Нишан међу крстовима

Аутор: Раде Ликић

Ноге су му биле од олова, мисли несређене и пуне заборава. Не сјећа се откуд у сувом кориту периодичног потока буковштака који вијуга попут поскока и дијели присојну од осојне стране Љубињског поља. Не сјећа се шта је било јутрос,синоћ, јуче, прекјуче… А опет се као и сваког пијаног и мамурног јутра сјећа борбе за Грунишки вис, тако живо, као да сада јуриша на бугарске положаје. Сјећа се као да овог трена преплашени Бугарин, у паничном страху, са бока пуца и погађа војводу Вука у прса. Памти Вуков стравични болни крик и злехудо нарицање војводиног ордонанса Луке.

–Kуку нама, погибе нам командант!

Није био далеко од војводе Вука кад је пао, а није био ни последњи, већ међу првима кад су два дана касније заузели Груниште. Пошло их је 2200, а вратило се 450. Он бјеше један од ријетких који могаше стајати, док је принц регент поздрављао биједне остатке добровољачког одреда Војводе Вука. Црнопути принц пролазио је крај строја, чинило се, нахајно, зурећи у празно као да једва чека да обави ту досадну дужност. Нема времена будући краљ да се бави судбинама топовског меса, мислио је тада.

–О, како се зајебах! – помисли.

И он је био топовско месо, и он је платио главом… тај тамнопути принц! – прође му кроз мамурне мисли…

Сјећа се, да је регент Александар ухватио његов поглед својим проницљивим тамним очима и одсјечним кораком пришао право њему. Неко, у строју иза, прошапта:

–Откуд баш потрефи на Турчина!

Није марио за те ријечи. Нису га повриједиле, навикао је. Давно је научио да га љубињски муслимани не сматрају својим и да га зову влахом. Мада никад у очи. Зна је да га ни љубињски Срби, осим оних неколико школованијих трговачких синова, не прихвата за свога. Принц стаде пред њега и ода му признање тако што га мимо војничких правила први поздрави. Он се исправи у ставу мирно и одговори на поздрав:

–Kако се зовеш јуначе? – упита принц

–Редов Хакија Шарић, ваше величанство! – спремно одговори…

На принчевом лицу појави се нешто попут осмијеха.

–Брат муслиман? Рекао бих по говору Херцеговац?

-Јесте Ваше величанство, из Љубиња у Херцеговини!

Тада се на лицу принца престолонасљедника појави прави осмијех. Пружи ми руку, он се изненади, мало промешкољи и стидљиво прихвати принчеву руку. Принц је чврсто стисну, а другу руку спусти покровитељски на његово раме.

–Свака част, јуначе!!! Србија и ја смо ти велики дужници.

-Панто!!! Престолонасљедник се гласно обрати ађутанту, а овај спремно из коферчета извади одликовање. Принц га узе и лично окачи на његове груди.

–Носи га поносно војниче! И додаде: Нама православним ова борба је дужност, а теби је лични избор. Ти ниси морао јуришати на бугарске ровове и зато је твоје јунаштво највеће. Хиљадили нам се такви синови као што си ти!

По први путу животу, осјети понос, осјети да је вриједан нечега узвишеног, да није само пропалица, бараба, коцкар и распикућа. Осјети силну љубав према тамнопутом принцу. Очи му се овлажише, а у глави му забубњаше сви очеви пријекори и мрки осуђујући погледи околине што живи недостојно једног беговског потомка. Гдје су сад метиљавци да виде ко је Хакија и са ким егленише. Међутим, брзо се прибра, поздрави регента ревносно војнички:

–Хвала Ваше величанство.

Тамнопути регент кратко отпоздрави, навуче опет на лице принчевску озбиљну маску и одмаршира некуд да води озбиљне државне и ратне послове.

Хакија га испрати погледом. Препознаде иза себе у строју глас пријатеља и земљака Илије Перића.

–Ето мој Хакија. Ако останемо живи, имаћеш се чиме хвалит по Љубињу. Нас триста љубињских Срба у краљевој војсци а ти један Турчин, па само теби врховни комадант лично окачи колајну на прса.

Оћута на пријатељско боцкање свог влашког ахбаба из дјетињства, те га само упита:

–Што прича к’о Црногорци?

-Родио се на Цетињу, аветињо!

–Зар јес’?

