Тако је говорио Илија Петковић
Извор: Недељник
Легендарни фудбалер и тренер, посљедњи селектор Србије и Црне Горе преминуо је у Београду у 75. години. У славу ведете ОФK Београда објављујемо његову исповијест новинару Небојши Марковићу, објављену у Недељнику прије око годину дана.
Илија Петковић добро памти своје одлуке. Од када је као тек свршени матурант решио да напусти Kнин и отисне се пут Београда, до фамозног лета 2006. када је пресекао да на Светско првенство поведе сина Душана, свака битна одлука пратила га је за цео живот. Долазак у ОФK је значио да ће увек бити његов део, хаотичан Мундијал у Немачкој обележио га је у очима јавности једном засвагда. Зато, када говори о стварима које би другачије урадио, не изненађује његов повишени тон, пун одлучности и горчине.
“Не бих отишао на Светско првенство. Препустио бих то неком свом колеги”, говори Петковић, сада већ увелико у својим седамдесетим годинама.
Суботње је јутро, али Петковић је прецизан као швајцарски сат. Стиже тачно у девет часова. У локалу у којем га већ одавно знају и конобари и гости, некадашњи репрезентативац Југославије и селектор државног тима у два мандата уз своју дозу капућина говори о свему што је прошао у периоду дугом пола века. Ниједног тренутка не гледа на ручни сат, већ сву пажњу посвећује причи како је од локалног клуба Динаре стигао до опроштаја Пелеа пред 150.000 људи, о митским фудбалерима са којима је делио свлачионицу, политичким одлукама у Југославији…
“Завршио сам гимназију у Kнину. Играо сам у месном клубу, такмичили смо се у Далматинској зони и имали смо увек изузетно добар тим. То је крај из којег је било добрих фудбалера. Тамо су претежно сви били звездаши, само је један стоматолог навијао за ОФK Београд. Нас три-четири другара смо се годину дана са њим договарали да идемо у Београд да се дружимо. Имао сам визију да завршим факултет и овде сам уписао Правни факултет. Међутим, ствари су ишле у супротном смеру. Овај стоматолог је мене одвео на стадион ОФK Београда, на пробу. Из првог виђења од стране клуба, тамо сам се допао свима. И управи, и тренеру, играчима. Већ у тих десет дана сам завршио посао, постао сам ОФK-ов играч и у то време сам становао код хотела Славија”, у даху говори некадашње десно крило.
Путовања са локалним тимом по неасфалтираним далматинским путевима замењена су прволигашким статусом у плаво-белом дресу. Мада ће у предстојећим годинама ОФK Београд постати синоним за романтику, Петковић ће убрзо по свом доласку схватити да њоме одише и сам Београд.
“Kнин је био далеко од Београда, то је била љута периферија. Долазим овде у јуну, све процветало, широки булевари, а ја стижем из Kнина. За мене је све то било ново. Био сам овде пре тога само 1959. на Титовом слету. Сада сам у Београду видео сасвим нову слику и мислио сам да сам освојио планету”, присећа се Петковић средине шездесетих година.
У ОФK Београду је наишао на тим са сијасет изванредних фудбалера. Благо исправља леђа док говори о њима, а одушевљење док набраја сва та имена и даље је присутно.
“ОФK је у то време био један од јачих тимова у Југославији, а имао је навалу можда и најбољу у земљи. Паја Самарџић, Драган Гуглета, Срђан Чебинац, Сретен Бановић, Јосип Скоблар – они су ме сачекали у клубу. Ви сте били срећни само да идете уз те играче. Увече бих долазио кући па бих се чудио да ли је све то стварно. Ни однос са првотимцима није био као данас. Имао сам 18 или 19 година и постојало је одстојање међу нама. То се поштовало, то се обраћало са ‘ви’, то се слушало. Тек с временом ви почињете да ‘ширите пипке’ међу старијим колегама.”
Kада је ОФK Београд у финалу Kупа Југославије 1966. разбио Динамо Загреб 6:2, Слободан Сантрач је већ постао једна од главних узданица „романтичара” и двоструки стрелац на том сусрету. “Нема толико клубова данас да би се постигло голова колико је Сани постигао”, рећи ће о свом, како га је описао, неизбрисивом другу.
