Освештање парохијског дома у Трнову 1891.

Аутор: ФИЛТЕР/А.К.

Ристо Кочовић је 1891. године био свештеник у Калиновику. Оставио нам је живописан опис освештања парохијског дома у Трнову. Његов опис је остао сачуван кроз чланак у “Босанско-херцеговачком Источнику”. Текст преносимо у оригиналу са свим архаизмима својственим том времену.

“Освећење парохијалног дома у Трнову. Допис” (Босанско-херцеговачки Источник; свеске IX и X 1891. године)

Нијесам вјешт дописе састављати, но ја ћу онолико колико будем знао, молећи вас да овај опис мога путовања на освећење српско-православног парохијалног дома у Трнову уврстите у наш драги
„Источник.”

Још покојни Симо Соколовић док је био парох у Трнову покренуо је ту мисао да се у тој парохији сагради „дом”, гдје би могао парох становати, но то му се није дало остварити, јер га нађе смрт! Послије је дошао на ту парохију садашњи честити парох Н. Николајевић, који у споразуму са Вис. преч. Конзисторијом, народом и управитељем испоставе госп. Јанковићем поради да се је речени дом већ довршио. Грађа је одпочета овог љета, материјал као и новце разрезат је по народу а и висока земаљска влада издала је за исту кућу 300 фор. као припомоћ, осим тога јапију. Хвала јој! Градњу је надгледао управитељ госп. Јанковић, који је доста труда положио око ове куће.

Овог љета пропутовао сам по парохији са љубезнпм у Христу братом Николајевићем, те ми је исти обећао да ће ме позвати кад буде освештање куће, казавши ми да ће му доћи неколико свештеника из Сарајева, што сам му ја и обећао. Дана 31.8. дође ми брзојав од Николајевића, те ме је исти нашао у селу Шиваљима. Сутра дан у 4 сата по подне пошао сам из Калиновика у Трново те тамо дођем у 8 сати увече.

У дому мога у Хрпсту брата Николајевића, који ме срдачно прими, нађох ову пречас. г. г. конзисторијалне чланове: Стевана Давидовића проту и Ђорђа Петровића свештеника, уредника „Источника” и Ђорђа Бјелановића ђакона, који сјеђаху са управитељем и учитељем. Ту се братски изљубисмо и за јуначко упитасмо здравље, и за тим се мало одморисмо. Послије кратког разговора повика домаћин да се вечера. А послије вечере провело се је у разговору и отпјевали смо онако весело црквених и српских пјесама, а од 10 сати одемо спавати. Сутра дан освану света неђеља, дан лијеп н красан; црквено звоно зазвони те ми сви онако заједнички у свету цркву.

Jутрењу и свету летургију одслужили су прото Давидовић, Ђорђо Петровић свештеник и ђакон Бјелановић. Ми смо за пјевницом пјевали. Послије св. летургије служеће свештенсгво онако обучено, са литијом и народом кога се бијаше прилично сабрало пођемо до нове куће, која лежи одма преко цесте до цркве на врло лијепом положају.

Дом бијаше окићен царским и српским заставама. Водоосвећење као и освећење „Новага дома” извршили су служећи свештеници. Присутни целиваху часни крст и са тим би свршено освећење.

Овде ми је примјетити то, да у цркви Трновској влада врло лијеп ред, што се може приписати труду Николајевића пароха, на чем му је лијепо захвалио прото Давидовић. Пошто се одморисмо и пописмо кафу би готов и ручак. Ручало се је у новој кући и тако баш, да се домаћин не би застидио да смо били и у Сарајеву. При ручку наздрављено је неколико здравица, све лијепе. На ручак бијаше брат домаћин позвао неколико сељака и чланове црквене општине.

Послије ручка хтједосмо да пођемо дома а домаћин не да ни да се о томе говори него нас устави да још ту ноћ преноћимо, те смо ту провели у особитом весељу п српском разговору. Сутрадан рано кренемо се сваки своме дому, госп. конзисторијаши кренуше шехер Сарајеву, а ја моме брдовитоме Загорју. Опростивши се један са другим и желећи један другоме срећан пут. Домаћин остаде невесео, а због тога што му нијесмо још и овај дан преданили. Хвала му на овоме срдачноме дочеку!

Као што су ова браћа Срби подигли овако красан „Парохијални дом” који ће им уза св.цркву служити на дику и понос њима и њиховоме подмладку — дао Господ те се и у другијем парохијама оваки домови подизали, који ће нашему српском православноме народу бити уједно српска школа ђе ове нема.

Прими брате уредниче српски поздрав.
Калиновик на Загорју 14.9.1891.
Риста В. Кочовића (Павловића).