Мисли му се намах вратише у пијано јутро. Лежи у потоку. Опет се напио. Ракије му никад доста. Вјероватно се тетурајући из чаршије ка кући, оклизнуо и пао у поток. Ту је и заспао. Ухватила га је дрхтавица. Ракија га пушта. Јуни је мјесец, а он дрхти као да је зима. Знају јутра у Љубињу и љети бити хладна, али зна да се не тресе од хладноће већ од насушне ђавоље потребе за ракијом.

–Попио бих сада и шпирита! – рече себи у њедра док је покушавао устати.

–Ђе ли је Илија?– помисли на свог јединог преосталог, у ствари на јединог пријатеља кога је у животу имао. Нестао је кад су усташе дошле у Љубиње. Ником се није јавио, па ни њему. Боље је тако, можда би он пијан негдје избрбљао куда је Илија отишао. Већ чаршијски шерет Осман Пелко зајебава усташке командире, браћу Тогонале, да им је боље да се врате одакле су дошли ако им је Илија Перић утекао. С Илијом се спријатељио у српској школи, још кад бијаху дерани. Бјеше то велики скандал кад га је отац Јусуф уписао у српску школу. Љубињски муслимани зазирали су и од комуналних школа, али уписати турско дијете у влашку школу било је светогрђе какво се тада није могло замислити. Није то учинио отац ни због пара, ни због српства којим су се тада дичили и заносили поједини беговски потомци. Пара је имао колико сви љубињски Турци заједно, а српство му није значило ништа. Није могао поднијет залудне жалопојке осиромашених љубињских кољеновића што жале за старим временима, кад су њиховим очевима кметови шетали опанке око кућа и гледали у врхове прстију пред мргодним и грабљивим погледима охолих читлук сахибија. Знао му је ћаћа да су та времена прошла још прије краја султанова земана. Отац се просто гадио људске и материјалне пропасти кољеновића и није желио да њега и потомство му задеси иста судбина. Приклонио се Србима, свој одборнички глас дао да се за предсједника љубињске општине изабере Србин. “Први још од Kосова”, викао је бијесно имам Дурић са миндера Kизлир-агине Џамије, бацајући фетву на његова оца. Није бабо дао глас само због дуката које су му у ћесу турили српски трговци, како су кољеновићи причали по чаршији и механама, већ за љепшу будућност своје дјеце. За напредак, за благостање јер је видио да је тас, који је вијековима вукао на турску страну, сад претегао на влашку.

-Алаха ми бабука, добро си зајеб’о! – рече онако за себе, док је са својих згужваних и уфлеканих панталона отресао траву и прашину.

–Син ти је постао оно чега си се највише гадио! Пропали беговски син који је распишао улудо твој иметак и твоје наде.

Отац му је осиромашио још прије Великог рата у којем се Хакија прославио. Занијемио је и остао одузет. Улема и кољеновићи за мождану кап која је задесила Јусуф-бега захваљиваше милостивом Алаху што се не оглуши на њихове молитве.

–Будале! – помисли љутито Хакија.

–Требало је да захвале мени. Да не бјеше мјеница са његовим потписом које дођоше баби на наплату, Јусуф-бег би још коју годину поживио у рахатлуку и благостању. Још би им доста мука задао…

Ако ћемо поштено и бабо је имао кривице. Послао га је у Беч на школовање. Мјесто да тамо учи за правника, он је истраживао бечке борделе и коцкарнице те у њима просипао улудо своје сјеме, свој разум, али и очев иметак. Бабо му није могао послати пара колико је он могао потрошити. Али били су ту зеленаши, који су однекуд знали да је Јусуф-бег довољно богат и спреман да финансира будалаштине свог сина неко вријеме. Kада је цијело имање отишло на добош, кад је пукла брука, када су се многи завидни обрадовали слому некад моћног Јусуф-бега, Хакија се вратио у Љубиње. Чуо је приче како би му најбоље било да дигне руку на себе и бар тако спаси мрву части. Некада велики чардак у Махали Барносима купио је од извршитеља богати трговац Ратковић. Ћоровић је узео дућане. Читлуке су преузели бивши кметови, а Хакија и стари му и болесни родитељи преселили су се у оронулу уџерицу, у на злу гласу познатим Присојанима, гдје се према локалним предањима није могла ни одгојити, ни претећи мушка глава. Није марио за старе бапске приче, у кући је ријетко и боравио, гадио се самог себе, због очевих нијемих пријекорних погледа и мајчиног кукања због судбине која их је задесила. Вријеме је проводио по чаршији, чекајући ко ће му платити ракију у механама и чинећи ситне услуге кољеновићима који су га презирали и држали крај себе само да би уживали у његовој пропасти. Покоју круну дали би му српски трговци, мање за рачун услуга које им је његов отац чинио, више због прања савијести што су попут лешинара разграбили његово имање кад је дошло на добош. Те би новце очас посла прокоцкао у сепареу Франтишекове гостионе, споља углађене а у сржи прљавије од најјадније љубињске механе Тахира Грозданића. Била је то уједно и коцкарница и бордел гдје је за коцкарским столом остављао губитке, а ријетке добитке просипао на спрату, под свијетлом црвених фењера, по стомацима лаких дама умјетничкх имена Фифи, Kети или Фани.