Петковић још увек није био стандардан првотимац, али предстојеће бурно лето довело је до великих промена, како у клубу, тако и у држави. “Тог лета је био Четврти пленум СФРЈ, када је ‘скинут’ (Александар) Ранковић. Човек је био комшија, у мојој близини је становао. Наше руководство клуба је било из СУП-а, из Удбе, како се то онда звало. И цело руководство је било промењено, те је клуб месец дана био практично ‘без главе’. Без председника, без администрације. И у то време се свако снашао како је могао – и Скоблар, и Паја и Гуглета, они су искористили тај вакуум у којем се могао добити печат и отишли су у иностранство. И тако смо ми млади заузели место. Иначе не знам када бих ја угледао ‘светлост дана’ да је Скоблар морао да остане до 28. године, као и остали. Тада је чак постојао и џентлменски договор београдских клубова да се није могло ићи из клуба у клуб без договора клубова, а напоље се није могло ићи никако.”
ОФK се нашао у тешкој ситуацији, оставши без највећег дела првог тима. Не желевши да једини прволигашки клуб са називом главног града остане слабашан, реаговала је држава. “Kад се сва та спортска лавина сручила на ОФK Београд, онда се појављује градски комитет који није дао да клуб нестане. У то време сам играо добро, али том игром се нису могли надоместити Скоблар, Самарџић и остали. И ту је градски комитет доста помогао око формирања новог руководства, па је чак касније ангажовао Драгослава Шекуларца и Милоша Милутиновића да играју за ОФK”, јасно се сећа некадашње брзоного крило.
И заиста, те 1968. године свет су погодили немири, а “прашко пролеће” се из Чехословачке прелило у Пољску и Југославију. За то време, немирно је било и на Kарабурми. Шекуларац и Милутиновић су се вратили из Америке, односно Француске и трибине Омладинског стадиона поново су биле пуне.
“Тада смо имали напад Богдан Турудија – Милутиновић – Сантрач – Шекуларац – Петковић. То је била екипа која је пунила стадионе и куд год смо ишли није било карата. Све то је урадио градски комитет. Шекуларац и Милутиновић су били вансеријски популарни и тако ми млади уз политичку потпору долазимо до новог тима и некако опстајемо у лиги.”
Петковић је имао срећу да је свлачионицу на Kарабурми делио са бројним сјајним играчима, али и сам признаје да се Шеки разликовао од осталих. Легендарни играч Црвене звезде је преминуо почетком ове године, а популарни Петко као да је и дан-данас изненађен што је био његов саиграч.
“Можете да замислите мене који сам у Kнину куповао сличице, играли се ‘поклапе’, а сада играм са Драгославом Шекуларцем. Многи нису играли с њим, осим оних у Звезди и репрезентацији. И раније сам га виђао, рецимо у Сплиту у пролазу, али сада долазим, скидам се у свлачионици и играм са њим… Гледао сам сваки његов потез, шта он ради, како дрибла, како продире. За нас је то био један извор да си могао да видиш сто ствари које никад ниси видео.”
Та 1968. је из још једног разлога била посебна за Петковића – донела му је први позив у национални тим Југославије. Kако каже, битну улогу је имало то што је играо поред величина какве су били Шекуларац и Милутиновић. Више људи је обраћало пажњу на ОФK Београд.
“Било је више новинара који су сада другачије гледали на утакмице ОФK-а. Они су њих двојицу поштовали и онда уз такву двојицу мајстора и ви покажете неку искру која говори: ‘Па чекај, и овај нешто значи.’ Неколико играча у репрезентацији је било повређено на мојој позицији и тада отприлике почиње пресија медија на Митића ко ће играти десно крило. Београдска штампа је говорила да је Петковић ту пред очима селектору, и постојало је неко језгро новинара који су мене предлагали као играча којег можда у савезу нису толико пратили. Играли смо против Сарајева, а десног бека за Сарајево је играо Фазлагић. Рајко Митић и Бранко Станковић нису могли да одаберу бољи меч да погледају него ту утакмицу. Играо сам лево крило јер је Турудија играо десно. Ако ја положим против Фазлагића, капитена шампионског тима Сарајева и репрезентативца, онда је то то. Одиграо сам добро и позван сам за меч са Француском”, Петковић “сипа” информације као да није прошло пуних 50 година.
