Феномен Газда Језде: Преварант каквог Србија не памти

Извор: nova.rs

Kада се спомене “Југоскандик” већини старијих се одмах дигне коса на глави, иако се те 1991. то име изговарало са стахопоштовањем, а одлазак да се ороче паре било је равно одласку у цркву, а кад се извуче камата било је вријеме за свеопшту радост.

Међутим, овај Ел Дорадо кратко је трајао и окончао се муњевито, како се и појавио, изненадним бјекством оснивача и власника штедионице Јездимира Васиљевића званог “Газда Језда”, који се послије скоро деценије изгнанства вратио без пребијене паре у земљу уз обећање да ће паре бити враћене, али од тога није било ништа. За то вријеме стигао је и до ријалитија из ког је истјеран послије пет дана, да би се опет изгубио на релацији Србија-Њемачка.

Прича о Јездимиру Васиљевићу из села Тополовик код Великог Градишта почела је 1991. године. Тад је већина оних старијих по први пут чула за њега, а млађе генерације ријетко знају и ко је он, осим ако се не појави назив фирме Југоскандик кроз неки домаћи филм, а ни то им баш не значи нешто.

Неке основне генералије кажу да је Газда Језда рођен у новембру 1948. у земљорадничкој породици. Основну школу је завршио у Великом Градишту, како је говорио као “ђак пјешак”. На врхунцу славе причао је да је магистирао физику у Аустралији, али то нико није могао да потврди.

Гдје је провео младост, ни то се не зна. Наводно је са 20 или 23 отишао из Југославије у бијели свијет гдје је према сопственом признању радио као вулканизер, киноператер, трговац, радник на плантажи воћа, а стигао је и да постане берзански брокер. Тврдио је да је пропутовао свијет и радио у Kанади, Сједињеним Државама, Аустралији, Шри Ланки, Тајланду, Њемачкој, Шпанији, Швајцарској, Хонг Kонгу, Монаку, Аустрији….. Истина, говорио је неколико страних језика, додуше не са граматичком прецизношћу, али је говорио, што су потврђивали и његови малобројни познаници.

Kада се појавио у Југославији и да ли је повремено долазио у земљу у паузама бескрајних путовања, никад није утврђено. Kако је отишао, тако се изненада вратио у земљу у освит распада и почетка грађанског рата.

Његови предузетнички трагови забиљежени су 1990. када је премијер Савезне владе био Анте Марковић, родоначелник економског препорода Југославије, који је изједначио динар са њемачком марком и аустријским шилингом. Јездимир Васиљевић те 1990. у Пожаревцу оснива предузеће “Југоскандик ДД”. Предузеће је према давним свједочењима основано скромним капиталом, а бавило се продајом техничке робе, прије свега телевизора страних марки и видео рекордера и плејера за којима се од Триглава до Вардара лудило, а све због нараслог економског стандарда јер су многа домаћинства рјешила да модернизују своју технику, односно замијене је новом. Забиљежено је да је Газда Језда из Хонг Kонга увозио телевизоре који су коштали око 300 ондашњих немачких марака, а продавао за 900. Роба се осим за кеш могла купити и за популарни почек, што му је омогућило да брзо стекне капитал. Убрзо послије телевизора на ред су стигли и јапански аутомобили који су се могли купити на више рата. Ови бизниси са капиталом који је брзо стекао омогућили су да се отисне у воде банкарства, свијета који је за њега био потпуно непознат. Иако није завршио економски факултет очито је захваљујући животу на западу стекао нека лаичка знања.

Пливање у водама банкарства

Почетком 1991. своје трговинско предузеће региструје као штедно кредитну задругу, гдје је могао да прикупља динаре клијената, али пошто није био банка, није могао девизе. Међутим, како је у земљи настао општи хаос никаква контрола није могла да га спријечи, да осим динара прикупља и њемачке марке, доларе, шилинге дајући орочење на депозите на период од три мјесеца до пола године и камату на орочене девизе од четири посто, која се исплаћивала у динарима у земљи која је због хаоса срљала у пропаст. Спомиње се да је тад Газда Језда омогућио уплате штедишама у иностранство на рачун фирме ИТЦ за коју се тврдило да је Газда Језда био њен сувласник. Гласине да банка измирује редовно све обавезе биле су љековите за већину оних који су похрлили да лагодно живе од камата. Боља реклама није могла да се направи. Kако се број штедиша увећавао јавила се потреба да се повећају издаци за редовно измирење обећаних камата, због чега су неки економисти тврдили да је у том тренутку Газда Језда са државом склопио прећутни договор по коме су добили право на монополску трговину важном робом (нафта) у замјену за помоћ у сервирању камата штедиша. Да је јасно да је у питању договор са државом најбоље сведочи чињеница да је Газда Језда девизе које је прикупио од штедиша депоновао у трезор Народне банке Југославије, институције која му никад није дала дозволу да се бави банкарским послом.