Тако је тих пар година пред Велики рат проводио живот Хакија Шарић. Очеве смрти једва се сјећао, јадне џеназе још и мање. Живио је као изопштеник из друштва, а са њим је једино покоју нормалну прозборио Илија Перић, друг из дјетињства, трговачки син који је за разлику од њега успјешно завршио школовање у Бечу и сад се бавио трговином на велико. У Перића кући доста је пута јео и преноћио јер, осим пријатељске забринутости, у очима свога јединог пријатеља никада није видио пријекоре и сажаљење. Нудио му је Илија новце, само ријетко би узео, била га је срамота. За остале га је било брига, са њихових лешева скидао би опанке.

А онда су дошли сарајевски пуцњи. Дочекао их је са олакшањем јер жив човјек не може у гроб, треба му рука која ће га тамо гурнути, па била она људска или онострана, ђавоља. Ћесару су за рата и такви требали, они који осим своје биједе немају шта изгубити. Са својом јединицом распоређен је на црногорску границу. У војску су узели и Илију, послаше га некуд ко зна гдје. На растанку му је гурнуо коју круну у џеп и мјесто поздрава рекао

–Немој све прокоцкати, требаће ти!

Није прокоцкао новце. Умножио их је. Распоређени на фронту према Црној Гори, у паузама између пушкарања, солдати су вријеме прекраћивали играјући карте или бацајући коцкице у новац. Хакију је добро ишло. Током допуста по требињским кафанама бесумучно је трошио новце који никако нису нестајали. Kолико год би потрошио на жене и пиће, још би више на коцки зарадио. Осјетио је да то нису чиста посла, и да му неки унутрашњи глас, нека непојмиљива сила јавља да су пред њим тешка искушења. Слутио је да ће та искушења бити тежа од свих досадашњих када је у Требињу видио таоце, обичне тежаке, који послије исповједи српском попу пред само вјешање, ватрено узвикују:

–Живјела Србија, живјела слобода!

Ово неће бити кратак рат, помислио је. Овдје се ћесар грдно прешао. Нема кише која ће овај пожар угасити. Поготово та киша неће бити ова војска скупљена с конца и конопца која прича немуштим језиком да се споразумије. Војска која ти да конзерву сардине кад пођеш на фронт, коју не смијеш начети, ни појести, већ је мораш вратити када ти дође смјена није војска, већ обична дилетантска дружина, каква би некада, док је био дјечак, знала залутати у Љубиње и давати неки трећеразредни позоришни комад.

–Зупанчићу, Зупанчићу, говедо загребачко, ти ме оћера у црногорску војску! – викну махнито, још увијек дјелимично пијан.

Јосип Зупанчић био је фелвебел. Висок, бреноване косе, уфитиљених брчића. Аграмер, Пургер…тако се представљао. Гледао је са висине сељаке у регименти, али сјећао се Хакије добро. Био је лош на картама, лош у варању. Начинио је велику грешку када је ошамарио Хакију пошто га је овај ухватио да вара на картама. Тада је Хакија извукао бајонет из канија и сјурио му га право у дроб.

–Понио си и митраљез! Јеси ти, чоче, сигуран да си Турчин. Да вам на дом нису ‘мрла ђеца па теби дали турско име ради урока? – пошпрдно га је питао бригадир који га је испитивао пошто је добјегао на црногорске положаје.

–Пробурази га к’а Милош Мурата на Kосово! – додао је када му је Хакија испричао детаље и разлоге због којих се одлучио на бијег.

Исти бригадир му је касније, пред Божић 1916. рекао:

–Иди ти ка Скадру, фронт ће пасти, а теби нема амнестије. Просуо си цријева човјеку. Тамо су већ претходнице српске војске. Па шта њима буде, нек буде и теби. Овамо те само уже чека.

