Чување средњовјековне традиције кроз умјетничке занате

Извор: СРНА

Добрила Боба Ашкрабић, предсједник Удружења “Двије руке”, на бесплатним радионицама соколачког Удружења “Аурора” учи све заинтересоване жене вјештинама ткања тканица и тајнама златовеза, у жељи да помогне очувању српске средњовјековне традиције и народних мотива из тог доба.

Сарадња са овим соколачким удружењем, како каже, траје већ годину дана, а повезала их је жеља да “сачувају традицију старих умјетничких заната `нитима женских рукотворина`, кроз која настају права мала умјетничка дјела”.

Она напомиње да је недавно са пријатељицом, комбинујући златовез и магнет, урадила прикладне украсне предмете за поклоне за потребе општине Соколац.

Све то је украсила мотивом гласиначких колица – званичним туристичким симболом општине.

Договор са Удружењем “Аурора” био је да на малом разбоју – коњићу почну са ткањем појасева од вуне, који су и сада битан елемент народне ношње и све више тражени као украс. Ти појасеви ширине до 15 центиметара и дужине два до 2,5 метара у народу су познати као тканице.

Ашкрабићева, као професор у пензији, већ деценијама његује српске средњовјековне рукописе, те манастирску орнаментику и чува историју првих српских штампарија, чиме је и “пробудила” у радионицама на Сокоцу љубав према средњовјековној традицији, нарочито златовезу.

Жене “Ауроре” одлучиле су да, осим уобичајеног ланчаног и обичног бода, науче и мало неуобичајенији бод златовеза преко вуне, картона и памука, те да се обуче и у везу са шљокицама, који је чест пратилац златовеза на народним ношњама.

Ашкрабићева сматра да се данас традиција помало заборавља и да нема довољно стручних људи који би средњовјековној умјетности и симболици у свим видовима тадашњег стварања дали мјесто које им у српској историји припада.

Она вјерује да је његовање златовеза један од начина да се за млађа покољења сачувају богато културно насљеђе, писменост и стари умјетнички занати. Према њеним ријечима, златовез, као дио средњовјековне традиције, може се његовати на више начина.

– Ми настојимо да златовезом приближимо елементе из манастира јер највише радимо златовез розета српских средњовјековних манастира које су иначе рађене у камену, те златовез иницијала из рукописних књига и првих наших штампаних књига – наглашава Ашкрабићева.

Она тврди да је велики цвијет у неколико тонова црвене боје, који се користи као детаљ у народном везу, у ствари, стилизовани косовски божур – мотив чест на кошуљама, зубунима и другим елементима српске народне ношње.

Ашкрабићева указује и на велику заступљеност мотива ромбоидног облика у народним рукотворинама, који је стилизовани симбол ватре, посебно у везу покрстици.

Ти мотиви се најчешће примјењују у словенским народима и имају симболику коју треба изучавати.

Добрила Ашкрабић сматра да чување народне традиције треба бити далеко више заступљено у наставним програмима и наводи примјер Киргизије, која извози народну ношњу у Америку.

– Интересантна је та наша рукописна грађа која је занемарена, а у народу не постоји спознаја о томе које је све богатство у нашим рукописним књигама – истиче она.

Добрила указује на чињеницу да су српске рукописне књиге заступљене по цијелом свијету и да су јеванђеља која су Срби преписали присутна више у Њемачкој него у српској заједници, која би требала имати више слуха за чување тих докумената и укупне средњовјековне традиције.

Удружење “Двије руке” из Источне Илиџе окупља чуваре народних рукотворина и љубитеље средњовјековне традиције и културе српског народа.