Да ли је вријеме за референдум о Дејтону

Извор: Глас Српске

Технички гледано, нема никаквих препрека да се у Републици Српској одржи референдум о независности и да Народна скупштина верификује одлуку одговарајуће већине, каже професор емеритус Ненад Кецмановић са Факултета политичких наука у Бањалуци, истичући како нико унутар БиХ, а ни изван ње, нема моћ да то спријечи.

– Међутим, појављује се проблем унутрашњег и спољњег политичког признања резултата тог референдума. Стога сам мишљена да би за Српску било најбоље да распише референдум са питањем “Да ли сте за то да Српска прихвати Дејтонски споразум (или чак само Анекс 4 тог споразума) потписан у Паризу”. Ко би имао основа да то оспори?! Нико. Поента је у томе што се под тим подразумијева изворна, а не ревидирана верзија Дејтонског споразума – истакао је Кецмановић, додајући како би онда ту оригиналну верзију требало и примјењивати у пракси.

Каже како се заборавило да је Дејтон прихваћен само у Скупштини Српске и да никада није био стављен на референдум, иако се радило не само о новом Уставу БиХ, него и њеном потпуно новом устројству у односу на претходно стање. Такав закасњели референдум би, према ријечима Кецмановића, био право и обавеза Републике Српске.

– Референдум о изласку из БиХ за Републику Српску остаје посљедње рјешење, јер враћање свих изворних ентитетских надлежности значило би за српски народ задовољавајућу конфедералну композицију земље, каква је и потписана и међународно гарантована у Дејтону, односно у Паризу – категоричан је Кецмановић. 

У једном од својих ауторских текстова за “Глас Српске” професор уставног права Милан Благојевић објаснио је како су веома ријетке државе, чак и оне федералне, које у својим уставима изричито прописују могућност отцјепљења неког свог дијела. Једна од таквих ријеткости је, како је објаснио, Федерација Светог Кристофера и Невиса, острвска држава у Карипском мору. Оваква могућност, међутим, навео је, није садржана само у том уставу, већ се може наћи и у највишем правном акту Француске, а која се у науци уставног права с правом одређује као веома централизована унитарна држава, али и код Велике Британије, бар у оном дијелу који се односи на Шкотску.

У контексту ове приче треба споменути и случај Папуа Нове Гвинеје. Према важећем уставу ове острвске државе, суверенитет ове земље је неспоран, па самим тим и евентуални чин отцјепљења било ког дијела државне територије. Међутим, све то није било сметња да се на острву Бугенвил, које је дио ове државе са аутономним статусом, у новембру 2019. одржи референдум о независности. Посебност овог референдума је што је одржан уз присуство представника УН.

Крајем прошле седмице, уз амин Париза, одржан је други референдум о независности на Новој Каледонији, острву које се налази под француском јурисдикцијом. И Шкоти све гласније најављују ново изјашњавање, а поготово након што је Велика Британија изашла из Европске уније.

Поставља се питање откуд те “могућности” и откуд сви ови референдуми, тим прије што се у наведеним примјерима не може рећи да је становништво дискриминисано од стране државних власти. Одговор на њега треба потражити у међународном праву у којем, наглашава Благојевић, супротно схватањима која се код нас могу често чути, није забрањено право на отцјепљење, нити одржавање референдума народа о независности.

Према ријечима професора Кецмановића, референдум као један од начина изјашњавања грађана је изворни и највиши облик демократије, па је чак Европска унија још прије двадесетак и више година препоручила свим чланицама да га користе када год је то могуће. 

Када је у питању изјашњавање о независности, односно праву народа на самоопредјељење до отцјепљења, оно је, истиче он,  записано у Повељи Уједињених нација.

– Али у истој повељи, на другом мјесту, штити се и сувереност држава. Та контрадикција омогућује да се свако позива на оно што му одговара и да се оцјене који принцип је важнији доносе “ад хок” у складу са политичким интересима и односом политичких снага на “терену” – наводи он.

Објашњава и како није неопходно да право на референдум о независности буде предвиђено уставом земље – довољно је да није изричито искључено.

– Колико знам, ни у једној земљи на свијету не пише да је референдум о независности забрањен, односно да народ нема право да се изјасни о овом питању – каже Кецмановић.

И политички аналитичар Александар Савановић сматра да се ради о питању које збуњује многе, јер је ријеч о привидном сукобу два базична начела међународног поретка – праву народа на самоопредјељење и суверености државе.

– Ако исправно разумијемо савремено право, онда је јасно да је то само привидни конфликт. Наиме, оно што је недопуштено јесте унилатерално отцјепљење, а не отцјепљење као такво. Заштита суверенитета државе односи се само на то да међународно право неће пристати на промјену границе дате државе без њене сагласности. У питању сецесије постоје два основна питања: “ко” и “када”. Ко има право на самосталност, народ, регија или федерална јединица. И под којим условима. Да ли је на примјер нужна етничка унифицираност – наводи Савановић.

