Официров син

Аутор: Бранко Николић

Уз дозволу аутора књиге, објављујемо одломке из романа “Леват” Бранка Николића.

Негдје у петом или шестом разреду основне школе био сам у шаховској секцији. Учитељ је говорио да сам добар, да имам таленат и често сам знао побјеђивати и старије од себе. Једном дође у школу неки шаховски велемајстор да одигра симултанку са нас двадесет и побиједи њих 19, а ја извучем реми. Прочуло се то у школи и одједном ја постанем неко о коме се прича са поштовањем. Онај мали, ма знаш онај, ма извукао реми велемајстору, еј, реми. Почело се скупљати све више раје око мене, постао ко мало и популаран. Баш ми то пријало.

Сљедеће године било све скоро исто, и даље сам играо шах и побјеђивао на школским турнирима, био други или трећи, зависно од учесника. Понекад су учествовали и они старији из осмог разреда и понекад долазили из других школа.

Те године у разред је дошао Петар Десница. Син официра ЈНА који је добио прекоманду у Сарајево и доселио на Ченгић Вилу. Ближа му била школа “Петар Докић“, али је он изабрао нашу. Петар је имао ону официрку, ташницу кожну и у њој носио књиге. Ми остали смо куповали оне зелене обичне војничке на војном отпаду у Неџарићима са друге стране Миљацке према Буљаковом Потоку. Петар омален и тих постао популаран већ прве седмице. Едита, Тања један и Тања два, те Жељка, Едина и Милица почеле све више времена да проводе са њим, а све мање са мном. И Сенајид што је сједио са мном у клупи почео да се дружи с Петром.

Мени то сметало, љубомора ме ухватила, нека завист, али Петар био драг дечко и разумно дијете, што би старији знали рећ за оне фине. Па све се ко нешто склањо и био пријатан према мени, немаш разлога да се побијеш с њим. Петар ми се све више приближавао и проводио све више времена са мном, тако да се убрзо успоставила равнотежа између мене, мог друштва и Петра. Али за мене то није било исто. Ја га нисам готивио баш из неке ниске људске побуде. Kо је он? Ем сам и већи, и јачи, и шта ти ја знам са чим сам више хранио сујету. Мрзио сам и ону официрску торбицу, мора да је због ње популаран. Пође и Петар на шаховску секцију и били смо ту негдје, некад побиједим ја, некад он. Тад сам мислио, уствари убјеђивао сам себе да сам бољи, али са ове тачке гледишта морам признати да је он више пута побиједио, ако ме сјећање не вара или је то било само то да сам осјећао властите поразе као нешто велико и неопростиво.

Елем, опет турнир у шаху, али овај пут на нивоу цијеле школе, чак и осми разреди. И Петар и ја догурамо до финала. Ја сам мислио да је мој турнир. Побиједим и неког Ибру Пељту, а и Ахмета из старијих разреда, те неког Игора и сад чекам другог финалисту и наравно то је био Петар. Он је имао мало лакше противнике, чинило ми се или сам се убиједио да је тако. Поче партија, ма на живот и смрт за мене. Kако је вријеме одмицало Петар је имао све више предности, а и фигура на табли. Око нас њих десет, гледају, галаме, вриште, па их неко ушуткава. Ма сабио ме Петар у ћошак. Kад неко улети на врата учионице и нешто загалами, не сјећам се сад, ко ужина или шта би, е у таквим ситуацијама је настајао стампедо и кад су се сви окренули према вратима, па и Петар, искористим прилику да помјерим мојих пар фигура и одједном се промијени ситуација. Петар је негодовао, ма само што се не побисмо, дође наставник да нас растави и тако под његовим будним оком завршимо партију. Ја извучем реми. На школском разгласу су идућег дана читали имена побједника. Петар и ја смо подијелили прво мјесто.

Толико сам се пута накањиво да му кажем, да му признам, да се отворено покајем, ту годину дана док је још био с нама, до идуће прекоманде његовог оца. Баш сам хтио да му се извиним и испричам шта сам урадио, али нисам и сад ми је жао. У мени су се борили морал и култура улице, правда и неправда. Баш нисам могао да схватим. Знам да сам га поштено израдио, али није он с Анекса и није ми прави јаран, јарани из школе се не рачунају, а такве можеш леватит јер су старија раја тако причала.

И ето, то сјећање ме прогања, а богами и наводи на нова размишљања. Kако вријеме пролази, а и жао ми јер то што сам му урадио усадило је у мени неки страх од неправди које могу направити у будућности. Радио сам толико горих ствари у животу, што засигурно заслужује покајање и осуду, али ми оне нису ни падале на памет, нит су оставиле трага толико колико ова од мене учињена неправда. Тако понекад у оваквим тренуцима пожелим да га сретнем и да му људски кажем, да се извиним, да му објасним. Да покушам да објасним и њему и себи тај поступак јер ми се чини да сад знам зашто.

Размишљао сам и одлучио: ако га икад сретнем рећи ћу овако, сасвим једноставно: “Извини, Петре, молим те за оно, ти си побиједио и био си бољи шахиста од мене.“ Ето, само то. А ако и не би примио моје извињење, ја се не бих више никад понио као неко с Анекса. Треба још да га пребијем послије свега.