Reagovanje na tekst Mustafe Cerića “Ljubav Amfilohija Radovića sa šejtanom iz pakla”

Autor: Goran M. Janićijević

„… sve se čovjek bruka sa čovjekom…“

              (Petar II Petrović Njegoš)

Na naslovnici veb magazina Bošnjaci.net 06. septembra 2020. (15.03.25) objavljen je tekst reis-ul-uleme Mustafe Cerića pod naslovom  „Ljubav Amfilohija Radovića sa šejtanom iz pakla“.

Odmah ispod naslova prikazana je fotografija Mitropolita Amfilohija gde se vidi kako mu je vetar razdelio bradu; reč je o starom novinarskom triku sa ciljem da se kod čitalaca  a priori izazove odium u odnosu na temu teksta. Iskusni čitalac prepoznaje takve trikove i za njega je to „plitak potok“ žurnalistike. Takva plitkost ipak je malo previše od jednog imama. Izgleda da nije, jer previše se odnosi i na natpis iz teksta, koji je belim slovima ponovo ispisan preko donjeg dela fotografije.

Ti redovi ne samo da su potvrda uočene plitkosti, već zadiru dublje i u neke etičke devijacije, budući da je pojam „bolest“ u toj meri isprofanisan i divergiran da rečenica deluje kao preuzeta iz nekakvog uličnog slenga: „Očito, za Amfilohija nema lijeka od njegove duhovne, duševne i umne bolesti, ali ima naša poruka svima koji boluju od ove duhovno-duševno-umne mitološke, zavjereničke, busijske i njegoševsko-genocidne bolesti koja glasi…“. Uz sve gramatičke „inovacije“ u jednoj rečenici „prosuta“ je tolika količina mržnje i strašću zaslepljene ideološke blasfemije, koja ne da ne priliči imamu već ni jednom čoveku koji je ikada sedeo u školskoj klupi. 

Već na nivou naslova i naslovne fotografije postavlja se pitanje motiva autora teksta, koji zvuči kao reakcija na nešto što je ličnost iz naslova rekla ili učinila. Šta je zapravo rasrdilo Mustafu Cerića? Da li je možda reč o skorašnjim događanjima u Crnoj Gori, neka Mitropolitova izjava za medije ili šta drugo?

Pokušaj alegorijskog profilisanja Cerićeve „šejtanologije“ nije vredan komentara. Istovetna je stvar sa glotološko-etimološkim egzibicionizmom i pokušajem etabliranja teze nomen est omen.

U izlaganju našeg autora, koji nastupa sa samouverenošću iza koje se naslućuje svest o „smislenosti i rafiniranosti u izlaganju“, pažnju privlači sledeća rečenica:  „Od svih koji nose ovo ime ima jedan Amfilohije na Balkanu, preciznije u Crnoj Gori, koji se odaziva na titulu mitropolit crnogorsko-primorski, koji sebe vidi kao naslednika svetog Petra Cetinjskog, koji se dopisuje s vladikom Danilom Ščepčevićem Njegošem, koji mu u svom zadnjem pismu iz pakla poručuje da kaže šta je značila „istraga poturica““.

Osim što iznenađuje imamova upućenost u sadržaje „pošte iz pakla“, skoro zaprepašćuje činjenica kako je plitko u daljem toku ove „epistole“ postalo nisko i prilično prosto.  To je naročito uočljivo u sintagmi: „..koji se odaziva na titulu…“. Postavlja se logično pitanje da li bi se autor osetio uvređen kada bi neko pomenuo njegovo „odazivanje“? Ukoliko se nađe neko sa tolikom dozom primitivizma. Što se tiče teze da Mitropolit Amfilohije  „sebe vidi kao naslednika svetog Petra Cetinjskog“, nije stvar u „viđenju“ kao ni u „odazivanju“, već u istorijskom realitetu, što, otprilike izgleda ovako:  „Mitropolit Amfilohije, na osnovu principa apostolskog prejemstva, na tronu mitropolita crnogorsko-primorskih nasledio je svetog Petra I Petrovića Njegoša“ Osim što je u pitanju crkvena tradicija, reč je i o diplomatskoj konvenciji, koja bi jednom verskom poglavaru trebala da bude poznata. Ili se iza opskurnih aluzija krije neka ogorčenost zbog jednog naroda i jedne crkve (?) koji se „istražuju“ kao retrogradni odgovor na „Njegoševu istragu poturica“. Moramo se složiti da istoriju treba poznavati, ali se ne može živeti u njoj i ostati normalan. Cerićevoj metaforičnosti nikad kraja, a kako se može saznati iz njegovog izlaganja, imam veruje da se naročito razume u bolesti „dijagnostikujući“ jednu od njih kao  „njegoševićko-genocidnu bolest“.

Uvaženi hećim treba uvek da ima na umu da je Gorski vijenac zapravo drama u stihovima, a ne sam život; dakle, reč je o književnom delu. U evropskoj književnosti i kulturi ni istoricizam kao ni naturalizam jednog Emila Zole ipak nisu mogli da ukinu neprmostivi jaz između umetničke i istorijske stvarnosti. Istina, pomenuto delo bavi se određenim istorijskim događajima i okolnostima. Druga je istina da se kroz književnost ponekad prenose neke političke poruke i ideje, ali do mere i granice  koje  onemogućavaju dnevno-političku angažovanost, jer njihovo prelaženje umetnost dovodi u pitanje. Moramo se složiti da je Njegoš bio veliki književnik, ali kod takvih je problem u manjku adekvatnih čitalaca. Prozivati Njegoša za „istragu poturica“ ravno je optuživanju Homera za opsadu Troje. Ovaj filozof i pesnik napisao je možda najdublje i najuzvišenije redove na jeziku na kom pokušava da piše i Mustafa Cerić.

Goran M. Janićijević

Goran M. Janićijević (Zaječar, 1962), završio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1987. godine. Magistrirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenje za istoriju umetnosti, uža naučna oblast Teorija umetnosti, 2012. godine.

Vidjeti ovdje opširnije u PDF: