БХРТ: Тресла се гора, није се родио ни миш

Извор: Филтер

Управни одбор БХРТ-а на јучерашњој сједници требао је разматрати стање у тој медијској кући након што су директору БХ Радија 1 Пејки Медић упућене пријетње смрћу, а након лажних оптужби да је укинула Драмско-документарни програм. Требало је, али није. Сједница је одржана, али на њој се најмање говорило о томе зашто је Медићевој стављена мета на чело. Није се ни истражило ко је покренуо хајку и изнио неистините тврдње да је Медићева укинула Драмско-документарни програм. О (не)раду уредника те редакције такође ни ријечи.
Шта се дешавало на сједници најбоље описује предсједавајућа Програмског савјета БХРТ-а Сања Влаисављевић. Писмо преносимо у цјелости.

“Kао што вам је познато јучер је одржана сједница Управног одбора БХРТ-а на коју сам позвана као предсједавајућа Програмског вијећа БХРТ-а. Дневни ред сједнице је био сљедећи:

• Информација о проблемима у емитовању програма БХР 1 који се односе на редакцију документарно драмског програма
• Информација Програмског савјета о програму БХРТ-а (претходна задужења и актуелна ситуација)
• Оставке чланова Програмског савјета
• Разно
  А на дну позива је стајала и сљедећа напомена: „На сједницу се позивају: генерални директор БХРТ-а Белмин Kарамехмедовић, в.д. директорице БХТ 1 Неда Тадић, директорица БХ Радија 1 Пејка Медић, уредник Редакције документарног и драмског програма БХР1 Миралем Овчина и предсједница Програмског вијећа БХРТ Сања Влаисављевић“.
  Нажалост, нити једна точка дневног реда није проматрана са аспекта Програмског вијећа.
  Нетом пред почетак прве точке, предсједавајући Зубер је обавијестио присутне чланове да је добио приговор члана УО БХРТ-а Муфида Мемије, а због мог присуства сједници јер „Програмско вијеће више не постоји“ те да и без тога „ми не радимо“ као тијело. Но, аргументом који је тијеком расправе о овоме изнио Мемија, није поткријепио тобожњи разлог за моје неприсуство сједници. Наиме, Мемија је навео да ћу као и прошли пут вршити арбитражу и износити своје ставове и да сам се у јавности већ декларирала на чијој сам страни (наводно Пејке Медић) у случају „Овчина – Медић“, те да је моје присуство нелегитимно као и да ће уколико ја останем на сједници „напустити сједницу“.
  Након овог образложења, које образлаже све друго осим чињеницу да више нема Програмског вијећа изнијела сам сљедеће:
• Програмско вијеће још увијек постоји јер Управни одбор није донио одлуку којом прихвата оставке двојице чланова Вијећа;
• Подсјетила сам и да је одлука Управног одбора да предсједник Вијећа присутвује сједницама Управног одбора кад год су посриједи точке које се односе на Програмско вијеће и програмски садржај, што је у овом случају необорива чињеница;
• Да на сједници износим ставове Вијећа а не особне, те сам то чинила и на прошлој сједници, те упитала Мемију што у његовој упораби ријеч „арбитрирати“ уствари значи. Након одговора да је то „суђење, пресуђивање“, одговорила сам да једино „суђење“ о којем можемо говорити јесто јавно суђење Медићки, медијска осуда и пресуђивање које су изнијела двојица чланова Програмског вијећа, а који су у медијима изнијели недвосмислен суд о „моббингу“ Медићке над Овчином те да је тај њихов чин недопустив и непрофесионалан;
• Нагласила сам да се моја медијска интервенција није односила на меритум случаја Овчина – Медић него на монструозне нападе које кроз медије трпи госпођа Медић, а чему су допринијела и два члана Програмског вијећа која су поднијела оставку сврставајући се на страну једне особе у спору;
• Додала сам и да смо у протеклој години одржали више од двије предвиђене сједнице Вијећа те да смо због пандемије сав неопходни материјал припремили електорничким путем и да смо у том раду учествовали готово у пуном саставу (изузев Ивана Стјепановић, оп.аут.).
  Након тога је господин Мемија изјавио да су моји ставови недопустиви, да едуцирам и индуцирам присутне и да немам легитимитет због оставке чланова Вијећа који имају слободу да дају оставке и изјаве, те да не можемо негирати слободу оставке и изјаве у јавности.
  Након овога, Управни одбор је одлучио да останем на сједници а предсједавајући Зубер да очекује, према претходно даној инструкцији, да изнесем анализу: обиљежавања потписивања Даyтонског споразума, 25. студеног и изборну ноћ. Нажалост до тога није дошло јер је услиједило пропитивање ставова Медић и Овчине о „суспензији“ документарног програма, пријетњама госпођи Медић и модусима функционалног рада сектора документарног и драмског програма.
