Иницијатори идеје о јавној кухињи су они чији се глас не чује

Извор: Филтер/ И.П.В.

Револтиран и тужан због призора који га је затекао у касне ноћне сате, видjевши неке суграђане како копају по контејнерима, Игор Лукић је покренуо иницијативу за отварање прве јавне кухиње у Источном Сарајеву. Свјестан да се њихов глас не чује, одлучио је да проговори о ономе чега смо сви свјесни, али на шта, нажалост, често као друштво окрећемо главу.

Овај угледни стоматолог и хуманитарац каже да је, нажалост, у нашем граду таква кухиња пријека потреба, јер има много људи за које сигурно зна да би је користили.

Иако смо поносан народ, како Игор истиче, он, као неко ко је познат по свом хуманитарном раду, свакодневно добија упите за помоћ, најчешће анонимно, јер људе је још увијек срамота причати о томе јавно.

Да се бави хуманитарним радом већ јако дуго, о Игору знају сви који га познају, али како сам каже, однедавно је то постало јавно. Покренуо је неколико акција и успјешно је доставио помоћ свима којима је била потребна. Управо кроз те акције, срећући се са људима који немају ни основне услове за живот, схватио је колико је јавна кухиња потребна у Источном Сарајеву.

Идеја је да се у тој кухињи обезбједи један топли оброк социјално угроженој популацији, кафа или чај, те могућност да проведу на топлом неко вријеме. Kухиња би, за почетак, радила у зимским мјесецима.

Игор каже како као друштво морамо имати толико емпатије да не дозволимо да иједан наш суграђанин буде гладан. Био је, каже, и он и са једне и са друге стране, када је рат однио све што је његова породица годинама стварала и добро схвата колико је битно имати макар малу подршку. Сада, када је својим радом и залагањем, осигурао себе и своју породицу, жели да помогне и оним најугроженијим. Нада се да ће успјети од града или општине добити простор да би могао кренути у реализацију идеје.

Истиче да у нашем граду постоји пуно привредника који су спремни помоћи издвајајући симболичну суму на мјесечном нивоу, која за њих не представља велики издатак, а дугорочно би могла обезбједити средства за рад кухиње. Kако сам каже и наши људи у дијаспори су увијек спремни помоћи и узда се и у њих, јер се до сад никада нису оглушили ни на једну иницијативу и акцију.

Игор за себе каже да једноставно осјећа потребу да помогне коме може и колико може. Иако признаје да можда звучи себично, ништа му не испуни срце топлином као осмијех на лицима оних којима је помогао. То су често дjеца, као најугроженија категорија у сваком друштву и Игор истиче да је њихова радост вриједна сваког његовог труда, који заиста није занемарљив.

С поносом се хвали и младима који му се често обраћају са жељом да помогну, било кроз волентерски рад или у неким скромним донацијама, те дају наду да као друштво нећемо потпуно застранити и отуђити се једни од других. Чињење добра да би се добрим вратило за овог човјека није само отрцана крилатица, него његова свакодневница и он се нада да ће и код осталих суграђана успјети пробудити емпатију за људску патњу кроз овај пројекат чију је реализацију спреман у потпуности преузети на себе ослањајући се, наравно, и на друге људе добре воље.