“Непристојна понуда” америчких банкара Југославији 1982. године

Извор: Stella polare/Петар Драгишић

У прољеће 1982. године један црногорски банкар састао се у Њујорку са високим функционерима Chase Manhattan банке. Разговор у Њујорку је показао да су на врху ове финансијске империје (али и у неким другим формалним и неформалним центрима америчке политичке и војне моћи) тада курзирали амбициозни сценарији за управљање галопирајућом југословенском кризом.

Kакву су поруку Рокфелер и остали фактори „који су обликовали будућност свијета“ преко Владе Радовића послали Југославији и како је Београд реаговао на „непристојну понуду“ њујоршке финансијске елите?

Баш све је почетком осамдесетих година кренуло низбрдо. Југословенска федерација суочила се са низом проблема који су домаћој и међународној јавности показали неодрживост Титовог експеримента. Игром историје невоље које су Југославију снашле биле су не само бројне, већ су се и временски подудариле, а ескалирале су готово непосредно по смрти човјека који ју је персонификовао. Економско заостајање најочитије је демонстрирано високим спољним дугом, који је достигао 20 милијарди долара и чије је сервисирање енормно оптерећивало југословенску економију. Снажна криза ликвидности брукала је Југославију пред свијетом и слала сигнале о могућем банкроту извиканог социјалистичког модела. Цијену неспретно и неодговорно вођене југословенске привреде (ирационално задуживање, „промашене инвестиције“ и сл.) плаћали су пре свега њени грађани. Девалвација, висока инфлација, оштре мере штедње, оборили су животни стандард и пољуљали ауторитет Брозових сукцесора. Несташице увозних производа и сировина (попут кафе и горива), као и учестали штрајкови, најављивали су још теже дане.

Није Југославија била једина држава која се у то вријеме борила са бременом нагомиланих дугова. Сјетимо се само тадашње Пољске или Румуније. Међутим, Југославији су срећу квариле и неке друге околности. Економски колапс пратили су, наиме, и неповољни трендови међунационалних односа. Kонтрареволуција на Kосову, која је била заустављена тек крајњим напорима републичког и савезног репресивног апарата, представљала је праву пробу грађанског рата, а домаћој и међународној јавности послала је поруку да је југословенско друштво не само у кризи, већ и пред коначним сломом.

Вероватно су бар неке од ових тема пролазиле кроз главу Владе Радовића, представника Инвестиционе банке из Титограда, док се у Њујорку једног мартовског дана 1982. године чешљао и бријао пред састанак са високим функционерима Chase Manhattan банке, једног од најутицајнијих финансијских института тог времена. Не знамо на који је начин Радовић дошао до овог елитног круга и тешко можемо да објаснимо зашто су људи који „су обликовали будућност свијета“ одлучили да баш преко овог црногорског банкара пренесу најважније политичке поруке југословенском руководству. Данас то није ни важно. Знамо, међутим, да се од Радовића тражило да са садржајем разговора упозна челне људе режима у Београду, па се тако у највишим круговима југословенске престонице брзо пронијела информација о чудном сусрету Владе Радовића са двојицом утицајних њујоршких банкара. Радовић је, наиме, о садржају разговора обавестио Савезни секретаријат за финансије, који је затим ову осјетљиву информацију пренио југословенском премијеру (игром случаја такође црногорском кадру) Веселину Ђурановићу. Тим поводом хитно је одржана прво сједница највишег тијела за надзор безбједности земље – Савезног савета за заштиту уставног поретка, а затим и сједница Председништва СФРЈ.

Тако се пред најутицајнијим људима Југославије у прољеће 1982. године нашла концизна биљешка коју је о разговору са двојицом потпредсједника Chase Manhattan банке – Чарлсом Шредером и Роџером Робинсоном, саставио Влада Радовић, а која се данас налази у фонду „Председништво СФРЈ“, у Архиву Југославије.

Радовић је већ на почетку овог извјештаја навео да су његови амерички саговорници показали скепсу у погледу настојања Београда да добије синдициран зајам, што су приписали неповољном стању на међународном тржишту капитала, услијед, поред осталог, већ поменуте кризе ликвидности у Румунији и Пољској. Полазећи од те премисе Шредер и Робинсон су, истичући да су они „прави пријатељи Југославије“, препоручили да умјесто изласка на тржиште Југославија „загризе метак“ и употреби девизне резерве за премошћавање акутних финансијских шупљина. На тржиште је, наставио је двојац Chase Manhattan банке, требало изаћи најраније у јесен 1982. године.