  Госпођа Медић је припремила опсежан материјал у којем се налазе сви новински натписи и статуси угледних јавних личности из Сарајева у којима се Медић етикетира на најбруталнији начин. Генерални директор Kарамехмедовић је рекао да и сам добива пријетње, али да њима не маше, а на Медићкино читање статуса Ахмеда Бурића о њој, Овчина је рекао да Медић мијења тезе и да од себе прави жртву, а Мемија додао да су пријетње, ако их има, приватне а не јавне. Након тога уредник документарног програма је прочитао писмо које је упутио директорици Медић и осталим колегама а које се односи на ситуацију у сектору. Нисам се могла отргнути дојму да сам немали дио тог интерног редакцијског писма имала могућност читати на порталу СТАВ, но о томе нисам имала могућност ништа рећи, али, ево сада, износим своје промишљање.
  До тренутка у којем смо сви осим чланова Управног одбора замољени да изађемо ради конзултација те да ћемо бити позвани када „дође вријеме“ са жаљењем вас информирам да то вријеме није дошло и да је сједница УО завршена без реализације друге и треће точке дневног реда што сматрам грубим обезвређивањем улоге Програмског вијећа, али ништа мање и нашег уложеног труда тијеком анализе претходно наведених тема као и анализе коју смо посветили раду Вијећа и оставкама двојице чланова Вијећа.
  И коначно, дат ћу особни осврт на цијели случај. Сматрам да је тијек сједнице ишао на терет личности Пејке Медић, а не на атмосферу у једном од сектора БХ Радија.
  Да су се правдали јавни иступи двојице чланова Вијећа и Ахмеда Бурића наводећи да није рекао то што је рекао!?
  Да је занемарена чињеница коју је претходно генерални директор БХРТ-а изнио у медијима а у којој стоји „Одбацујемо наводе појединих медија да је суспендирана Редакција драмског и документарног програма БХ Радија 1.“.
  Да је прва информација о „моббингу“ Пејке Медић над Миралемом Овчином објављена на тwиттер налогу редатеља Дине Мустафића која се у сарајевским медијима узима као недвојбена истина која је у јавност доспјела ниоткуд другђе него из кругова БХРТ-а који су склони да Пејки Медић припишу моббинг, те да тијеком сједнице нисам чула нити једну ријеч релативизације тако озбиљне тврдње.
  Задатак Програмског вијећа није да анализира интерперсоналне односе унутар БХРТ-а, али како се повод за „случај моббинг“ уско повезује са „суспензијом документарне редакције због документарних садржаја о Сребреници“, а о чему смо направили анализу као Вијеће, сматрам да имам право, овђе и сада, и на особни шири осврт о овом случају.
  Наиме, слиједом претходног наведеног проблематизирања садржаја о Сребреници објављених на БХ Радију, директорица радија је била континуирано изложена најгорем језику улице, говору мржње и хушкачком говору у којем је називана најпогрднијим именима. Оркестрирана медијска хајка на Медићку не осликава само положај и статус Медићке у БХРТ-у и Сарајеву него сјетимо се и уредника документарног програма БХРТ-а, Твртка Миловића. И Медић и Миловић не долазе из сарајевског озрачја те су као такви од самог почетка били на мети дежурних критичара лика и ђела неасимилираних Срба и Хрвата у Сарајеву.
  Kао жена, не могу остати нијема на сав шовинизам, национализам, мизогинију и расизам упућен Пејки Медић вријеђајући је у достојанству, у њеним приватним погледима на реалност Босне и Херцеговине, или да употријебим ријечи члана управног одбора Муфида Мемије, обезвређујући њено право на „слободу за изјаве у јавности“.
  Имајући наведено у виду, издвојит ћу само неке медијске текстове о директорици Радија: „поново проводи фашистичка и националистичка оргијања на државном радију“; „иначе Медић је позната по величању ратних злочинаца“; „није проблем толико зло што се директорица Медић декларише као четник и што негира геноцид….“; „директорица Медић је и сама међу онима који јавно подржавају осуђене ратне злочинце…“; „ово само може ријешити говнава летва с хрђавим ексером“…
  Сви ови као и многи други тенденциозно исписани текстови о Медићки, њеној „самовољи“, „национализму“, „моббингу над Овчином“ указују само на једно: сваки другачији од добро уходаног сустава понашања и јавног ђеловања бива ригорозно кажњен.
  И коначно, питам се гласно: нису ли точке 2. и 3. можда ипак прескочене како се не би чуо став Програмског вијећа који би такођер могао узнемирити интелектуалну и медијску клику која је вјешто извршила линч над Пејићком, а можда и неке чланове Управног одбора? Тко се препао да чује мишљење Програмског вијећа о програму БХРТ-а?