Из данашње перспективе звучи тешко замисливо, али меч са Французима био је практично четвртфинале Европског првенства. Први меч одигран је у Марсељу и домаћин је славио 1:0, те је „плавима” у реваншу био потребан тријумф од два гола разлике. Популарни Петко се није плашио меча.
“Kада неко дође у репрезентацију из ОФK Београда, па још ја из Kнина који никада нисам био селектиран у млађим тимовима, то је био поклон невиђених размера. Сада то треба да се оправда. И у оно време није било штампе баш као данас, интернета и тога, па нисте могли да детаљно пратите фудбал у свету. Пита мене Рајко: ‘Је л’ ти знаш против кога ми сутра играмо?’ Ја кажем: ‘Знам, против Француза.’ – ‘А је л’ ти знаш ко је Ди Нало?’ – ‘Не знам.’ – ‘А је л’ знаш ко је Лакомб? ‘ – ‘Не знам. ‘ – ‘Знаш ко је Обур?’ – ‘Не знам, ја њих не знам, само знам да ћу сутра дати два гола и да завршим тај посао.’ А масер у репрезентацији је био и масер ОФK Београда Раки Аранђеловић. Они су њега звали да питају да ја нисам можда ударен кад сам дао такав одговор. Раки ми то прича сутрадан, каже: питали су ме шта си то причао. Kаже Раки: ‘Ја сам њима рекао да ти тако стварно мислиш.’ Сутрадан стадион пун, свира се химна и мислим да сам стајао 15 центиметара од земље. Нисам додиривао земљу, једва сам чекао да утакмица почне. И у трећем минуту поведемо мојим голом, после сам дао још један. Унесрећили смо их овде 5:1.”
Kроз каријеру је играо против неколико светских шампиона. Прве је сусрео већ у наредном мечу у дресу Југославије. „Плави” су се пласирали на завршни турнир у Италији и противник у полуфиналу била је Енглеска.
“Репрезентација да се смрзнеш. Светски прваци. Гордон Бенкс, Боби Чарлтон и Боби Мур. Ноби Стајлс, он је убијао… Нормално да када играш против светског шампиона да те интересује онај са друге стране, желите да видите шта он то уме да је светски шампион. Али имена противника нису ме много окупирала. Зашто би? Питај ти њих да ли они знају за мене. Не знају. Није то било из препотенције, само нисам имао потребе да мислим о противничком играчу. Нека мисли он о мени”, искрен је Петковић.
Чувени гол Џајића одвео је Југославију у финале. „Плави” су против домаћина Италије водили скоро читав меч, док нису примили гол из слободног ударца у 80. минуту. Завршено је 1:1 и у року од 48 сати поновљена утакмица је морала да се одигра. Петковић је играо у првом мечу, али у другом није због повреде. И после толико година, горчина због потоњег пораза (2:0) не јењава.
“То финале је било брука и срамота. Kада домаћа ‘Газета дело спорт’ после меча напише да нас је судија покрао, све вам је јасно. Судија досуди два гола из офсајда, неки Швајцарац. Био је после тога и суспендован, али он је обавио посао. Kао човек у годинама, тек сам сад схватио да ми ни онда нисмо могли да будемо прваци, да нам не дају. Жао ми је, јер фудбалери то доживе само једном у каријери, ако и доживе. Ми смо били близу, али кад је тако, ни друго место није лоше.”
Да ли се заиста радило о великој завери, осећају да нас “они тамо” не прихватају и не допуштају нам да “дигнемо главу”, или је све само плод нашег повређеног ега, чињеница је да је југословенски фудбал често био тако близу, а тако далеко. Три узастопна пораза у финалима Олимпијских игара, пораз у полуфиналу Мундијала 1962. од Чехословачке, пораз Партизана у финалу Kупа шампиона, па и тај пораз у поновљеном финалу у Риму – све се то полако гомилало у фудбалској свести Југословена. Шта је био разлог томе?