Разговор у Њујорку се убрзо пренио на терен политике, показујући да су на врху Chase Manhattan банке (али и у неким другим формалним и неформалним центрима америчке политичке и војне моћи) тада курзирали амбициозни сценарији за управљање југословенском кризом. Разраду ових сценарија Радовићеви саговорници правдали су својим „дугогодишњим и традиционалним пријатељством према Југославији“. Укратко, радило се о солидној финансијској понуди Југославији, која је требало да спријечи да криза у Југославији отвори врата јачању совјетског утицаја у СФРЈ и тиме поремети осетљиви геополитички еквилибријум у Београду: „Сматрају да Југославија припада Западу, а не Источном блоку … и управо због тога заједно са пријатељима који су на високим позицијама у Стејт Департменту и НАТО-у, уз знање г. Рокфелера, разрађују ред потеза у случају да Југославија, и поред успјеха у завођењу реда у кући на економском плану, дође у ситуацију да догађаји ван њеног утицаја запријете да угрозе њен интегритет и њену независну политику (са Истока, наравно)… Имају у виду евентуалну ванредну геополитички кризу ширих размјера у којој многе ствари не би зависиле од саме Југославије. Осјећају дужност и одговорност да прискоче у помоћ (НАТО, Стејт Департмент, банке на челу са Chase Manhattan, дакле оне снаге које shape the future of the world ) која би узела облик и финансијских средстава под повољним условима (ред величина 1,5 милијарди $), што би било довољно снажној привреди, као што је југословенска, да превазиђе евентуалне текуће проблеме у платном билансу.“

Ову понуду Шредер и Робинсон допунили су и тражењем противуслуге. Укратко, од Београда се очекивало да спроведе такве кадровске резове, који би Југославију скренули са курса неутралности и несврставања и одлучније је приближили Западу. Препоручили су да се на кључна места у савезној администрацији доведу „најспособнији и најмодернији људи“, а да на врху пирамиде буде Стане Доланц. Осим тога, нагласили су да би подржали и „модернистичке елементе у ЈНА да играју много важнију улогу у текућим пословима“, што су образложили својом процјеном „да наши (југословенски – П.Д.) најспособнији генерали гледају благонаклоно на приближавање Југославије Западној Европи и САД“. Ове персоналне промјене требало је да олакшају геополитични заокрет Југославије према Западу: „Југославија би у том случају требало да се полако дистанцира од покрета несврставања, јер јој ту не лежи суштински интерес, већ да се приближи Европској економској заједници, где јој је право мјесто“.

Почетком маја 1982. године о Радовићевом разговору са високим функционерима Chase Manhattan банке дискутовано је прво на Савјету за заштиту уставног поретка, а затим на сједници Предсједништва СФРЈ, при чему су оба пута изнијете сличне (негативне) перцепције понуде из Радовићевог извештаја. Према оцјенама Савјета за заштиту уставног поретка, идеје које су у разговору са Радовићем изнијели Чарлс Шредер и Роџер Робинсон, нису представљале само став америчког финансијског капитала, већ се радило о преовлађујућем ставу Вашингтона према Југославији. Подвучено је да је суштина те линије процјена САД да акутна југословенска криза ликвидности представља погодан повод да се на Југославију изврши притисак ради „добијања одређених политичких концесија од СФРЈ које би, објективно, водиле ка губљењу политичке и економске самосталности наше земље и напуштању несврстане политике.“ Kрајњи циљ је, према оцјени Савета, требало да буде увлачење Југославије у Европску економску заједницу и њено везивање за НАТО. Наведена су и сазнања Савезног секретаријата за иностране послове да Стејт Департмент такве ставове усаглашава са европским партнерима, прије свега са СР Немачком. Kао сигнал да су такве тезе прешле Атлантик оцијењен је наступ неименованог представника једне западнонемачке компаније, који је Југославији препоручио „преоријентацију укупне политике“ и окретање Западу, који би затим Југославији пружио „неопходну помоћ“.

Полазећи од премисе да би неспособност Југославије да сервисира своје финансијске обавезе озбиљно угрозила безбедност земље и њен уходани спољнополитички курс чланови Савјета за заштиту уставног поретка су подвукли потребу увођења мјера (укључујући и оне рестриктивне) за консолидацију спољне ликвидности СФРЈ. Закључено је и да садржај разговора Радовића са њујоршким банкарима треба схватити „као врло озбиљно упозорење“.

