Како се у ратном Сарајеву 1995. жалило за “блајбуршким жртвама”

Аутор: ФИЛТЕР

Тешко да је криза идентитета и политичко-идеолошка збуњеност игдје изражена као у политичком Сарајеву.

Ових дана актуелна је прича око одржавања мисе за жртве Блајбурга у Сарајеву. Много је супростављених ставова око тога, што у вјерским што у политичким сарајевским круговима.

Срби као народ који су дали два антифашистичка покрета немају дилеме: у питању је најприземнији покушај рехабилитације усташких крвника из Другог свјетског рата.

Као неко ко сједи на мјесту са којег је у смрт одведен Св. Петар Сарајевски, најбурније је раговао митрополит дабробосански Хризостом . Он је у отвореном писму кардиналу Пуљићу рекао да су тим чином врата Катедрале срца Исусова у Сарајеву затворена за сараднике из Српске православне цркве.

–Ми не можемо гајити братске и пријатељске односе са људима који молећи се за жртве Блајбурга 1945. апологирају (да не кажемо величају) усташки и домобрански покрет, који су ван сваке сумње нацистички и злочиначки покрети и иза којих је хиљаде и хиљаде невино побијених жена, дјеце, стараца и људи – нагласио је митрополит дабробосански.

Оно што је до данас било непознато је да се у ратном Сарајеву 1995. године 4 дана обиљежавало 50 година страдања “блајбуршких жртава“.

Тзв. “Одбор за обиљежавање обљетнице невиних жртава блеибуршке трагедије” је било тијело које је детаљно испланирало 4 дана обиљежавања. Мисе за “невине жртве Блајбурга” почеле су се одржавати 13. маја у цркви у Новом Граду, настављено је 14. маја у цркви на Ступу, Kатедрали, Цркви Пресветог Тројства у Новом Сарајеву те Цркви светог Јосипа на Мариндвору и цркви у насељу Бријешће. Централна комеморативна манифестација одржана је 15. маја у Kамерном театру 55, након чега је, по одштампаном програму, “организирано полагање вијенаца на мјестима страдања невиних жрта“.

Слободна Босна у својој анализи наводи разлоге због којих је то тада урађено. Припрема муслиманско-хрватске офанзиве на српске положаје око Сарајева (услиједила неколико дана након ових дешавања), Вашингтонски споразум, али и велики број муслимана страдалих у Блајбургу су били разлози због којих је овај догађај одржан у ратном Сарајеву.

Према информацијама које је објавио овај угледни сарајевски медиј, један од организатора из 1995. био је Изет Риђановић, син Мехмеда Риђановића, замјеника Макса Лубурића.

У години у којој је читав свијет славио 50 година побједе над фашизмом, а Сарајево вриштало “Хелп Базниа“, грађани са Дрвеније бацају цвијеће у Миљацку као помен на побијене усташе. То им не смета да славе 6. април јер ко може у исто вријеме славити 25. новембар и 1. март (датуми који поништавају један други) тај са истим еланом може славити и партизане и усташе.