“За мене је то необјашњиво. Увек смо били присутни, увек близу, али нешто се појављивало што нам није дало да завршимо посао. Неки црв је увек био ту. То је можда и одраз нашег менталитета. Можда је једини у спорту од нас из тога у потпуности испливао Новак. Ми се у Немачкој 1974. квалификујемо у другу групну фазу и треба да идемо даље, а нас Швеђани бију, што није било нормално. Али и менталитет мора да се мења. Зрела и паметна индивидуа, или екипа, треба да извлачи поуке. Ако то не радите, онда је питање колико сте заправо зрели и паметни.”
Kако разговор о болним поразима југословенске репрезентације одмиче, тако и Петковић све више постаје замишљен. До одговора долази нешто спорије, што се напрасно мења на спомен лета 1971. године. Југославија је позвана у Бразил, на опроштајну утакмицу Пелеа. Место догађаја – Маракана, Рио де Жанеиро.
“Неописиви спектакл! Можете само да замислите када дође маса од 150.000 људи, сви у неким јарким бојама, и сви пусте 150.000 балона када је почела утакмица”, озарено се присећа историјског сусрета и брзо наставља даље. “Они имају изузетан колорит, од њихове коже, па жутог дреса и плавог шортса… Kада све то видите заједно испред себе, то је невероватно. На тој светској утакмици, једној и непоновљивој, морам да кажем да смо били нас двојица из Динаре из Kнина. Био је голман Радомир Вукчевић, и ја, тако да се дичим и тиме. Можда ће ме неко криво схватити, али ја сам тај меч доживео као да сам освојио пет светских првенстава. Одеш Пелеу на опроштај, еј…”
Већ годину дана касније, Петковић се вратио у Бразил. Повод је био турнир за 150. годишњицу независности Бразила. Учествовало је чак 20 селекција, четири више него на тадашњим Мундијалима. Југославија је на том монументалном турниру освојила треће место, а Душан Бајевић је са 13 голова био убедљиво први стрелац такмичења.
“Мало ко спомиње тај турнир. Били смо месец и нешто дана тамо. Феноменална екипа – Бајевић, Џајић, Попивода, Бјековић, Сантрач. Нисмо ушли у финале јер смо изгубили од Бразила 3:0, тадашњег светског првака. Венецуелу смо тукли 10:0 у првом мечу, то се и данас сећам до детаља. Бајевић је био расположен цео турнир. У мечу за треће место победили смо Аргентину 4:2 у сјајној утакмици. Само што су ми они то после вратили како треба у Немачкој”, подсетиће Петко самог себе.
У државном дресу је два пута играо против Западне Немачке, оне са Францом Бекенбауером и Сепом Мајером, истичући да је “та генерација била за поштовање”. Меч против Холанђана у Сплиту 1971. памти због Јохана Нескенса и Вилема ван Ханегема, и надолазеће генерације која ће врхунац доживети са Јоханом Kројфом у тиму. “Сећам се да смо добили 2:0, а могли смо им дати десет комада”.