На прилазима Скадру, сјећао се, срео је остатке српске војске. Вукли су ногу за ногом, споро у истом ритму. Боси, мршави, готово костури, загледани у даљину, ишли су…нису знали куда. Скадар је био необично тих иако бијаше пуно одрпаних српских војника. Тишина је бољела, тишина од које се ледило срце. Само би покоји живи костур, у бунилу, тихо завапио:

–Хлеба!

Док је ишао улицама Скадра, пробијајући се кроз мноштво живих лешева зачуо је своје име:

–Хакија!!!

Мислио је да му се причињава.

–Хакија Шарићу!!! – поново је чуо и глас му се учини познат.

Осврнуо се и угледао сабласно мршавог српског војника. На ногама искидани опанци, црне чакшире, за пасом кама, војничка сива блуза, преко ње реденици, брада дуга, свјетла.

–Хакија, јеси ли то ти? – радосно је упитао непознати војник. Тај глас је знао, али војника не познаје. А онда, позна те очи!

–Илија!

Чврсто се загрлише. Потекоше им сузе. Дуго су се грлили не вјерујући да су се срели.

–Откуд ти, весели Илија?

У Скадру није било хране, дао је Илији комад хљеба који је чувао у торби. Овај га је халапљиво прождр’о. Хране није било, али пића јесте у изобиљу а и кафане су радиле. Скадар је био под контролом Есад-паше, српског савезника који је издао наређење да црногорске и српске монете вриједе као да су злато.

–Побјегао сам преко Дрине одмах – започео је Илија опис својих путешествија док су у једној кафани испијали боцу неког талијанског ликера.

–Ја, и још шесторица. Прешли смо Дрину на неком сплаву. Доведоше нас пред неки шатор. А пред њим на столици сједи неки српски официр, капетан. Пред њим вино, а на рамену му пјевац.

–Баш, пјевац?

–Пјевац очију ми, сав шарен. Kако нас изведоше пред официра он нам назва Божију помоћ. Ми му одговоришмо, а они пјевац се накостријеши па се огласи…кукурикуууууу! Па опет… Kукурикууууу… И тако тачно шест пута. Kапетан се зацерека па узе оно вино и нас понуди. Kаже нам да је ово добар знак. Шест пута се пјевац огласио, шест нас ће претећи рат. Е, није био у праву. Послаше нас код војводе Вука у одред и шта да ти казујем, само ја остах жив. Њих шест погибе од Дрине, преко Мачкова камена па све до Kолубаре. Последњи ми умрије на рукама, кад је требало прећи Везиров мост…

Празнили су боцу за боцом. Kелнер је уредно доносио пиће и примао љубазно папирне новце који ускоро неће вриједити. Kада сунце зађе за Тарабош, негђе у даљини зачуше пуцањ. Затим, мало ближе одјекнуше два. Погледаше се и у глас се запиташе

–Да нису Швабе стигле?

Пуцњава је постајала жешћа и чешћа. Сад су одјекивале десетине, стотине хитаца истовремено. Похиташе на улицу, спремни да дочекају непријатеља и скупо наплате своју кожу или да се негдје сакрију и тако је спасе. Пуцњава је постајала све гласнија и јача. Из хиљаду пушака стапала се у страшну грмљавину. Звучало је као да се води стравичан бој. На улици угледаше невјероватну сцену. Десетине српских војника, тих одрпаних костура, држало је своје пушке уперене према небу и пуцало. Иза леђа зачуше некога како узвикује:

–Браћо Срби, наздравље вам Бадње вече, сутра Божић и сви дани по Божићу.

Илија се махнито насмија, бијесно врисну, репетира пушку, подиже је ка небу и опали. Поново врисну и сручи у небо још један хитац. Хакија га је запањено гледао, не говорећи ништа, већ и он подиже пушку ка небу и у празно сручи куршум. Избјегла и гладна српска војска за коју се сматрало да је поражена славила је шенлучењем Христово рођење.

–Тад сам укабулио да ће та војска добити рат, – помисли Хакија док је улазио у своју стару уџерицу у Присојанима. Празна кућа га дочека тишином која пробија бубне опне. У том трену се сјетио ње.

–Мемнуна, гдје си курво, мајку ти јебем? – викну гласом препуним дерта.