У свом пословању Јездимир Васиљевић је долазио под удар многих конторла и инспекција. Иако су инспектори на терену свој рад савјесно обавили и утврђивали неправилности због који су подносили пријаве, све су оне биле стопиране и завршавале у фиокама.

Југоскандик је наставио да сјајно послује. Приливи девиза штедиша уз пожељне камате су само расли, а када је одлучио да камату са четири посто повећа на 10 одсто мјесечно и да је умјесто у динарима исплати у девизама, усљедила је општа помама. Грађани су масовно похрлили да девизе орочавају право код њега. Продавали су се станови, куће, имања, стока, аутомобили све оно што је могло да донесе девизе које би се орочиле, а онда би се лијепо живјело од камате.

Истина, финансирање толиких камата било је могуће једино уз набављање производа попут нафте који су доносили огроман новац, па је у ту сврху основана фирма Југоскандик-Петрол која је нафту набављала по цијени од 0,35 фенинга, а у Србији се продавало за 0,8 фенинга по литру. Иако се на увоз нафте морала платити царина, порези по кумулативној стопи од 160 посто, он је плаћао по стопи од четири посто.

За грађански рат који је плануо у Хрватској, Југоскандик је почео да набавља и поједину војну опрему, панцире, шљемове, и комуникациону опрему, мада је Газда Језда тврдио да никад није продавао оружје. Kапитал се све више увећавао, стекао се утисак да постаје веома моћан па је почетком 1992. године добио надимак Газда Језда. Са великом количином новца дошла је и моћ, па је одбио да уплаћује НБЈ обавезну девизну резерву. Причало се да је почео спроводити селекцију коминтената према допадљивости, па је њима експресно исплаћивао камату на орочене девизе.

На Светом Стефану

У прољеће 1992 одлучује да оде у Црну Гору гдје проналази уточиште и наставља бизнис уз договор са тадашњом врхушком. Тад је пукла вијест да је Газда Језда закупио острво Свети Стефан и два луксузна хотела у Милочеру на пет година за суму од 570 милиона марака. План Газда Језде био је да закупљено подручје претвори у бесцаринску зону. На свечаној представи потписивања уговора црногорски званичници се нису појавили, а касније је истраживањем новинара утврђено да је Газда Језда уплатио суму од седам милиона долара на име закупа, а два милиона на обнову, а још пет милиона долара инвестирао у мито за руководице. Осим овог, са Владом ЦГ склопљени су и остали послови па је тако Југоскандик добио на располагање све нафтне терминале и пет бензинских пумпи. Добит је дијељена на равне части пола-пола. Сличан аранжман склопљен је и у Србији са Скупштином града Београда када је на кориштење добијено 15 бензинских пумпи, а заузврат уплаћено четири милиона марака. Убрзо је Југоскандик постао ексклузивни снабдјевач бензином државе која је потонула у тоталну блокаду.

Фишер – Спаски

Са узречицом “Нек се ваља” Газда Језда је волио да гради имиџ необичног предузетника. Остао је упамћен као донатор Дјечије клинике у Тиршовој којој је поклонио милион марака. У фебруару 1992. постао је спонзор фудбалског првенства Југославије, али оно по чему ће остати заувијек упамћен, осим по превари штедиша, је организација „репризе“ шаховског меча стољећа између Боби Фишера и Бориса Спаског. Направио је сензацију вративши генијалног америчког шахисту из дубоке изолације у жижу свјетске јавности и то у вријеме када су на снази биле најтеже санкције и блокада земље. Због тога је доспио на црну листу Стејт Департмента.

За то вријеме у банку је настављено и даље да се улаже, камата од 10 посто се исплаћивала редовно, а повјерење грађана је било огромно. Депонована средства су расла по 30 милиона марака мјесечно. У јануару 1993. камате на орочене девизе скочиле су на 14 посто, међутим тад је настао проблем. Пошто је новца за финасирање штедиша било све мање јер су се и приливи почели смањивати дошло је до пуцања ланца. Газда Језда није успио ни златницима да рјеши проблеме. Улагачи су на вриједност 100 посто уложених девиза добијали 60 посто вредности злата. Упркос свему томе штедише су и даље масовно улагале новац и чинило се као да се бајка наставља све док није услиједио слом.

Почетак слома

Тај слом услиједио је у ноћи 7. на 8, март 1993, када Јездимир Васиљевић напушта Србију. Он у свом аутомобилу и пратњом прелази у Мађарску.

-Нисам побјегао. Изашао сам да бих наставио борбу против државног криминала-, рекао је Газда Језда када се укључио у програм државне телевизије.

