Ивана Церовић: Музика је била и остала мој највећи пријатељ
Аутор: ФИЛТЕР/Д.Л.
Ивана Церовић је рођена у Прибоју, основну школу је завршила у Рудом а средње музичко образовање наставила у Подгорици. Факултетско звање стекла је на Музичкој академији у Источном Сарајеву. Данас живи и ради у Палама.
Наставник је у основној музичкој школи у којој предаје Теорију музике и солфеђо. Умјетнички је руководилац хора ”Просвјета” у Палама и добитница признања из области Музичког и културног живота на територији града Источно Сарајево за 2019. годину.
С обзиром на то да је одрастала у музичкој породици, Ивана истиче да се њена љубав према музици јавила док је још била дијете.
”Мој отац је био наставник музичког , хармоникаш, као и стриц и млађи брат који су, такође, јако талентовани за музику. Са неких четири – пет година сам знала да бих вољела да музика буде мој позив. Те године су оне када сам имала и први јавни наступ у смислу неке везе са микрфоном и пјевањем на школској приредби”, прича Ивана.
Теорија музике и солфеђо, уже су области којима се бави. Као наставник ова два предмета, Ивана настоји дјеци да олакша и приближи солфеђо као предмет који је као и сваки други, уз помоћ клавира и својих најједноставнијих метода.
”Радим као наставник солфеђа 18 година, у основној музичкој школи. Поред солфеђа, радим и као наставник Теорије музике и као наставник хора. Солфеђо је темељ за сваког музичара у смислу да је то ослонац, основа, прапочетак. Први тренутак када се дјеца сусрећу са појмом музике у озбиљном смислу. Солфеђо – клавир је корелација, предмет и инструмент који не могу један без другог”, појашњава Ивана.
Осим што ради као наставник у основној музичкој школи, своје знање и умјеће у области музике преноси и на остале области.
Наиме, Ивана је руководилац хора ”Просвјета” који активно дјелује већ четири године. Хор се састоји од 30 чланова, од којих је 25 вокалних, а 6 чланова је у оркестру.
”Ја сам умјетнички руководилац хора ‘Просвјета”, који ради при Српском просвјетном и културном друштву у Палама. Као руководилац, радим пуне четири године и иза себе имамо велики број самосталних концерата. Жене, које су чланице хора, нису музички образоване. То су учитељице, банкарке, мајке, супруге… и иза нас је један огроман рад. Етно-група ”Вез” је дјеловала при Просвјети дуги низ година, гдје сам, такође, обављала функцију умјетничког руководиоца. Тренутна ситуација је таква да група не дјелује због бројних приватних разлога. Надам се неком бољем времену гдје ће етно-група ”Вез” опет почети да ради тамо гдје је стала.”
Поред свирања клавира, Ивана гаји велику љубав и према пјевању. На свом јутјуб каналу има пар објављених ауторских пјесама кроз које се прожимају разне врсте жанрова.
”Имам снимљене неке пјесме, у смислу те комерцијалне музике гдје сам ја аутор и текста и музике. То сам радила код мог колеге и пријатеља Владимира Јакића. Имам три аматерска снимка. То су моја остварења у тој музичкој области. Та нека популарна поп, џез мјешавнина музике која влада нашим простором посљедњих 20 година.”
Љубав, знање и умјеће према музици, Ивана је одлучила да подијели са грађанима Пала, тачније са неколицином њих у локалном кафићу ”Pissarro”, свирајући и пјевајући сваког петка. Идеја је настала када је први пут угледала старински клавир који је био смјештен у кутку кафића.
”Када сам чула да се отвара таква врста објекта у Палама, била сам заинтересована у смислу тог неког новог дешавања и дошла сам у објекат и видјела клавир. Видјела сам да је то електрични клавир смјештен у тај старински клавир. Та комбинација савременог и старинског ми је било нешто што ме је стварно привукло.”
Дружење Иване и посјетилаца кафића траје скоро три године. Према Иваниним ријечима, публика је на самом почетку показала интересовање за класичну музику. С обзиром на то да је клавир свестран инструмент, јавила се идеја за промјеном музичког репертоара који је подразумијевао прожимање пјесама кроз различите жанрове.
”У почетку је то била само класика. Након неког времена, одлучили смо да направимо нешто ново, другачије и онда смо ријешили да то мало обојимо вокалом, у смислу да сам почела кроз неке пјесме да пролазим са више различитих жанрова, почевши од стране музике, попа, рока, домаћих пјесама, завршивши са севдалинкама.”
Ивана истиче да је музика свијет у којем она живи и да јој је често, управо она, била најбољи пријатељ у срећним али и мање лијепим тренуцима.
”Уз музику сам прошла толико тога. Лијепе, мање лијепе, срећне и мање срећне тренутке. Музика је била и остала мој највећи пријатељ. Сматрам да је музика, у том смислу, јако добар антидепресив. Човјек који данас не чује неку пјесму или не ужива у емоцији коју та пјесма донесе, мислим да је тој особи пропао дан.
Знате ону фразу: “Дан без смијеха(музике) је изгубљен дан.”
“Сваки човјек, сваки дан научи нешто ново. Толико је неоткривених ствари које ја нисам усвојила, неких нових праваца и момената гдје бих вољела да се опробам. Вољела бих да се остварим по питању стицања нових музичких знања и вјештина за које сматрам да су ту негдје око мене, а да их још нисам зграбила.”