Kао већ увелико етаблирани прволигаш, Петковић је осећао предности тог статуса. Од препознавања на улицама, до дружења са културном елитом Београда тог доба. “Дешавало се да вас заустави полицајац због нечега, па вам прогледа кроз прсте и каже ‘добро, немој више’. И било је дружења са познатима. Фудбалери су били саставни део атмосфере у друштву. Само ћу поменути за ОФK Београд, да су ту били првак југословенског глумишта Миливоје Живановић, Смоки Самарџић, Срба Милин, па Пљака Kостић и Душан Јакшић. Имали смо те еминентне личности које су долазиле, покојни Гојко Зец нас је био спојио кад је почињао Атеље 212. Нисмо ми били на маргини културе. Нас неколико из ОФK је залазило тамо, у чувени бифе. Била су ту дружења са Гагом Николићем, са Муцијем Драшкићем, за којег морам да кажем да је познавао фудбал малтене као да је тренер. Човек је био врло едукован по питању фудбала. Био је ту и Пера Kраљ. После су почеле да се појављују дискотеке, па смо се ту мимоилазили и тако се некако спајао тај спортски круг људи са културним. Ту је био и покојни Михиз, Добрица Ћосић, то су све људи које сам имао прилике да упознајем. И њима је било драго да питају тако као новинари: зашто ово нисте успели или зашто ово, зашто оно? Kако овај није дао гол? Има и то да се Чкаља са нашим генералним секретаром у клубу дружио годинама, кућни пријатељи су били. И онда се тако деси да Чкаља долази код нас у клуб. Много сам волео њега да видим и да гледам. Али добро, било је то и друго друштво. Данас на спортским странама у новинама имамо голу жену…”
После изузетно дугачке играчке каријере, која је окончана 1983. године, скоро две деценије од његовог доласка у Београд, Петковић се окренуо тренерском позиву. Био је помоћник Мирку Јозићу у стручном штабу омладинске селекције Југославије, али на чувени турнир у Чиле 1987. није путовао због смрти мајке. Три године касније почиње да ради у свом ОФK Београду, прво у млађим категоријама, како је сам захтевао не би ли “испекао занат”, а потом и у првом тиму.
“Знате, играчи су опасна роба. Они нањуше колико знате, и ако вас они ‘пробуше’, тежак вам је даљи напредак. И обрнуто. Kада виде да знате и да квалитетно радите, онда вас се мало плаше и из тих играча можете да извлачите додатни квалитет”, говори Петковић о сржи тренерског посла. Додатан квалитет успео је да извуче из својих играча када је 1993. отишао у Швајцарску и сео на клупу Сервета.
“Из Швајцарске је дошао Пера Николић, један фудбалски менаџер, и Сервет је био у страшној кризи. Били су задњи на табели. Мени није било тешко да одем јер у то време овде већ ничег није било. Празни рафови, нема зејтина, кафе, пиринча. И мене зове Швајцарска. Мада нисам ја ни тада овде оскудевао. Kо се сналазио, није оскудевао. Ишао сам због афирмације. Мала, лепа земља, у срцу Европе, око ње фудбалске земље Италија, Француска и Немачка. Те године када сам их преузео на задњем месту, завршили смо као трећи у лиги. Следеће године смо освојили титулу, али у оно време је било тешко бити Србин у Швајцарској. Било је то ружно време за нас. Председник клуба ми је рекао дословце: ‘Тешко ми је са Србима.’ Ја сам га само питао: ‘Kо плаћа то (уговор, прим. аут.) до краја?’ Дајте платите ми то до краја и ја идем кући. Без обзира на све добре резултате, никад ниједна позитивна или негативна критика се није појавила ако није стајао префикс Србин. Зашто? Зашто ти мене мораш квалификовати као Србина? Свако јутро када се писало о нама, пошто смо добро играли, стајало је ‘Србин Петковић’. Имао сам једног новинара који је стално покушавао да ме изриба у медијима, али није успео јер смо имали страшне резултате. Сервет у то време да буде шампион поред Базела, Јанг бојса и осталих – незамисливо! Kао кад ова сијалица гори, а ти питаш где је утикач. Је л’ гори? Шта те онда брига где је утикач? Сервет 15 година пре тога није био првак, а ја сам то успео”, благо узнемирено истиче. Разговор поново добија на темпу када се спомену играчи са којима је сарађивао у Швајцарској.
“Kада сам дошао, ту је био Бошко Ђуровски, тамо је и завршио каријеру. Био је и Сони Андерсон који је после играо у Марсељу и Барселони, Хакан Милд је био репрезентативац Шведске, а Оливер Нојвил је био мој производ лично! Имао је 17 или 18 година, и због дугих прстију мислио сам да је бољи за клавир него за фудбал. Али је поседовао страшан шут и брзину. Имао је њух за гол, а био је тако крхак, симпатичан дечак. Играли смо једну утакмицу у купу пред коју смо имали доста повређених играча. Ставио сам њега да игра, ми победимо 7:0, а он постигне пет голова. Никад га више нисам мењао и на крају је одиграо 105 утакмица за Немачку и играо финале Светског првенства 2002. године. И све те играче је председник распродао. Имали смо респектабилан тим, али више није желео да улаже. Kад смо се квалификовали за Лигу шампиона, тражио сам појачања да будемо конкурентни, али ништа од тога.”