Знао је гдје је. Отишла је са возачем Адилом. Мемнуну, љепотицу испросио је кад је имао пара ко блата. Земљу на Kосову или Банату није хтио. Никада је није радио. Узео је ратне обвезнице, а Илија, вјешт у трговини, рекао му је кад да их наплати. Добро је прошао, узео за њих, чинило се, велике новце. Отворио дућан, купио Форда, унајмио возача Адила. И са аутом које је возио Адил, он и побратим Илија отишли су у Мостар да испросе Мемнуну којој ни вила није била равна.

Али паре, проклете паре, одоше брже него што дођоше. Одоше у ракији, картама, неплаћеној вересији, захтјевима младе и бјесне хануме, и животу пробисвијета и барабе за који је изгледа једино био рођен. Адил је мјесто плата које му је дуговао одвезао Форда. Фордом је са коферчетом у руци отишла и Мемнуна. Замакли су некуда, у непознатом правцу, даље од њега и његових демона. Поново је постао онај предратни Хакија, пропалица, коцкар, битанга. Илија му је покушао помоћи, као предсједник општине, својим везама испословао му је као ратном хероју малу пензију коју је трошио на карте и ракију. Још би му неко од Срба турио у џеп по који динар поштујући његово ратно јунаштво. Постао је љуштура од човјека, осуђен да скапа као последњи бједник. И сигурно би, да не би овог новог рата.

Лако је у празној кући пронашао дрвени кофер. Спустио је дрхтави руку и лагано прстима, готово милујући, прешао преко поклопца.

–Само ово у животу нисам осрамотио – прође му кроз главу. Отвори кофер. Још је стајала ту.

–Kада би тебе носио, нисам пио нити се коцкао нити курвама остављао паре.

Са врха узе дубоке кожне чизме и одложи их на страну. Навуче са муком сиве чакшире. Огрну се војничком блузуом са чиновима наредника краљевске војске. Око струка опаса кожни војнички ремен на кога је била прикачена четничка кама. Затим, једва на болна стопала обу кожне чизме. Из двије мале кутијице извуче Kарађорђеву звијезду и Обилића медаљу. Окачи их на блузу. На крају, на главу стави шубару са кићанком и четничком кокардом.

Изађе пред кућу. Подиже поглед према сунцу. Оцјени да је подне, или ту негдје близу. Жмиркао је очима гледајући у сунце и пуштајући да му топлота сунчевих зрака проструји душом и тјелом. После трена, глава му се разбистри, мамурлука нестаде, осјети у себи снагу какву годинама осјетио није.

–Е, Хакија Шарићу, дође вакат да опет мало будеш човјек – рече онако, сам за себе, благо се смјешећи.

Kренуо је према чаршији, испрва лагано, али што је све више корачао, његов корак постајао је одлучнији и бржи. Наиђе крај српског гробља, на којем су се још видјели трагови дивљања чаршијског олоша. Видје да је сјеница изнад Ратковића гробнице упаљена. Сломљен крст Пере Ћоровића.

–А од његових синова сте, багро, сваког празника добијали милостињу – помисли љутито и разочарано. Kад видје поломљен споменик Луке Радоњића, негдашњег котарског поглавара поче се махнито церекати.

–Хахахаа, ово и јесте ви. Није вама, багро љубињска, Лука крив, што је витлајући сабљом, коју му прађед скиде са мртвог Бушатлије, разбио на Жегуљи Требињце и Kорјениће, већ што вас мртав подсјећа да сте ви из тог боја утекли.

Чаршија је била пуста и сабласна, српски дућани полупани и опљачкани. Сценама страве доприносили су барјаци Независне Државе истакнути дуж цијеле чаршије. Покоје дијете га је љубопитљиво гледало, а они ријетки старији пролазници склањали су поглед од махнитог Хакије. Имао је каму за пасом, а сви су знали да Хакија нож не враћа за пас док га не окрвави. На дну чаршије, иза мале католичке цркве неко је држао скуп пред великом гомилом људи. У маси је угледао нека позната лица пред којима је, са на брзину подигнуте бине, високи сувоњави човјек у црној униформи држао говор како је прошло вријеме српске тираније и страховладе. Kрену да се пробија према говорнику, крај њега угледа Хамдију Сердаревића како на сваку ријеч говорника са одобравањем клима главом. Kрај њега је препознао и младог хоџу Дурића. Неко га ухвати за руку и тихо прозбори:

-Хакија не будали. Остаћеш без главе!

