Од Димитрија до Иринеја: Ко је све био на челу Српске православне цркве

Извор: Глас Српске

Српска патријаршија је успостављена 12. септембра 1920. године, у Саборној цркви Светог Николе у Карловцима.

Од тада, било је седам патријарха, а сутра ће се, у крипти Храма Светог Саве, бирати осми. Ово је кратак преглед српских патријарха – од првог, Димитрија, па до недавно упокојеног Иринеја.

1. Димитрије

Рођен 1846. године у Пожаревцу, први патријарх послије обнове Патријаршије био је Димитрије Павловић. Он је ово звање добио 31. октобра 1920. године, а устоличење је обављено у Саборној цркви у Београду.

Док је Димитрије био партијарх, три нове епархије су основане – чешко-моравска, америчко-канадска и бихаћка. Обновљена је и стара браничевска епархија, а управо је Димитрије започео спремање новог устава СПЦ, који је проглашен тек послије његове смрти.

Преминуо је 1930. године у Бограду, а по сопственој жељи сахрањен је у манастиру Раковица.

2. Варнава

Варнава Росић рођен је 29. августа 1880. године, у Пљевљима. На мјесто патријарха СПЦ дошао је 1930, а док је он био на челу, направљена је права обнова ове институције.

Српска православна црква, која је раније била подијељена на шест администартивних и јерархискијских подручја, већим дијелом је уједињена управо под вођством патријарха Варнаве.

У његово вријеме подигнут је и манастир Ваведење у Београду, као и зграда Патријаршије. Такође, започета је изградња Храма Светог Саве, једног од највећих православних храмова.

Преминуо је 1937. године, а сахрањен је у Цркви Светог Саве на Врачару.

3. Гаврило

Рођен је у Врујцима, а докторирао је на Богословском факултету Универзитета у Атини.

Гаврило Дожић је за патријарха изабран 8. фебруара 1938. године, годину прије почетка Другог свјетског рата. Управо је због рата доживио велике недаће, па је тако био заробљен, прво у Раковици, па у Војловици, а затим је одведен у логор Дахау.

Тек 1946. године се вратио у Србију, а само четири године касније је преминуо. Сахрањен је у Саборној цркви.

4. Викентије

Правог имена Витомир Проданов, патријарх Викентије рођен је 1890. године у Бачком Петровом Селу.

На мјесто патријарха долази 1950. године, а у његове највеће заслуге спадају успостављање везе са другим православним црквама, као и питање социјалног и пензионог осигурања свештенства.

Преминуо је 1958. године, а као и његов претходник, сахрањен је у Саборној цркви.

5. Герман

Патријарх Герман је рођен у Јошаничкој бањи. Изабран је за патријарха 13. септембра 1958. године, а на том мјесту је остао веома дуго – све до 1989.

Био је веома упоран у настојању да се избори за наставак изградње Храма Светог Саве на Врачару, јер је чак 88 пута слао молбе надлежнима. На крају је у томе и успио, а у пензију је отишао због тога што је био веома болестан, као и због тога што је поломио кук.

Преминуо је 27. августа 1991. године, а сахрањен је у Цркви Светог Марка у Београду.

6. Павле

Патријарх Павле рођен је 1914. године у селу Кућанци, у Славонији.

Крајем 1990. године изабран је за патријарха, а тек у деветом кругу добио је довољно гласова како би ушао међу три кандидата. Био је омиљен у народу, а многе његове мудре ријечи се и данас памте.

Преминуо је 1. новембра 2009. године на клиници ВМА, послије тешке болести.

7. Иринеј

Посљедњи од патријарха, Иринеј, рођен је 1930. године у селу Видова, код Чачка.

Када се вратио из војске, постављен је за професора на Призренској богословији, а од патријарха Германа је 1959. године примио монашки чин, у манастиру Раковица. Тада је и добио име Иринеј, умјесто световног, које је било Мирослав.

Од 1975. године био је епископ нишки.

У јануару 2010. године бива изабран за патријарха, а преминуо је 20. новембра 2020. године, од посљедица коронавируса. Сахрањен је у Храму Светог Саве.