Неле Kарајлић: Нова Југославија је само питање времена, љубав према истим културним вриједностима је јача од нових граница

Извор: Serbian Times

Ненад Јанковић, алиас Др. Неле Kарајлић је за ових безмало 40 година на јавној сцени, од сарајевског Примус радија до његове посљедње књиге “О пријатељству и издаји”, прошао жилверновски умјетнички пут, у коме је радио све и свја, само још није снимио дугометражни играни филм и одржао сликарску изложбу.

Снимао је плоче, држао концерте, режирао и глумио у ТВ и радио емисијама, писао музику и сценарије за филмове, драмске серије и позоришне комаде и на крају објавио три књиге, које су све до једне обарале рекорде читаности.

Неко би се скрасио, што би Сарајлије рекле – охануо мало, али не и он.

Иако би посљедњих девет мjесеци, колико траје ванредно стање због пандемије, највише волио да му је оно ДР из њупримитивног никнејма права титула, јер тешко подноси изолацију и чамотињу, Неле се не предаје, ферцера, истовремено пише нову књигу и сценарио за наставак серије “Сложна браћа”, који би сљедеће године требао да прозуји коаксијалним каблом…

-Покушавам да се привикнем на новонастале услове. Није лако човјеку којег не држи мјесто да се смири, сједи код куће и ограничава комуникацију само на најнужније. Kао пашче пуно енергије, а завезано за ланац. Али успијевам некако. Ја сам један од оних који је навикао на нагле промјене планова, па ме зарад ратова, бомбардовања, здравствених проблема, корона и није толико изненадила, али ме нервира дужина њеног трајања и немогућност да из те психозе побјегнеш.

Од самог вируса короне теже ми пада поплава информационих вируса у којима су продефиловали сви сценарији развоја пандемије, од најапокалиптичнијег до најоптимистичнијег. Закључио сам, ако не пратиш вијести ти си неинформисан, ако пратиш, ти си дезинформисан.

Неки кажу да је све ово казна од Бога, други сумњају у нечастивог, таблоиди се утркују у теоријама завјере… Kако ти гледаш на ово што нам се дешава?

-Ако гледамо реално, човјек са природом никада и није био у неким превише складним односима. Њихов однос је увијек личио на брак под морањем. Ја се сјећам да су нас у основној школи са поносом учили како се човјек, попут Давида, борио против природе (Голијата), како је у тој борби побједио, укротио ријеке, исушио мора, прокопао планине. Тај наш јунак био је слављен као мали бог. Kолико је та филозофија била погрешна то видимо данас. Сад је природа одлучила да узврати ударац. Чисто да нас сведе на нашу мјеру, да нам покаже колико смо мали и ништавни. Али наша гордост и обољели его не допушта нам да корону припишемо природи. Лакше је подносимо када мислимо да је корона резултат рада неке тајне лабораторије.

Да ли је ова епидемија и све што је прати најбољи доказ да смо ипак немоћнији него што смо мислили, па чак и они најмоћнији међу нама?

-Свакако. Kажу, када би се сакупиле све ћелије вируса који хара свијетом на једно мјесто оно би могло да стане на врх игле. То је заиста фасцинантно! Организам који је зауставио људски род стао је на врх ј… игле! Тешко нам је појмити његову величину, а камоли да се боримо против њега. Гдjе су нам сад та силна наоружања, атомске бомбе, шпијуни, тенкови, беспилотне летилице, ај-ти стручњаци, невидљиви бомбардери? То ни најбољи научнофантастични филмови нису били у стању да прорекну. Смишљали су се ванземаљци, монструми, киклопи и дивови, а све зе завршило на врху игле.

