Кодекси Анекса

Аутор: Бранко Николић

Уз дозволу аутора књиге, објављујемо одломке из романа “Леват” Бранка Николића.

………………………………………………………

Анекс смо звали ”Брдо љубави”, ал мало касније, кад су кликере, ћизу близу, пењање по шљивама и вишњама замијенили изласци и гањање треба.

Им’о је Анекс своје кодексе понашања, баш као и сва остала насеља у Сарајеву и то што си ту научио није се увијек могло примијенит’ на другим мјестима. На Анексу је све било прећутно допуштено – и да се посвађаш са јараном и да се побијете и да не причате једно вријеме, ал’ двије ствари ниси смио ни помислит’ да урадиш. Прва је била да никад не стартујеш од јарана сестру и да је мораш третирати ко своју рођену, а друга ствар је била да никад не смијеш јарана израдит’, ни по коју цијену. И никад нисмо ни размишљали шта би било да се то ипак деси, јер нам је Амир, овај један из старије раје рек’о кад смо га питали за нешто сасвим друго, ту на хаустору:

-Чуј ба, мала раја, то се ба не мере десит, можда може на Ченгић Вили, Отоци, Швракину ил’ неђе друго, ал’ то се не мере десит на Анексу. Сваћаш?

Ми смо само климнули главом и нема више приче. Е ти кодекси су стварали много проблема, како мени тако и другима, ал’ поштовали смо то све док се времена нису почела мијењат.

Амир и ови старији, Жика, те Бане, Жикин брат су вазда сједили ту на Јањиној трафици кад је била затворена, а кад је била отворена, е онда су сједили на Гуштеровом улазу, ма они су сви то звали њихов, у ствари мој улаз, мада су ту живили и Самир, и Дамир Тоља, и Зока, и Хома, и Енес Шкутор, и Виктор Џудиста, и Срђан, и Мушо и Мика, ал’ вазда је за мене био и осто Гуштеров улаз.

У трафици је радила тета Јања и имала кћерку Споменку, а једно вријеме онај пјевач из дугмета Жељко живио ко подстанар код њих и ваљда се спанђо са Споменком. Е то Јања није готивила никако. Ђе ће с Битлсом, то су тако ови старији звали све с дугом косом.

Е Амир ти је ваљда фуро са Споменком прије тога и од тад из принципа није купов’о ништа на трафици код Јање. Kолко сам само пута мор’о отић’ на Отоку да му купим Филтер 57, оне цигаре са зеленкастом кутијом. Реко би ми сваки пут:

-Има да си брже назад него тамо.

Биле су ту двије трафике на Отоци, једна тамо на мосту, а друга на улазу у Отоку, преко пута Хепока на раскрсници. И на тој што је била ближа нисам смио куповат’ цигаре, не знам што, него трчи до оне тамо на мосту. Богами рекорд ми је био с Анекса до те трафике и назад за 21 минуту. Сад ми толко треба да до хале одем. Нисам ја низ степенице него кроз шљивик укосо, па изађем на раскрсницу ђе је аутобус скрећо за Швракино, оно испод касарне а изнад Отоке, па право доле и још брже назад. Kол’ко сам само пута испрепадо Цигане што су се ватали и хандрили ту у шљивику, па не смијем назад истим путем него узбрдо па изнад оне кафане на раскрсници што су највише ревизори сједили ту. Kроз оно жбуње првом испод оног велког ораха, устрчи узбрдо код задње вилице па цестом. Двадесет једна минута, кажем ти, еј!

Ту сам код Јање старом купово београдске Вечерње и мени, наравно, “Мирко и Славко” цртане романе, уствари стрипове, како смо то звали кад није домаће производње. Е једном упита ме Јања, а што то мој Љубо не чита сарајевске него београдске Вечерње и ја по белају, не знајући зашто пита, то кажем старом. Јој кад оде он тамо, поведе и мене и кад поче пичкарат:

-Није ти ово Херцеговина и Читлук твој!- виче, па јој помиње мајку анамо њену шкуторску.

-Видим ја шта се све пише овде, не требају ми новине, ја сам овај град ослободио од так’их к’о ти и твоји, ал’ опет сте се накотили. Смета ти ћирилица, је л’, ма смета теби и латиница, знам ја вас и како треба с вама!

Извињава се Јања, ал’ стари не попушта. Налијепи је добро и није је попустио док ова није затворила шубер и закључала се изнутра.

До тад сам мог’о и посудит’ неки роман од Јање, оно да прочитам па вратим, а од тада нисам смио ни питат. Јебига, сад сам моро опет на Отоку, ал не по цигаре, него по те београдске Вечерње, писане ћирилицом. Неће он државне непријатеље ранит и кљукат парама.
Једно вријеме су ови мало старији из раје навече лупали у зид позади па јој обарали оне наслагане цигаре, а она ме заустави једном и налијепи.

”Богами”, кажем, ”нисам ја, тета Јањо.” ”Kо је?” ”Није да не знам, знам, ал’ ти нећу рећ, а и не смијем, пребиће ме. Ал’ ја нисам да знаш и попусти ме, жено божија.”

Kасније кад сам више ходо по граду, а кући знао само преспават, обичаво сам ујутру, прије него што ћу сјест на такси, ил на тролејбус, ил пјешке низ степенице, свратит на трафику и купит два Марлбора, шибицу и Вечерње, баш у том редослиједу, јер сам тако најбрже добивао поручено. Е Јања ти је мјесто оних гвоздених пара што смо их ми звали ”талијани” ил ”цигани” знала утрпат жвака оних Дабл-Бабл умјесто кусура.

И све док једном нисам сакупио тих жвака што сам добио од ње и платим што сам тражио.

-Не могу ти то узет, ђе си још видио да се тако плаћа?

-Можеш, можеш, Јањо, баш исто к’о што можеш сакрит картоне цигара кући прије поскупљења.

Kад пређеш неке године, нестаје оно да зовеш старије тета и чика. Од тада ми ни добро јутро није називала, него ми само да шта сам тражио и каже цијену.