Каже како је одговор на ова питања јасан и општеприхваћен. Било ко може испоставити захтјев за самосталност и није нужно да има претходну историјску дубину државности, културну или националну унифицираност, нити да је федерална јединица.

– Теоријски посматрано, неважно је да ли је такво право записано или не у уставу државе. Оно постоји у сваком случају. Наравно, ако постоји тзв. клаузула о сецесији, ствар је јаснија, јер се може законима прецизно формулисати процедура изласка. То је, уосталом, био случај и с државном повељом Србије и Црне Горе. Када нема такве клаузуле, право да се испостави захтјев за самосталношћу имплицитно постоји. У контексту референдума, нарочито тамо гдје је он консултативни, нема ништа спорно, јер влада провјерава мишљење својих грађана у којој и каквој држави желе да живе. Међутим, треба разликовати право на исказивање воље народа за самосталношћу, с правом изласка из државе. У случају Српске, ми имамо свако право да организујемо референдум о том и било ком другом питању и изјаснимо се да ли желимо самосталност – категоричан је Савановић. 

Али, да би та самосталност била призната и од стране међународне заједнице, Савановић наводи како је за такво нешто потребно да Република Српска добије сагласност Сарајева, јер би унилатерално проглашење било “правно ништавно и не би било признато”.

– Такав референдум је могућ у било ком тренутку и без било каквих посебних предуслова. Није потребно ни да ми у Устав уградимо клаузулу о праву на самоопредјељење, она већ имплицитно постоји. Друго питање је шта би Влада урадила с резултатима, ако претпоставимо да се грађани изјасне за независност. Једино што би било правно ваљано јесте да она на основу њих уђе у преговоре са осталим актерима у БиХ и да их покуша убиједити да признају нашу вољу. У садашњем стању ствари, јасно је како би то завршило. Међутим, ко зна, можда се у догледно вријеме клима промијени – каже овај политички аналитичар.

Напомиње да много тога зависи и од омјера снага у  свијету, а случај Косова је вјероватно најбољи примјер “волунтаризма који понекад влада на међународној сцени”.

– Једнострано проглашење независности ове српске покрајине био је правно неприхватљив акт и сви који су га признали прекршили су, с позиције пуке силе, међународно право. Тиме је створен опасан преседан. Зато је свима тако важно да Србија на неки начин призна косовску независност, експлицитно или имплицитно – напомиње Савановић.

Косово, међутим, није једини случај дволичности међународне заједнице и појединих великих сила, а као најбољи примјер саговорници “Гласа Српске” наводе и бившу Југославију.

Према ријечима Кецмановића, међународна заједница је зажмирила на резолуцију ОЕБС-а о неповредивости граница држава у Европи и дозволила сецесију Словеније и Хрватске.

– Све ово вријеме се, нажалост, прећуткује и да су највеће западне силе признале независност Косова. Према њиховом мишљењу, Косово може да оде из Србије, а Српска не може из БиХ. То нема никакве везе са међународним правом – поручио је он.   

Да постоје двоструки међународни аршини, сматра и магистар политичких наука из Бањалуке Хелена Крнетић, која припрема докторат на тему појединих сецесија у свијету.

– Према међународном праву постоје два принципа. Један је право на самоопредјељење које укључује и сецесију, а други је територијални интегритет државе. Нажалост, ова права се у појединим случајевима селективно примјењују. Велике силе диктирају политичке процесе и оне у складу са својим геополитичким интересима подржавају један или други принцип. И у том контексту је могуће посматрати поједине референдуме и сецесије које су се десиле у не тако далекој прошлости – каже Крнетићева.

Када је у питању Република Српска и њен статус, слаже се са професором Кецмановићем, те истиче како би најбоље рјешење био повратак на изворни Дејтонски споразум. На тај начин би се, каже она, Републици Српској вратиле одузете или пренесене надлежности, онемогућили покушаји централизације БиХ и правног “гушења” Српске, те створили услови за неки “комотнији” и нормалнији политички живот.

– Ако би и један такав референдум био споран, онда не видим шта би друго власти Српске могле учинити, осим да затраже од грађана да се изјасне о будућем статусу Српске – истакла је Крнетићева.

У Републици Српској је већ одржан један референдум. Тог 25. септембра 2016. грађани су огромном већином одлучили да се 9. јануар и убудуће обиљежава као Дан Српске. Према подацима Републичке комисије за спровођење референдума, од укупног броја изашлих гласача чак 99,79 одсто је гласало “да”.

Успјешни референдуми: Либерија, раздруживање Шведске и Норвешке, Исланд, Камбоџа, Фарска острва, Гвинеја, Самоа, Алжир, Малта, Бахреин, Џибути, Словенија, Јерменија, Азербејџан, Хрватска, Естонија, Грузија, Летонија, Литванија, Македонија, Украјина, Придњедстровље, Туркменистан, Узбекистан, БиХ, Осетија, Еритреја, Молдавија, Источни Тимор, Црна Гора, Судан…

Безуспјешни: Сјеверна Ирска, Аруба, Квебек, Нова Каледонија, Бермуда, Невис, Баскија, Шкотска…