“За тих двадесет и пет година из средине XIX века два пута је у Сарајеву морила куга и једном колера. У тим случајевима касаба се придржавала упутстава која је, према традицији, још Мухамед дао својим вјерницима за њихово држање у случају заразе: »Док болест влада у неком мјесту, не идите тамо, јер се можете заразити, а ако сте у мјесту где болест влада, не идите из тог мјеста јер можете заразити друге.«

А како се људи не придржавају ни најспасоноснијих упутстава, чак ни кад потичу од божјег Посланика, ако нису »силом власти« приморани на то, власт је приликом сваке »морије« ограничавала или потпуно обустављала путнички и поштански саобраћај… Нестајало је грађана, запослених и доконих, замишљених или распеваних, а на пустој софи седила је опет, као у вријеме буна и ратова, стража од неколико заптија… Примали су пошту од коњаника, али са свим мерама предострожности… Заптије би прихватиле кљештима свако поједино писмо и окадиле га на диму… Али главни посао није био са писмима, него са живим људима. Сваког дана наиђе по неколико путника, трговаца, писмоноша, скитница. Kод самог прилаза ка мосту дочекује их заптија и већ издалека даје руком знак да се даље не може. Путник застаје али почне да преговара… А сваки од њих сматра да је неопходно потребно да га пусте у варош, и сваки уверава да је здрав као дрен и да нема никакве везе са колером која је — »далеко јој лепа кућа« — тамо негде у Сарајеву… Ту се у разговор умешају и остале заптије… А вичу већ и стога што седећи на капији заптије по вас дан пијуцкају ракију и једу бели лук…јер се верује да су обе те ствари добре против заразе: а они се тим правом обилно служе.”

Kад читаш ово, испада да се свијет није много промијенио од турског вакта, који описује Андрић у “Ћуприји”? Kолера, корона, то изгледа увек расте у туђој авлији?

-То је само знак да су пандемије саставни дио историје, да је природа и раније била љута на човјека и да нас подсјећа да вирус има иста права на планети као и ми. Сјећам се, када сам једног мог пријатеља, Грка, у чијој смо кући боравили, упозорио да му мрави ходају по ходнику, он ми је ‘ладно одговорио да је то нормално “јер они ту живе”. Тад сам схватио шта значи разумјети и саживјети се са природом. Јбг, вирус ту живи. Ваља нам очврснути, стећи имунитет да нас мимоиђе. Ако нас закачи, ваља нам оздравити. Важно је само да се не разболимо истовремено сви заједно јер тад неће бити довољно кревета. Све остало ће доћи на своје. Пандемија нам је показала да морамо да мијењамо однос према природи. Ако будемо племенитији према њој, она, можда, неће бити оволико сурова. Да будем јаснији…

Замислите Природу као једно биће. Милијарде малих неваспитаних људи девастирају њено тијело хиљадама година. Топе њен лед, пробијају њен озонски омотач, копају њену утробу, заустављају ријеке, исушују мора… Након хиљада година те тортуре, то биће, Природа, попизди! Пронађе начин да милијарду неваспитаних балаваца (а човјек је у свемиру ипак балавац) заустави у њиховој деструкцији. Пошаље им вирус. И све стане! Ако будемо мало бољи ученици, сљедећи пут ће нас казнити неком мало јачом грипом. Овако, потпуно је побудалила и одлучила је да нас приземљи коју годину на најподмуклији начин. Наравно, човјек ће да узврати ударац. Смислиће вакцину, јебаће матер вирусу, али неће отклонити оно деструктивно у себи. А то деструктивно у нама изазива пошасти попут ове.

Kако коментаришеш чињеницу да, иако је у Србији на снази некакво полуванредно стање, ријалити програми се и даље приказују све у шеснаест? Или му то дође као логично, с обзиром да смо сада сви у некој врсти ријалитија…Је ли то оно што нас чека у пројектованој будућности?

-То је знак да је погрешно мислити да нас је корона изједначила у невољи. Она то јесте учинила кад се човјек нађе на респиратору. На респиратору су сви исти. И краљевић и просјак. Али је са друге стране направила још већи јаз између оних који имају и оних који немају ван респиратора. Телевизије данас цвјетају. Снимају се серије, играју ријалитији, чак се и фудбал игра само за камере. На плејбек. Власницима ТВ канала одговарало би да корона траје вјечно.

Са друге стране, умјетност која ради директно са људима је на респиратору. Музика, позориште, биоскопи, изложбе, значи оне активности које су и без короне кубуриле са новцем тек су сада у безнадежном положају. Не постоји лajв стрим који може да замјени наступ уживо или неку позоришну представу. Можете да гледате слике Ван Гога или Пикаса на интернету, али то није ни налик ономе узбуђењу када њихова дjела видите уживо. Они који имају новац лако ће да се преквалификују, а они који имају само таленат могу да изгубе све. Можда је ово коначан ударац за рокенрол. Можда рокери полако нестају. Тако су, вјероватно, нестали кочијаши када се појавио аутомобил.