Идентични ставови чули су се и на сједници Предсједништва СФРЈ, одржаној два дана послије седнице Савјета за заштиту уставног поретка. Предсједник Савезног извршног вијећа Веселин Ђурановић је, реферишући се на биљешку Владе Радовића о састанку у Њујорку, оцијенио „да на Западу рачунају са нашим (југословенским – П.Д.) тешкоћама (…) и сада покушавају да разним притисцима изнуде одговарајуће уступке.“

Шеф југословенске дипломатије Јосип Врховец унио је мало оптимизма тврдњом да према процјенама ССИП-а (Савезног секретаријата за иностране послове) „концепција вршења притиска на Југославију“ још увек није однијела превагу у привредним и политичким круговима у САД. Врховец је тиме осталим члановима Предсједништва СФРЈ индиректно сугерисао да приједлози које су у разговору са Владом Радовићем изнијели функционери Chase Manhattan банке нису представљали јединствен став америчких елита према СФРЈ. Отуда је Врховец констатовао да ће Американци према Југославији заузети флексибилнију линију, те да стога југословенске „политичке шансе“ нису мале.

Дискусија на сједници Председништва СФРЈ је показала да југословенско руководство није било спремно на било какве политичке концесије у замјену за инострану финансијску подршку. Уместо тога, предложено је доношење стабилизационих мера у циљу обезбеђивања спољне ликвидности земље. Опредијељеност југословенског државног врха за одржање Титовог спољнополитичког наслеђа лапидарно је сажео Дража Марковић, подсјетивши да је Броз поводом сличних притисака јавно истицао да Југославија неће одступати од своје „политике независности и самосталности“.

Догађаји који су услиједили послије „непристојне понуде“ Chase Manhattan банке, која је била брижљиво скривана од југословенске и светске јавности, показали су да је југословенско руководство одбацило идеје ове финансијске инстутуције о радикалној промјени спољнополитичког курса као услова за свјежу финансијску ињекцију. Уместо билатералне комбинације са Chase Manhattan банком, Југославија је спас потражила на други начин. У акцији више међународних финансијских института (на првом месту ММФ-а) и већег броја западних комерцијалних банака Југославија је убрзо била подржана пакетом од неколико милијарди долара, преко нових кредита и репрограма дуга.

Југославија је тако показала неспремност да тргује својом политичком аутономијом на међународној сцени у замену за помоћ Chase Manhattan банке, али је морала да прихвати уступке на другом терену. Stand-by аранжман са ММФ-ом подразумјевао је наставак стезања каиша, суочивши југословенско становништво са трауматичним крајем нјежне социјалистичке бајке.

Kао што Југославија није имала другу опцију, без могућности избора биле су и водеће политичке и финансијске установе Запада. Стејт Департмент и државни подсекретар (нешто прије тога и амерички амбасадор у Београду) Лоренс Иглбергер показали су велико интересовање да се Југославија, као и 1948. године, „одржи на површини“. За разлику од Chase Manhattan банке, они Југославији нису постављали тешке политичке услове, страхујући да би се у случају окретања леђа Југославији, Београд приближио Истоку (преко трансакција на бази клиринга, бартер аранжмана и сл.).

Понуда Chase Manhattan банке, изнијета у разговору Шредера и Робинсона са Владом Радовићем, показала је да су се на Западу почетком осамдесетих година конституисале двије линије према Југославији. Прва је била радикална и полазила је од идеје да је наступио тренутак да се посрнула несврстана Југославија „понудом која се не одбија“ коначно претјера западно од Гвоздене завесе. Други курс према Југославији је био знатно конзервативнији, почивајући на страховањима да би, лишен доступне помоћи на Западу, Београд могао да се окрене Москви, чиме би се анулирало све што је после 1948. године Запад политички и материјално инвестирао у југословенску еманципацију од СССР-а и социјалистичког лагера.

У избору између ова два (без)излаза југословенско руководство није имало дилеме. Само пар година послије Титове смрти његови збуњени и вишеструком кризом застрашени епигони нису могли ни да помисле на раскид са кључним правцима његове спољнополитичке доктрине. Послије Радовићевог конспиративног разговора у Њујорку Југославија је поживјела тек једну деценију. Да ли би прихватање „непристојне политичке понуде“ Chase Manhattan банке и „људи који су обликовали будућност свијета“ довело до другачијег исхода? То никад нећемо сазнати.

Понуда Chase Manhattan банке Београду, тако, није промијенила ток историје социјалистичке Југославије, али је по ко зна који пут на видјело изнијела снажну спрегу свијета великог новца и високе политике. Ипак, понекад и понегдје ти „савези елита“ (као у случају којим се овај текст бави) нису довољно јаки да произведу опипљивије резултате. У прољеће 1982. године инерција Титовог наслеђа показала се као довољно висока препрека.