Сјећање на Момчила Крајишника

Аутор: прота Милун С. Костић, бивши парох лондонски

Био је 5. јануар по новом календару 2010 године. Два дана пре прославе Православног Божића. Пошао сам раније ујутру подземном железницом, а потом железницом до Белмарш затвора који се налази недалеко од Лондона, а у коме се налази хашки осуђеник Момчило Крајишник.

Он је изразио жељу да се пред Божић исповеди и причести па су власти затворске, преко римокатоличког затворског свештеника Едварада, обавестиле мене о томе и заказале моју посету њему.

До Лондон Бриџа променио сам две подземне железнице. Од Лондон Бриџа сам узео воз који иде на југоисток и најзад се уставио на деветој станици Пламстед најближој затвору Белмарш.

Чим сам изашао са станице, а први пут идем у посету у овом затвору, ушао сам у прву радњу и један Индус ми је објаснио како да дођем пешице до затвора за, како каже, десет до петнаест минута. Стигао сам нешто раније од заказаног времена. Пронашао сам пријемно оделење где су ми узели пасош и возачку дозволу, дали број и послали ме даље. Све ствари, а имао сам врло мало, ствавио сам да прођу кроз рендген. Кад су приметили мој метални прибор за причешће, који сам пре неколико година добио од једног грчког официра у Лондону на поклон , а који се лако носи, било око врата или у џепу, рекоше ми да то није дозвољено унети унутра. Питам се шта сад да радим и како да причестим човека. Ипак морао сам се помирити са тим и узео сам само честицу Тела Христовог, са којом причешћујем и болесне по болницама, завио у чист папир ставио у џеп на грудима и чекао даља упутства. Рекоше ми да ће ми све то вратити на рецепцији у повратку заједно са пасошем и возачком дозволом.

Једна службеница ме поведе кроз многа врата и браве откључавајући и закључавајући док ме  доведе у канцеларију оца Едварда, римокатоличког затворског свештеника. Код њега сам наишао на прави братски , свештенички и хришћански пријем па ми баш некако лакну и помислих  благо онима који су у јединству са Господом. Рекох му да су ми узели прибор за причешће и он ме утеши рекавши: ” Важно је да сте понели Тело Христово а ја ћу Вам дати Свету чашу и вино”.

Мислио сам да ће ме повести у затворску цркву где ћу сачекати да доведе Момчила, како то обично бива у затворима. Ипак он ме је повео опет кроз многа врата у довео пред ћелију  господина Крајишника и рекао ми  да ће ме он чекати испред у ходнику док завршим исповест и причешће па ће доћи по мене.

Заиста више него љубазно од њега. Поздравих се са Г. Крајишником. Изљубисмо се три пута а он узе благослов љубећи руку.  Он ми рече да је постио и припремио се за причешће и каже да и иначе пости и да му кад год пости доносе само посну храну што је за сваку похвалу јер није лако удесити свима затвореницима  и испунити њихове жеље а ево они то овде тако чине.

Прво исповест па причешће. Кад смо завршили причешће ступили смо у разговор колико нам време дозвољава и док отац Едвард не дође по мене.

Ја га питам о његовој осуди а он ми каже:”Нити сам крив нити се тако осећам. Шта је ту је. Надам се да ћу издржати”. Ја му рекох да је срећан што је верник и уз Божју помоћ све ће савладати и охрабрих га колико могох на чему ми се он захвали. Осетио сам тада најбоље шта значи вера у Бога за сваког човека. Помислио сам како он са пуно оптимизма и вере подноси затворски живот и чека неко боље сутра.

Ја му рекох да ћу му послати нешто новца преко затвора јер су телефони и телефонирања скупи. Он ми захвали али и рече:” Ма за мене мање више, али бих вас замолио ако постоји икаква могућност да се помогне господину Симићу који је у затвору у Шкотској. Писао ми је чак и у Хаг да је без новца и да има тешкоћа.” Ја обећах да ћу одмах телефонирати оцу Жарку који је парох у Брадфорду и најближи Шкотској и казати му о овоме  јер мислим да га је он једном тамо већ посетио.

Помислих у себи како је Момчило баш прави и несебични Хришћанин јер мисли колико о себи толико и о свом  ближњем. Бог ће га зато наградити.

Дође и отац Едвард и продужисмо заједно разговор. Ја га упитах да ли би могао да оставим Момчилу један календар за 2010 годину и једну икону Богородице што ми он одобри.

Каже ми:”Ако желите да му нешто пошаљете увек пошаљите на мене  а ја ћу му то предати”. Захвалих се и обећах послати Момчилу икону Св. Стефана, његове крсне славе ,и још неку ситницу док ме он замоли да на Св. Стефана упалим свећу за њега у цркви. – Обећах да ћу то свакако учинити. 

Време је можда истекло и остао сам мало више од дозвољеног, захваљујући опет оцу Едварду.

Изљубих се са г. Крајишником и пожелех му срећне празнике Христовог Рођења а и он мени тако узврати. Напустих ћелију радостан што сам га исповедио и причестио и што ће Божић дочекати правилно хришћански.

Поведе ме отац Едвард до његове кацеларије где сам видео и две сестре монахиње које му помажу у свештеничкој служби у затвору.  Ја вратих позајмљено за причешће и они ми љубазно понудише кафу. Ја рекох да ћу попити црну кафу али без млека и шећера. Остадосмо неколико минута у разговору и пошто је мени време повратка поздравих се са свима а са мном  пође сестра Тереза до рецепције и излаза јер и она иде на неку сахрану.

Заиста на изласку добих све што сам раније оставио, као и мој прибор за причешће, захвалих се и пун неке радости кренух пешице назад ка станици. Нисам много одмакао кад сестра Тереза заустави ауто поред мене и рече ми да пролази станицу и да не идем пешке да ме повезе. Захвалих се и седох у ауто. Тако сам брже стигао на станицу за повратак у Лондон.

Све време сам осећао неку посебну радост за овај данашњи дан и размишљао како људи Хришћани гледају  и на друге Хришћане које тек сретну као на најрођеније. Тако се данас показао отац Едвард са својим сарадницима. Размишљао сам и о свему што се догодило последњих година у нашој ојађеној Отаџбини. Знам да је наш обичан народ пун осећања за сваког свог суседа било да је које вере и нације и да су увек били спремни да живе једни са другима уз рад, кафенисање и причање, а ето шта нас је задесило највише захваљујући моћним и силним који нам стално причају о братству и јединству а сами су спремни да га разбију кад год им се тако прохте.

 Ишао сам код г. Крајишника у затвор Белмарш да га причешћујем  док га нису преместили даље на север где га је посећивао други свештеник. Послао сам му и неке књиге на читање што је он много волео и врло често ми телефонирао и остали смо у вези до краја.

Разумљуво да сам био врло срећан када је пуштен из затвора и вратио се својима у Републику Српску за коју се борио.

Вест о његовој смрти 15. септембра ове 2020 године растужила ме али и подсетила на многе ствари и догађаје везане за њега  и сав наш народ.

Зато сам и написао ове редове о сећању на њега јер он то заслужује.

Знам да ће као верник ући у Царство Божије  и да је отишао тамо где више неће бити бола ни патње ни незгода и где је радост бесконачна. Вечан покој његовој племенитој души а Бог нека подари утеху његовој родбини.