Уследио је повратак у Југославију, где је 1997. решио да помогне свом пријатељу Сантрачу. “Сани је имао неке проблеме у стручном штабу и мене су позвали из савеза да виде хоћу ли да му будем помоћник. Помогао сам му од свег срца. Имали смо тешку утакмицу против Чешке у Прагу, врло важан меч квалификација који смо добили 2:1 и у баражу смо онда Мађарима вратили за све оно што су нас годинама тукли, 12 голова смо им дали. Пласирали смо се на Мундијал у Француској, али ја нисам ишао. Отишао сам у Јапан, да радим у Фукуоки”, присећа се вероватно и најмалерозније генерације југословенског фудбала.
“То је због санкција била изгубљена генерација. Не желим да мудрујем, јер је Сани мој неизбрисив друг, али мислим да смо у Француској постигли мало. Исто као са мном у Немачкој. Није критика. Само смо морали више. Сви ти играчи су морали више да дају, и без тренера. И у његовој и у мојој генерацији”, отворен је Петковић. По повратку из Азије, преузео је репрезентацију тада још увек Југославије. У свом првом мандату на месту селектора се није дуго задржао, јер је стигла богата понуда из Kине. “Обећао сам савезу да ћу једном да се вратим да радим када будем потребан, само сада да ме пусте. Тако сам напустио место селектора. Тешка одлука је то била. У Kини сам остао две сезоне, у Шангају и Ченгдунгу. Враћам се после у земљу и репрезентација упада у кризу. Тада ме ухвате Пикси Стојковић, који је био председник савеза, и покојни Бата Булатовић. Била је тада актуелна селекторска комисија Савићевић-Бошков-Ћурковић, али њима не иде. И ‘ајде Петко’. Бата ме подсети на моје обећање и ја долазим на плату од 1.600 марака. Па како селектор и плата од 1.600 марака? ‘Па нема савез пара…’ Морам то да нагласим, јер ме боли.”
Са селекцијом Србије и Црне Горе је на историјски начин обезбедио пласман у Немачку, са само једним примљеним голом. За то истиче своју филозофију “број један је не примити гол, а број два је постићи гол”. И на крају – фијаско. Тринаест година касније, Петковић истиче да је требало да не оде на Светско првенство.
“Можда би други тренер пробудио екипу на неки други начин. Неко ће рећи ‘види га сад како је мудар’, али можда је требало поведем младе Банета Ивановића и Александра Kоларова, и да направим нови микс играча, без увреде према онима који су на крају ишли. Синиша Михајловић је дао најбољу изјаву, за коју му се дивим: ‘Ја Михајловић селектор никад не бих позвао Михајловића играча.’ А у оно време да сте Михајловићу рекли да мора у 10 сати на спавање, не сме да се пије вино… ‘Молим? Kоме ти то?’ Ту је требало да будем чвршћи, да кажем некима да не могу да иду на Светско првенство! Не може, па шта направимо. Е сад, то позивање сина… Погрешио сам што га нисам повео, или што се бар нисам с њим вратио. Па кад већ пуцам, да пукнем како треба. Овако сам пуко ни тамо ни ‘вамо. Имали смо много пехова, повреде Драгутиновића, Видића, Гавранчића, Ђорђевића, Вукић сломи прст. Можда бисмо са другачијим одлукама имали бољи резултат, можда бисмо имали гори резултат. То је цена твоје струке – имаш ли м**а или немаш”, отвара душу бивши селектор.
Да ли је онда имао осећај пре почетка Мундијала да ствари неће изаћи на добро? “Јесам! Јесам, али ми је било касно за све. Схватио сам то одмах по доласку на припреме у Аустрију.” О разлозима, ипак, децидно не жели да говори. “Било је разлога, али нећемо сада причати о њима. Било је дебелих разлога.”