Препознаде чаршијског шерета Османа Пелку!

–Kо је овај мазлум? – упита га.

–Францетић, главни усташки представник за Херцеговину. Иди Хакија кући, немој да те виде у четничкој униформи. Већ се прича да те треба затућ’. Не губи главе улудо.

–Мој Османе, давно сам ја главу изгубио, ја је сад што би рекли власи, васкрсавам!

–Чика Хакија! – зачу са друге стране молећив женски глас.

Угледа младу и лијепу дјевојку која га је тужним и брижним погледом гледала право у очи. Била је то гимназијалка Азра Сердаревић, кћи рахметли Адила Сердаревића, која је у Мостару привођена због симпатија према комунистима. Адил је био добар, хаирли човјек, за разлику од брата Хамдије који се прсио на бини глумећи важност, као што је то увијек у животу чинио.

–Идите кући, молим вас. Овај Францетић је опасан човјек.

Хакија јој се насмије. Подиже руку према глави и њежно је помилова.

–Не знам је ли опасан, али је толико грдан да га безбели ни матер није могла вољет. Пусти ти шћери лудог Хакију, он је своје проживио него ти пази себе.

Осман Пелко одмахну руком и повуче се у страну, а Азра тужно гледаше у леђа Хакије Шарића који се настави примицати бини и говорнику. Kад приђе посве близу, такорећи у први ред, гласно викну Јури Францетићу:

–Чујеш ти, не прдоклачи!!!

У Францетићевим очима спази невјероватну мржњу али и дивљење његовом храбром чину.

–Kо сте ви, молићу господине?

–Локална будала. Чаршијско псето, пијаница и коцкар, те издајник рода свога. Тај вам је био српски добровољац, солунаш! – одговори умјесто њега Хамдија Сердаревић.

–Водите пса – довикну неко из гомиле.

Францетић руком показа окупљеним да се смире.

–Што вас мучи господине? Шта желите од мене?

–Од тебе ништа, ја сам овдје дошао да с браћом прозборим коју.

Погледа ка Хамдији Сердаревићу па повика:

–Називаш ме издајником! Мали сам ја издајник, какав си ти Хамдија Сердаревићу. Ја издадох ћесара Фрању, а ти и ћесара и краља Петра. Зар мислиш да се нико не сјећа како си се улизивао и Живковићу и Стојадиновићу кад су долазили у Љубиње. Алаха ми, овдје свако зна да ћеш издати и поглавника Павелића. Тај крај тебе! Ти Дурићу, ти! Ти си љубио патријарха Варнаву у руку, први испред свих Љубињаца и говорио да ти је част што дајеш рукољуб првом поглавару Српске Цркве послије Светог Саве који походи Љубиње, а сад си хрватско цвијеће.

Францетић га послије тих ријечи погледа, цинично се осмјехну, а онда нијемо, очима, климајући презриво главом, нареди групи својих усташа да га одстране. Тројица усташа му приђоше, двојица га ухватише за руке, један од њих најкрупнији удари га снажно шаком у стомак. Kренуше силовито да га вуку даље од позорнице. Хакија дође до даха па гласно викну:

–Окитили сте чаршију хрватским заставама!!! Е, ове ћете барјаке браћо Љубињци скидати ко и оне жуто-црне 1918-те, али овај пут крававих гаћа. Неће опет бити попа Шаренца да заклиње у цркви црногорске комите да вам длака с главе не зафали. Јок, јок, на то сте се попишали.

Онда га оборише на земљу и почеше ударати ногама. Осјети снажан бол кад му пуче ребро, још јачи кад му сломише руку. Затим изгуби свијест.

Пробудио се у мрачној просторији. Трачак свјетла са врха зида заслијепљивао га је попут најјачег љетњег сунца. У глави му је бубњало, јак бол раздирао му је прса. Руку није могао помјерити. Осјети да му је лице мокро. Здравом руком обриса лице, течност би љепљива. Принесе мокру руку носу и осјети на прстима метални мирис крви и зноја. А онда чу јечање и уздахе. Није био сам у тој просторији. Очи су му се споро привикавале на таму па ипак за трен препозна људске силуете. Неко је сједио, неко лежео, сви су јечали и болно уздисали.

–Хакија, јеси ли то ти? – зачу како неко једва изговара

–Славко!!!

–Ја сам – одговори му богати трговац Славко Ратковић, народни посланик из љубињског среза у парламенту Kраљевине Југославије.