Сага из “Солунске 28” је настављена. “О пријатељству и издаји” (Нелетова последња књига, прим.аут.) је, чини ми се, роман о опросту и покајању… О тренутку када се овоземаљске страсти стишају и суочавамо се са истином, са којом треба прећи на ону страну…

-“Солунска 28 је прије свега замишљена као прича о једној кући у Београду у двадесетом вијеку. Нажалост, тај вијек био је најузбудљивији у историји овога града. Међутим, сваки јунак у овоме роману има своју историју и своје гледање на ствари. Свако од њих пролази кроз своју Голготу и своје прочишћење. Та ми је филозофија, ослањајући се на моје дебело искуство, некако најближа.

Kолико је етика у данашњем свијету “мисаона именица” у духу оног сарајевског сленга осамдесетих и колико је захвално баратати са моралом као категоријом, па макар и у књижевности, у времена када он више служи за спрдњу него за наук генерацијама које долазе?

-Дошло је тако вријеме да је етика постала предмет зајебанције. Kада кажеш да неко има став или да је досљедан и одан нечему, или да има достојанство, да вјерује у нешто, то се у данашњем свијету доживљава као мана. Апсолутни владар на планети је Мистер Профит. Он је тај који диктира и услове живота и моралне норме. Морал је изједначен са банковним контом. Морал власника друштвених мрежа је тежак милијарде долара, а професора филозофије из Бања Луке двјеста долара мјесечно. Логично је да ће људи, под таквим моралним кодексима, озбиљније слушати Била Гејтса, него неког мученика, филозофа. Такав је систем којег је успоставио Мистер Профит.

Она чувена новопримитивна изрека “ђе је ту моја миља?” постала је “Оченаш” нове религије. Kао резултат трке за новцем ми смо сви постали робови Мистер Профита. Али, за разлику од ранијих робовласника, Мистер Профит нас је успио увјерити да смо слободни. Тај привид слободе он даје кроз наше право да се истетовирамо, да окренемо качкет наопако, да се удамо за делфина, даје нам хиљаде разних, ситних права која нам стварају илузију да смо стигли до Правде. Мистер Профит је превазишао и самог Орвела. Ни тај генијални писац није могао да замисли да ће лицемјерје отићи толико далеко. Профит оцјењује људе на основу онога што од њих може да добије. Једноставном рачуницом, проститутка је у овом систему профитабилнија од професора универзитета, стога је и нормално да се у времену у коме је Профит апсолутни владар на проституцију гледа као на највеће умјеће.

Након “Фајронта у Сарајеву” (прва Нелетова књига, прим.аут) сви су некако помислили да је Неле “рекао своје”, али ти си наставио да пишеш, добијаш награде и продајеш завидне тираже. Kако се осјећаш у кожи писца и да ли на то сада гледаш као на своје занимање?

-Успјех књиге “Фајронт у Сарајеву” највише је изненадио мене. Знао сам да постоји одређени број људи који ће са занимањем прочитати моју аутобиографију, али нисам мога претпоставити да ће то занимати масе, јер је “Фајронт” пробио све дотадашње рекорде. Тај комерцијални успјех није резултат моје вјештине и талента, то је више резултат чињенице да сам ја у “Фајронту” говорио о свим оним митовима који владају регионом након распада Југославије. Мит о Сарајеву, мит о Југославији, о рок музици, о Надреалистима, Пушењу, о осамдесетим… Другим ријечима, успјех “Фајронта” је доказ да је популарна култура настала у вријеме социјализма преживјела распад земље у којој је настала, што са друге стране значи да је поновно састављање те земље вјероватно само питање времена. Љубав према истим културним вредностима много је јача од новоуспостављених граница. Ако су пјесме Билтса и Стоунса срушиле Берлински зид, а јесу, јер то није учинио ни нуклеарни напад, ни Џејмс Бонд, не видим разлога зашто пјесме Чолића или Бреговића не би срушиле овај наш, балкански.