сваки пут врати “кући” из шуме.

– Претежно дође сваки други дан и то ујутру и буде са супругом у кући. Добије своје следовање – мало хране и коцку шећера. Послије буде напољу, оде и дође навече – прича Трифковић.

Као лане спавала је у кући, а након два мјесеца под будним оком Младене, Јелена је почела да се креће напољу.

– Намјера ми је била да је вратим у природу, али ето, она се враћа мени. Kад нема снијега дође сваки трећи дан, али сада по зими, дође сваки дан и добије своје жито. Воли и коре од јабука и кромпира. Kоцка шећера јој је омиљена посластица, али то избјегавамо да јој дајемо. Ипак, мислим да највише дође да се помазимо – прича Младена.

Јелена породици Трифковић чини живот испуњенијим и љепшими, њихов је стални гост.

– Не да никоме да јој приђе, она се не плаши људи на одређеној дистанци, али ако крене неко да је додирује онда тражи мене, да је у мојој близини и гледа тада на врата да што прије изађе – каже Младена.

Трифковићи се надају да их ова животиња неће напустити, али ако се Јелена придружи другим срнама, Горан и Младена ће је пустити у дивљину у њено природно станиште.

– Већ су је сви упознали, креће се и не боји аута, али се ипак склони. Не боји се питомих животиња – овце, краве… Док је пила млијеко, обавезно је долазила ујутро и навече а сада дође када се пожелимо – завршава причу Младена.