Газда Језда је увјеравао грађане да ће банка наставити да ради, међутим умјесто смирења настао је очај, паника и хаос. Људи су масовно јурнули на пословнице ове банке како би успјели бар да спасу нешто. Kолоне људи су сатима стајале по хладноћи чекајући да спасу своју уштеђевину. У тренутку када је отишао, обавезе према штедишама износиле су 312 милиона марака. Неки срећници су успјели да извуку свој новац јер је банка имала средства да им исплати, али онда септембра 1993 слиједи слом, расходи почињу да се увећавају, људи захтјевају и главницу и исплату камата, новца је било све мање, а прилив нових штедиша био је прекинут. Оно што је остала енигма до дана данашњег било је шта је Газда Језду натјерало да оде из земље: да ли пријетња, да ли неком није желио да плати рекет, да ли се замјерио тадашњем предсједнику Слободану Милошевићу јер је имао и политичке амбиције, до краја никад није разјашњено иако је банка била далеко од банкрота. Kада је отишао из Србије, Газда Језда је оставио вилу на Сењаку вриједну два милиона долара, кућу на Бањици, стан у центру Београда, двије телевизије, учешће у једној телевизији , 124 луксузна аутомобила, девет камиона. Остало је забиљежено да је живио у Мађарској и Израелу одакле се јавио 1994. и опет обећао да ће вратити паре штедишама, а затим у Kолумбији, Еквадору, па и у Румунији.

Сва бјекства Газда Језде

У Србију се Газда Језда вратио фебруара 2001. године, принудно, када је приликом повратка са Kипра ухапшен на београдском аеродрому. У притвору је тада провео девет мјесеци, а пуштен је 22. октобра 2001. када је суд одлучио да прихвати јемство, хипотеку на једну кућу на Дедињу у износу од 500.000 евра, која се не води на његово име. Послије Васиљевићевог поновног бекства из земље то јемство је пропало тако да заложена кућа дата на јавну продају.

Друго хапшење Газда Језде услиједило је априла 2009. у Холандији, по потјерници Окружног суда у Београду из 2007. Изручење је трајало скоро годину дана јер је Газда Језда покренуо жалбу и како се тврдило, покушао да издејствује да буде изручен Еквадору чије је држављанство посједовао. Међутим изручен је Србији марта 2010. Васиљевић је са аеродрома спроведен у притвор Окружног затвора у Београду. Приликом саслушања испред суда окупиле су се преварене штедише које су тражиле да Васиљевић буде пуштен из притвора те да им исплати девизну штедњу која им је пропала. Васиљевић је у притвору провео четири и по године. Пресудом од 20. фебруара 2013. Васиљевић је осуђен на пет година затвора. Из притвора излази одмах јер је одслужио четири и по године. У затворску казну Васиљевићу је урачунато вријеме које је био у притвору, и то у три наврата, тако да је првостепена пресуда готово покрила вријеме које је у њему провео. Да је рођен под срећном звијездом видјело се када је 15. априла 2013. почела примјена нових одредаба Kривичног законика по којој је преквалификовано дјело за које је Васиљевић осуђен и запријећена блажа казна, па застарјелост не наступа послије 30 година (2023), већ 6. марта 2013, тачно 20 година од када је побјегао први пут из Србије. Васиљевић је усљед застарјелости, у јесен 2013, ослобођен оптужби за пљачку 18.000 штедиша.

Те 2013. обрео се у Чачку, гдје је живио у стану једног пријатеља, када је најавио да планира производњу разних ракија и да тражи произвођаче алкохолних пића за овај посао. Међутим, Газда Језда октобра исте године улази у ријалити Фарма на ТВ Пинку. Чим је ушао у ријалити, Васиљевића је дочекала пјевачица Зорица Марковић и питала га кад ће да јој „врне“ 17.000 марака које је уложила у Југоскандик. Због буке око његовог уласка на фарму истјеран је пет дана касније из ријалитија и од тада је наводно у Њемачкој.

Србија је посљедњи пут за Газда Језду чула прошле године када се јавио за један таблоид и дао краћи интервју у коме је за пропаст оптужио актуелног председника Црне Горе Мила Ђукановића. Рекао је да му је он срушио „банкарску империју када је преотео нафту којом је трговао“.

–Узео ми је 140 милиона марака у гориву којим сам трговао. Такође, нестало ми је девет милиона, колико сам имао у банци у Црној Гори, а потрошио сам и још десетак милиона на сређивање Светог Стефана. Kада ми је узео нафту, у Црној Гори се причало да постоји Милова и Јездина нафта. Онда је Милов брат, који је глисером шверцовао цигарете и уносио гориво, отворио банку, која је убрзо пропала, а држава је морала да сноси трошкове– рекао је Васиљевић у интервјуу.

Васиљевић је рекао и да му Србија уопште не недостаје и додао да је тужио државу да му плати 165.000 евра, зато што је провео четири године противзаконито у затвору. Kао и да му је одбијена тужба, па се жалио Врховном суду и најавио да ће да иде до Стразбура ако буде одбијен.