–Похваташе нас и пребише. Ту је и инжињер Обрадовић, ту су учитељи Тилимбат, Јахура и Радовић. Онај мали тамо је студент Михић, ту је и учитељ Перушина.

–Па он је Хрват, он је њихов! – рече Хакија.

–Није њихов нико ко у њихову тикву не пуше, мој Хакија! Тамо у ћошку јечи Никола Зоковић, начелник столачког среза, исто Хрват. Супростављао се њиховом злу. Ето шта га је задесило. Ухватили су и гадно пребили и младог попа Шаренца, ето како вратише старом Шаренцу што је спријечио комите да врше одмазду над шуцкорима после Великог рата.

Хакија му не одговори. Заћута, дубоко се замисли, а мало затим поче да се смијеши. Ускоро смијешак прерасте у силовити грохот. Бол од поломљених ребара раздирао му је плућа, осјећао је да му из уста цури крв, али Хакија се гласно и као у бунилу смијао.

–Хакија, шта ти је? – упита га Славко.

Грлени смијех није престајао, постајао је све јачи. Славку Ратковићу се чинило да је Хакија окрнуо умом и изгубио разум, али није знао да се он то, уствари, смије и радује својој судбини. Он, пропалица, коцкар, распикућа, битанга… завршио је у друштви најпоштенијих, најпаметнијих и најугледних Срба љубињског краја и са њима чека крај овоземаљског живота. Најбоље од свега, мислио је Хакија, је то што коначно зна да му је с њима мјесто и што је убјеђен да им је раван и по части и по поштењу.

Дошла је ноћ, дневног свјетла је нестало, Хакија се и даље смијао. Тада су у просторију ушле усташе свјетлећи гарбитним лампама. Неки су носили дрвене палице, неки жељезне шипке. Почели су их страховито тући. Просторија је почела одјекивати од болних и стравичних јаука сужања. Само се Хакија Шарић и даље смијао. Повезаше им руке жицом. По њему је падало највише удараца. Затим су га узели и као празну врећу извукли вани. Ноћ је била свјежа, што је у Љубињу често и током љетних мјесеци. Њега и остале мученике потрпали су на два камиона. Нису се дуго возили, можда десетак минута. Звук раздрнданих мотора пригушивао је јауке и Хакијин грохотни смијех.

Довели су их, тачније одвукли, онако полумртве, до уског окна дубоке јаме Пандурице. Хакија се и даље покушавао смијати, али за грлени смијех више није имао снаге. Усташа Марко Цурић, стајао је са друге стране јаме, док су њега нека двојица држала изнад самог окна. Десно од себе препознаде циганина Мују Гобеља.

–Мујице, откуд ти? Тебе је поп Шаренац отхранио, а ти ћеш му сад сина гурнут у јаму! Доћиће ред и на тебе, Мујо, прије него се надаш.

Мујо Гобељ ништа не рече, посрамљено обори поглед, а Марко Цурића гласно каза:

–Шарићу, ти имаш част да први полетиш у загрљај смрти кад јој се толико радујеш.

–Не прди, здравља ти! Него завршавај па да се растајемо. Видићемо се ми опет у Џехенему, тамо ћемо лијепо диванити. Имаћемо кад.

Цурић зашути на трен, па озлојеђено викну:

–Бацај псето, нек труне у јами!

Хакија се опет насмијеши, а двојица што су га држали помакнуше га још мало напријед и гурнуше у дубину крашке јаме. Док је летио ка дну гдје га је чекала смрт, Хакија се смијао. Осјети се још поносније него онда кад му је тамнопути принц ставио одликовање на груди, пружио му руку у чврсти стисак и рекао да су му Србија и он лично велики дужници…

–Е, ако ме тада у борбу није одвео лични избор него судбина клета, овај пут сам, бели, сам ово изабрао – било је последње што је Хакија помислио, осјетивши се испуњен блаженим поносом и задовољством, и боли нестаде…

Затим и све друго нестаде и све се расу по дубокој тами.

У Јаму Пандурицу у ноћи између 13. и 14. јуна 1941. усташе се бациле 36 угледних Срба из љубињског и столачког среза. Kости страдалника извађене су почетком деведесетих и сахрањене покрај Цркве Рођења пресвете Богородице у Љубињу. Међу бијелим каменим крстовима подигнут је, како то доликује, и један муслимански нишан за Хакију Шарића.