Винавер о Острогу 1927.

Аутор: ФИЛТЕР

Биографија

Станислав Винавер био је српски писац, преводилац, дипломата и новинар јеврејског поријекла. Рођен је у 01. марта 1891. године у Шапцу, а умро је 01. августа 1955. године у Нишкој Бањи.

Учествовао је у балканским и Првом свјетском рату као добровољац. Са војском је преко Албаније стигао на острво Kрф, гдје је радио као службеник Државног пресбироа. Информативно-дипломатске послове обављао је у Француској, Великој Британији и Петрограду. Након рата, најприје је био запослен је у Министарству просвјете, а потом се посветио новинарској каријери. Заједно са Растком Петровићем, Милошем Црњанским, Марком Ристићем и многим другим, припадао је таласу модернистичких српских писаца. Винавер је био утемељивач експресионистичког покрета. Скоро читав Други свјетски рат провео је у концентрационом логору у Њемачкој. Посљедњих десет година свог живота посветио се професионалној књижевној каријери. Преводио је дјела са енглеског, француског, пољског, чешког, руског и њемачког језика на српски језик.

У једном од својих дјела, “Гоч гори (путописи, репортаже и есеји)” из 1927. године, даје занимљив опис манастира Острог.

Текст објављујемо на празник Светог Василија Острошког.

Манастир Острог је најосетљивија тачка Црне Горе

Најдраматичнији је манастир Горњи Острог гдје почивају мошти Светога Василија Блаженог, понос и гордост црногорског мистицизма. Јер овде је и мистицизам горд. Они се горде својом побожношћу, место да су смирени њоме-горде се као џефердаром Мандушића Вука. За побожност потребна им је била огромна стрма стена, која се уздиже са врха једног гребена, као равни зид, и уз коју се приљубио бели манастир свечев. Има нешто поносито у овом манастиру. То није гнездо орлово за одмор, то је гнездо за полет, за царствено обузимање простора-оком, друмова-заседом. Тај манастир спречио је покрете Турака, наносио им поразе и катастрофе.

Знам и друге светиње на врхунцима. У њима је неко ослобођење од свега светског, неко небесно разведравање. Овде се, још више, осећа земља, са свим њеним наборима и кланцима, просецима куд корачају војске, долинама куд проламају себи пута плахи и стешњени потоци. Овај је манастир један осетљиви и грчевити чвор овога наборанога, усплахиренога горског предела; он је најмоћнији живац у животу ових планина и шума, извора и понора.

Ту, драмски, спремљена је Богу заседа, ту моле бога, ту ходочасте, ту се годишње из свих крајева Црне Горе, Херцеговине, Босне и Далмације, скупе десетине хиљада хаџија, да целивају мошти свечеве. У шуми, доле, чекају по неколико дана да дођу на ред. Не разазнају се у гори, од дрвета, само долазе до манастира њихови смешани крици и отегнут жагор. Манастир је некако поврх тих невидљивих звукова, који се ломе кроз грање до допру до њега мутни и покорни…

Манастир Острог је најосетљивија тачка Црне Горе, славан са својих бојева и чудеса…Са баснословним инстиктом подигли су га Црногорци у драмски најосетљивијем нерву свог брдског завичаја. Ко је био у Острогу, схватио је одједном Црну Гору.

А кад се покуша то сазнање ставити у речи, онда се свака реч задихано откида, силовито отрже: она би да се испне у галопу ка орловскоме гнезду које се скаменило изнад вртлога људског-као бела поносита челенка, која кити целу мрку и плаху Црну Гору, што се стрмогљавује на све стране безданим урвинама и суморним шиљцима. Тако, закићена калпака, као старински косовски витез-Црна Гора излази пред Бога и пред људе, пркоси, горди се, ратује кроз историју и игра са судбином.